6 skoro besmrtnih životinja

Informacije na Internetu mogu biti vrlo nezgodne, a najgore od svega je, ako se pokažu netačnim. Za oko mi zapao video koji je lepo smišljen i montiran, ali izloženi podaci su delovali tako neverovatno da  sam odlučio da sprovedem brzinsko istraživanje na tom istom Internetu i da vidim koliko sve to ima smisla. Prvo ide video, pa zatim rezime mojih istraživanja.

1. Školjka

Izraz ŠKOLJKA se često koristi kao sveobuhvatni imenitelj za celu klasu organizama koja nosi latinsko ime Bivlavia, koji spadaju u beskičmenjake.

Skoljka

Ako je verovatni podatku sa videa, moguće je naći školjke (određenih vrsta) po nekoliko vekova stare. Za sada, postoji samo jedan primerak za koji je potvrđeno da je star 507 godina, koji pripada vrsti Arctica Islandica. Dugovečnost ovih organizama se objašnjava sa reakcijama organizma na proces starenja na ćelijskom nivou.

Ako na trenutak zaboravimo na ove izuzetke, školjke mahom žive od 5 do 20 godina. Neke od vrsta predstavljaju poseban delikates, što ih čini još više ugroženim i njihovu dugovečnost čini vrlo retkom pojavom.

2. Kornjača

Dužina života kornjača je još uvek pod velom špekulacija. Za vrste kornjača koje mogu držati ko kućni ljubimci, procenjuje se da mogu živeti i do 80 godina. U divljini, ovi gmizavci mogu dostići starost između 100 i 150 godina. Moguće je naći nekoliko dokumentovanih primera dugovečnosti kornjača, ali svi ti primerci su živeli od 100 do 200 godina.

Koranjca

Bez obzira na opravdane pretpostavke, nema još pravog dokumenta ili dokaza koji bi ukazao da na svetu postoje ili da su postojale kornjače stare 400 ili više godina.

3. Meduza

Ovo je, možda, jedini organizam koji se može, uslovno, nazvati besmrtnim. Proces regeneracije ili samo obnavljanja na nivou ćelija, koji se dešava kod ove vrste, nije samo baš „puka regeneracija“.

besmrtna meduza

Proces revitalizacije (nazovimo ga tako) organizma je jedan od načina da se obezbedi nastavak vrste. Ukratko, osnovni način reprodukcije je i dalje putem razmene genetičkog materijala među različitim polovima iste vrste. Najčešće, ove m

besmrtna meduza 1

eduze stradaju od drugih grabljivica. Stoga, u vrlo specifičnim uslovima oskudice, meduza pribegava vrlo zanimljivom triku.

Ova vrsta meduze je u naučnom svetu poznata kao Turritopsis nutricula ili kao Turritopsis dohrnii. Vrlo je mala – maksimalna veličina je do 4,5 milimetra. U trenutku kada je situacija kritična ona sama započinje proces preobražaja (što je mnogo ispravnije reći nego koristiti pojam regeneracije) u kome sve njene ćelije menjaju svoju ulogu. Sve usko specijalizovane ćelije gube svoje funkcionalnosti i vraćaju se u početni oblik, pre nego što su postale, na primer,  nervne ili mišićne ćelije.

tajna besmrtnosti meduze prevod

Meduza se pretvara u jednu homogenu cistu sastavljenu od istovetnih ćelija. Posle toga ona se transformiše u polip koloniju – u osnovi, početno stanje svake meduze.

Tada, ova kolonija je u stanju da ispusti u okean na stotine novih meduza koje su skoro 100% genetski istovetne nekadašnjoj odrasloj meduzi.

Ako ćemo da sečemo dlaku na ravne časti, domaćin meduza je žrtvovao svoje postojanje da bi obezbedio svojim organskim materijalom nastavak vrste u obliku novih jedinki koje, doduše, nose skoro isti njegov genotip.

Ceo princip „obnavljanja“ ima više sličnosti sa pticom Feniks, ali gde umesto jedne jedinke dobijete celo jato.

4. Jastog

Stvar je jednostavna: jastozi nisu besmrtni!

Njihov život je vrlo naporan, dugačak, osetljiv i višestruk niz promena spoljnog oklopa. Svaka nova promena oklopa izlaže jastoga mnogim opasnostima.

jastog

U prvih godinu dana, mogu promeniti svoj oklop i do 44 puta, ali ta učestanost „presvlačenja“ se znatno smanjuje kroz nastupajuće godine. Dok su grabljivice realan problem u trenutku kada jastog menja svoj oklop, one nisu glavni izvor problema preživljavanja.

U nekom trenutku metabolizam nema više energije za promenu oklopa, a postojeći polako biva izjedan zahvaljujući uticajima sredine i bakterija. U ekstremnim slučajevima, sam oklop ili ljuštura istrune i svojim uticajem ubije životinju unutra.

Neka prethodna istraživanja su ukazala da najveći evropski jastozi mogu doživeti 31 godinu starosti kod mužjaka, a kod ženki prosečna starost broji 54 godine. Dok je ovakva starost sasvim pristojna za životinju koja je pod stalnim stresom preobražaja, to se teško može nazvati besmrtnošću, u bilo kom obliku.

Zbog, skoro, potpunog preobražaja jastoga tokom promene oklopa, teško je odrediti starost već odrasle jedinke, mada od prošle godine postoje istraživanja koja daju bolji uvid u njihovu starost.

Da imaju naporno detinjstvo, dinamični pubertet i mirnu starost, to sve predstavlja činjenicu, ali i to ide zajedno sa situacijom da su vrlo smrtni. Busted…

5. Tadigrada

Ovaj sajt je već pisao o ovoj zanimljivoj životinji i za sada nema novih istraživanja koja bi oborila postojeće nalaze.  Još jednom, postavlja se pitanje ko će prvi nastaniti svemir, mi ili oni…

6. Planarian Flatworm  (pljosnati crvi)

Ovi crvi nisu ostavljeni slučajno za kraj videa jer su stvarno, sa naše, ljudske tačke gledišta, izuzetni. Oni su u stanju da obnove svaki deo svog organizma, uključujući i mozak (da, imaju ga!)

pljosnati crv

Da, pošto nema dokaza za obrnuto, ovi pljosnati crvi mogu živeti beskonačno, ako ih neko ne pojede ili se razbole. Ne pričamo samo o jednoj vrsti, jer ih ima svuda po svetu u različitim varijantama. Neki se razmnožavaju prostom deobom, a neki seksulanim putem. Ovi prvi su još uvek neoborivo besmrtni.

Sečenjem celog organizama na dva dela dobićete, posle nekoliko nedelja, dva pljosnata crva. Ako nastavite ceo proces na redovnoj bazi, možete se naći okruženi ovim crvima u relativno kratkom vremenskom roku. U jednom istraživanju sprovedenom na Notingam univerzitetu (Nottingham University) naučnici su dobili 20000 jedinki, stalno seckajući delove jednog te istog crva.

Sem toga, drugo istraživanje je pokazala da su vrlo sitni delovi crva sposobni da proizvedu odraslu jedinku – deo može iznositi samo 1/279-inu celog organizma i on će dalje biti u mogućnosti da razvije „sebe“ u celu jedinku.

Sa tačke današnje nauke njihova neverovatna sposobnost se objašnjava na nivou ćelija. Ovi crvi imaju stalno prisutnu količinu matičnih ćelija koje su spremne da oprave sve što je povređeno u organizmu crva. To isto se dešava i u našim telima, ali vremenom naše matične ćelije stare i gube tu sposobnost proizvodnje novih, specijalizovanih ćelija. To se pljosnatim crvima ne dešava i mogu obnavljati bilo kakve povrede, stalno i bez ikakvog znaka posustajanja.

U poslednje vreme ovi organizmi su omiljene eksperimentalne životinje naučnicima koji se bave fenomenom regeneracije. Od svih životinja pomenutih u ovom tekstu, ovi crvi imaju najviše potencijala da nam ukažu na put ka besmrtnosti, a ako ne, onda ka vrlo produženoj dugovečnosti.

Sve ukupno, naša je  velika sreća da se ovakvi organizmi nalaze relativno nisko u lancu ishrane…

Za one koji hoće da znaju više

Zanemarljivo biološko starenje (Negligible senescence)

Zanemarljivo biološko starenje podrazumeva nedostatak simptoma starenja kod malobrojnih životinja. Preciznije, kod tih životinja nema merljivog opadanja moći reprodukcije sa prolaskom vremena. Sem toga nema ni merljivog smanjenja funkcionalnosti. Kod životinja koje imaju zanemarljivo biološko starenje ne dolazi do povećanja verovatnoće smrtnosti sa prolaskom vremena.

SPASIMO NAUKU u Srbiji

Poštovane koleginice, kolege i svi poštovaoci nauke,

Pozivamo Vas da podržite i učestvujete na protestu naučnih radnika pod nazivom SPASIMO NAUKU, koji će se održati u UTORAK, 2. JULA, na TRGU NIKOLE PAŠIĆA u Beogradu, sa početkom u 10 ČASOVA pre podne.

Suštinski razlog za održavanje protesta SPASIMO NAUKU! je nedostatak stručnog i ozbiljnog odnosa države prema nauci, u svakom pogledu. Ugrožen je opstanak nauke u Srbiji.

Naučni radnici još uvek, od početka 2013. godine nisu dobili sredstva za materijalne troškove i na taj način su ostali bez osnovnih sredstva za naučnoistraživački rad i održavanje opreme. Takođe, predviđena, a neisplaćena sredstva su ispod svakog minimuma neophodnog za održivost naučne delatnosti u Srbiji. Najavljenim rebalansom budžeta kojim se planira smanjenje budžeta za nauku, sadašnje katastrofalno stanje će se još pogoršati i zato

stupamo u protest sve dok se ne ispune naši

Z A H T E V I

1. Podići nivo ovogodišnjih materijalnih troškova po istraživaču na 50% vrednosti iz 2010. godine, a pri usvajanju budžeta za 2014. godinu obezbediti sredstva kojima će nivo materijalnih troškova po istraživaču (DMT2) biti vraćen na isti nivo iz 2010. godine.

2. Povećati ulaganja u nauku na 1% bruto nacionalnog dohotka u 2015. godine, u skladu sa Strategijom naučnog i tehnološkog razvoja Republike Srbije.

3. Usvojiti kolektivni ugovor kojim bi se regulisao radno-pravni status zaposlenih u naučnoistraživačkim organizacijama, u skladu sa Zakonom o radu, kako bi se prestalo sa diskriminacijom zaposlenih u institutima, u odnosu na ostale zaposlene u javnom sektoru.

4. Prestati sa neopravdanim kašnenjem isplata zarada i materijalnih troškova, kao i pri donošenju pravnih akata.

5. Doneti zakon do kraja 2013. godine, kojim će se ustanoviti novi organizacioni model finansiranja nauke, po ugledu na rešenja u Evropi i svetu.

6. Ostavke ministra Žarka Obradovića i svih odgovornih zbog nestručnosti, neodgovornosti, nerešavanja i ignorisanja problema u resoru nauke.

7. Hitan sastanak sa predsednikom Vlade Ivicom Dačićem i prvim potpredsednikom Vlade Aleksandrom Vučićem, kako bi se usvojile i sprovele neophodne mere za opstanak nauke.

OBRAZLOŽENJE ZAHTEVA

Imajući u vidu realne mogućnosti, u 1. zahtevu tražimo da se obezbedi minimum finansiranja kojim će se omogućiti opstanak nauke u Srbiji. Predviđena, a još uvek neisplaćena sredstva za naučnoistraživački rad u 2013. godini (DMT2) su ispod svakog minimuma neophodnog za održivost naučne delatnosti u Srbiji.

U 2. zahtevu tražimo da država poštuje, umesto što uporno ignoriše svoju Strategiju naučnog i tehnološkog razvoja, koja podrazumeva povećanje ulaganja u nauku na 1% bruto nacionalnog dohotka do 2015. godine.

Našim 3. zahtevom tražimo da se u skladu sa Zakonom o radu hitno usvoji kolektivni ugovor, koji još uvek ne postoji, a kojim bi se regulisala prava i obaveze zaposlenih u naučnoistraživačkim organizacijama. Zbog nepostojanja Kolektivnog ugovora zaposleni u naučnoj delatnosti se nalaze u svojevrsnom pravnom vakumu i u nemogućnosti da ostvare svoja osnovna prava. Neverovatna je činjenica da se na usvajanje kolektivnog ugovora još uvek čeka.

U 4. zahtevu tražimo da se u narednih 15 dana realizuju planirani materijalni troškovi za 2013. godinu, kao i da se u narednih mesec dana pripreme aneksi projektnih ugovora kojima će biti obezbeđena dodatna sredstva neophodna za opstanak naučne delatnosti u Srbiji. Naglašavamo da su dugoročna planiranja i neometan priliv već odobrenih sredstava neophodni za održivost naučnoistraživačke delatnosti. Zastoji u isplati odobrenih sredstava ugrožavaju rad na naučnim eksperimentima, onemogućvaju realizaciju unapred isplaniranih istraživanja, međunarodnih naučnih skupova i dolazak gostujućih istraživača, čineći veliku štetu našoj nauci i državi.

U 5. zahtevu tražimo da se do kraja godine donese zakon kojim bi se, po uzoru na dobru praksu iz evropskih zemalja, ustanovila institucija koja bi na sebe preuzela poslove finansiranja nauke već u narednom projektnom ciklusu. Naučnoistraživačka delatnost podrazumeva dugoročna planiranja sa stabilnim finansiranjem.

U 6. zahtevu tražimo ostavku ministra Žarka Obradovića i ostalih odgovornih, zbog svih nabrojanih problema za koje nije pokazana ni spremnost, ni sposobnost da budu rešeni, kao i zbog neodgovornog i nestručnog vođenja resora nauke, koji je doveden ivicu propasti. Ukoliko ministar ne bude podneo ostavku, tražićemo da ga Vlada smeni.

PODRŽITE NAS!

Ako koristite FaceBook lajkujte stranu https://www.facebook.com/SpasimoNauku

Kako slepi miševi prepoznaju prijatelje u mraku?

Prema novom istraživanju, slepi miševi uz pomoć zvuka raspoznaju svoje prijatelje u mraku.

Najnovije istraživanje pokazalo je da slepi miševi mogu da prepoznaju jedni druge u mraku uz pomoć vlastitog zvuka.

Najnovije istraživanje pokazalo je da slepi miševi mogu da prepoznaju jedni druge u mraku uz pomoć vlastitog zvuka.

Slepi miševi su društvene životinje koje razvijaju prijateljstva. Oni takođe moraju da komuniciraju kao piloti borbenih aviona – brzo, tečno i u kratkim formama – kako se ne bi sudarali dok love plen. Pored toga, moraju da sele svoje društvene grupe u mraku. Kombinacija svih ovih atributa navela je naučnike da se zapitaju da li slepi miševi, kao i ljudi, mogu da preoznaju bliske društvene kontakte uz pomoć zvuka koji proizvode oni sami.

Hana Kastejn (Hanna Kastein) sa Veterinarskog univerziteta u Hanoveru, Nemačkoj (University of Veterinary Medicine Hannover, Germany), zajedno sa svojim kolegama, započela je istraživanje „vampirskih slepih miševa“ (Megaderma lyra), i primetila je da oni prave male individualne kontakte uz pomoć delova tela – kao što prijatelji tapšu jedan drugog po ramenu. Naučnici su želeli da otkriju da li ovi slepi miševi takođe mogu da prepoznaju jedan drugog uz pomoć glasa, i da li im to omogućava da se međusobno raspoznaju u mraku.

Naučnici su uzeli dve grupe slepih miševa i stavili ih u dve zasebne sobe gde su oni mogli da lete i držali su ih tu dva meseca. Obeležili su one slepe miševe koji su bili u učestalom kontaktu sa drugim slepim miševima, a kasnije odvojeni od grupe na četiri sata, kako bi se videlo da li će dozivati jedni druge. Naučnici su prepoznali zvukove koje su ispuštale ove životinje i snimili su ih kako bi kasnije mogli da ih puštaju drugim izolovanim slepim miševima.

Kastejn i njene kolege su otkrile da su se svi izolovani slepi miševi okretali prema zvučnicima koji su ispuštali zvukove slepih miševa u čežnji da pronađu svoje prijatelje. Onda je tim napravio vežbu privikavanja, gde bi neprestano ponavljali zvukove jednog slepog miša, sve dok testirani slepi miševi ne bi počeli da ignorišu taj zvuk. Posle toga su puštali različite grupe zvukova drugih slepih miševa. Životinje su više odgovarale na zvuk od svog postojećeg prijatelja slepog miša koji je deo njihove društvene grupe, nego na zvuk slepog miša iz vežbe privikavanja.

Ovo je važno jer implicira na to da su slepi miševi primetili nešto oko zvukova koji je izgleda jedinstven za svakog individualca. Pravili su razliku između novih i starih slepih miševa, kao i novog zvuka koji su ispuštali stari slepi miševi.

“Slepi miševi su prvi sisari gde je ovakav vid raspoznavanja i vezivanja utvrđen. Ovakva veza može biti prikladna sisarima generalno”, naučnici su izjavili.

Prošle godine, neki drugi nemački naučnici istraživali su eholokativne pozive slepih miševa, koje ljudi nisu sposobni da čuju, a smatraju da svaki nosi detaljne informacije o individualcu. Ovaj vokalni potpis pomaže muškim slepim miševima da izbegnu rivale i pomaže ženkama da nađu svoje partnere. Kao i za ljude, tako i za slepe miševe, sposobnost pronalaženja bliske osobe u gužvi može biti veoma koristna.

Prvi biološki dokaz supernove

Cassiopeia A - ostaci supernove koja se dogodila u sazvežđu Kasioperia, udaljena oko 11.000 svetlosnih godina. Procenjuje se da se eksplozija dogodila pre 330 godina.

Cassiopeia A – ostaci supernove koja se dogodila u sazvežđu Kasioperia, udaljena oko 11.000 svetlosnih godina. Procenjuje se da se eksplozija dogodila pre 330 godina.

U fosilnim ostacima bakterija nađenih u gvožđu, naučnici sa Tehničkog univerziteta u Minhenu, smer Skup odlika porekla i strukture univerzuma (Cluster of Excellence Origin and Structure of the Universe, Technische Universitaet Muenchen – TUM), pronašli su radioaktivni izotop gvožđa, koji datira još iz vremena supernove u našem komsičkom komšiluku. Ovo je prvi biološki dokaz takve supernove na našoj planeti. Određivanjem starosti duboke bušotine Pacifičkog okeana, utvrđeno je da se supernova dogodila pre 2.2 miliona godina, što je otprilike vreme kada se pojavljuje današnji čovek.

Većina hemijskih elemenata poseduje svoje poreklo u jezgru pucanja ove supernove. Kada zvezda završi život velikom eksplozijom, ona odbacuje svoju masu u svemir. Radioaktivni izotop gvožđa Fe-60 ekskluzivno je nastao u ovakvom prasku. Zbog toga što se njegova starost procenjuje na 2.62 miliona godina, nemoguće je da se prasak dogodio u našem Solarnom sistemu i ne bismo trebali da pronađemo gvožđe koje vodi poreklo iz supernove na našoj planeti. Dakle, svako pronalaženje Fe-60 implicira da se prasak dogodio u našem kosmičkom komšiluku. U 2004. godini, naučnici sa TUM su po prvi put pronašli Fe-60 na našoj planeti. Bio je u feromanganskoj kori prikupljen sa dna ekvatorijalnog pacfičkog okeana. Procenjuje se da je star oko 2.2 miliona godina.

Takozvane „magnetotaktične“ bakterije žive u sedimentima naših okeana. One, unutar svojih ćelija prave na hiljade sitnih kristala magnetita (Fe3O4), svaki u proseku 80 nanometara prečnika. Magnetotaktičke bakterije sakupljaju gvožđe sa atmosferske prašine koja pada na okean. Nuklearni astrofizičar Šon Bišop (Shawn Bishop) sa TUM predpostavlja da bi Fe-60 takođe trebao biti deo ovih kristala nastalih od magnetotaktičnih bakterija koje su postojale u vremenu interakcije praska sa našom planetom. Ovi kristali nastali od bakterija kada se pronađu u sedimentima dugo nakon smrti bakterije nazivaju se „magnetofosili“.

Narukvica od kristala magnetita nastalih od magnetotaktičnih bakterija.  Cena jednog grama ovog kristala iznosi 6.5 američkih dolara.

Narukvica od kristala magnetita nastalih od magnetotaktičnih bakterija.
Cena jednog grama ovog kristala iznosi 6.5 američkih dolara.

Bišop i njegove kolege analizirali su delove kore sedimenata Pacifika sakupljanih u programu bušenja okeana (Ocean Drilling Program). Sedimenti datiraju između 1.7 i 3.3 miliona godina. Bišop je zajedno sa svojim kolegama sakupio sedimente koji korespondiraju u intervalima od oko 100.000 godina i tretirali su ih hemijskim reakcijama kako bi selektivno izolovali magnetofosile – i tako sakupili što je moguće više Fe-60.

Konačno, korišćenjem ultra osetljivog spektrometarskog sistema za ubrzanje mase pri Maier Laibnic laboratoriji u Garčingu – Minhen, pronašli su trag Fe-60 koji datira od pre 2.2 miliona godina, što se poklapa sa očekivanim vremenom iz istraživanja feromangana. „Deluje razumno da pretpostavimo da su nagoveštaji Fe-60 zapravo ostaci lanaca magnetita formiranih od strane bakterije na dnu okeana koje je prasak „tuširao“ iz atmosfere“, izjavio je Bišop. On i njegov tim trenutno se spremaju da analiziraju drugo bušenje sedimenata iz kore, koje sadrži deset puta više materijala od prvog bušenja. Oni hoće da vide da li sedimenti i iz drugog bušenja sadrže Fe-60, i ako je odgovor da, onda bi hteli da naprave mapu u funkciji vremena.

Avion na solarni pogon

Početkom maja, avion je preleteo Sjedinjene Američke Države pomoću sunčeve energije. U 2015. godini procenjuje se da će preleteti svet.

Tokom 2011. godine avion na solarni pogon je leteo preko Švajcarske

Tokom 2011. godine avion na solarni pogon je leteo preko Švajcarske

Dvadeset prvog marta 1999. godine, ujutru, Bertrand Pikard (Betrand Piccard) i Brajan Džouns (Brian Jones), prizemljili su njihov balon u egipatskoj pustinji, i tako su kompletirali prvi let oko sveta bez stajanja. Tokom slavlja, Pikard je konstatovao: Rezervoari sa propanom koji su bili neophodni da bi se balon održavao u vazduhu su bili skoro prazni. “Da su vetrovi bili malo slabiji preko Atlantika, završio bih u nekom jarku”, dodao je. Pikard je tada obećao da će pronaći način da preleti svet bez trunke goriva.

Početkom maja, Pikard i njegov partner su, koristeći avion na solarni pogon, leteli od San Franciska do Njujorka – kao uvod za planirani let 2015. koji podrazumeva put oko celog sveta. Kada je prvi put rekao svima za njegov san, svi su mislili da je lud. Iako su pioniri kao što je Pol Mek Kridi (Paul MacCready), pravili avione na solarni pogon još od 70-ih godina, ni jedan nije mogao da leti nakon što sunce zađe, a kamoli da lete danima preko Atlantika i Pacifika.

Prepreka je bila težina. Da bi leteo tokom noći, avion mora da crpi snagu iz baterija koje se pune danju. Ali baterije su sadržale mnogo manje energije po kilogramu nego rezervoar sa gorivom. Što  znači da avion mora da nosi veće baterije kako bi skladištio veću količinu energije, što je dalje značilo da bi avion bio još teži i tako zahtevao još više energije za letenje. Kada na to dodate kabinu i pilota, avion postaje pretežak i za samo uzletanje. Zbog toga su se istraživači letelica na solarni pogon fokusirali na bespilotne letelice, kao što su „heliosi sa letećim krilima“ agencije NASA.

Bertrand Pikard 2012. godine nakon letenja preko Mediterana u solarnom avionu

Bertrand Pikard 2012. godine nakon letenja preko Mediterana u solarnom avionu

Pikard, švajcarski fizioterapeut i pilot, dolazi iz porodice avanturista koji nisu skloni odustajanju: 1960. njegov otac Žakez (Jacques), prvi je putovao do okeanove najdublje tačke, 1931. njegov deda Avgust (Auguste) bio je prvi pilot koji je balonom došao do stratosfere. Pikard je nastavio da promoviše njegov koncept letenja uz pomoć solarne energije, i tako mu je Švajcarski federalni institut za tehnologiju u Luzanu (Lausanne EPFL) omogućio 2003. godine da započne istraživanja. Oni su zaključili da bi ultra laki avion sa širokim rasponom krila mogao da smanji otpor vazduha i uz pomoć solarne energije poleti. Andre Boršberg (André Borschberg), pilot i inženjer koji je vodio EPFL istraživanje, pridružio se Pikardu kako bi zvanično pronašli Solarni impuls. Tako su njih dvojica počeli da regrutuju ljude i donatore za 10-ogodišnji projekat vredan 130 miliona dolara.

Oni su odmah naleteli na probleme. Nisu mogli da nađu nikoga ko bi im napravio avion. Svi su mislili da je nemoguće, tako da su Pikard i Boršberg okupili svoj tim inženjera. “Mislim da imamo više ljudi izvan sveta avijacije nego onih kojih su zapravo za to specijalizovani”, izjavio je Boršberg. Glavni na razvoju aviona, Robert Fraefel, vodi poreklo iz Formula 1 trkanja. Ostali dolaze iz industrija kao što su fotonaponska proizvodnja i izlivanje metala.”U neku ruku, imali smo veliku prednost jer smo imali mnogo neiskusnih ljudi. Kada ste iskusni, stalno se vraćate rešenjima koje već znate”, izjavio je Boršberg.

Tim je odlučio da ram i krila napravi kompletno od karbonskih vlakana (proizvedeno od kompanije koja pravi jahte), koji se spajaju visoko obrađenom plastičnim šrafovima i zavrtnjima. Materijali su lagani, ali ipak dovoljno jaki da omoguće raspon krila od 63 metra (skoro identično kao kod Erbas aviona A340-500). Avion je težio nešto malo preko 1500 kilograma, što je manje od 1% težine Erbasa.

Kako bi pokrenuli avion, inženjeri su obložili sa skoro 12.000 silikonskih solarnih ćelija glavno krilo i horizontalni stabilizator. Ćelije su proizvodile u proseku 50 kilovati tokom 24 časa, šaljući energiju direktno u motor kada je avion u vazduhu i usmeravajući svaki višak do četiri litijum-polimerne baterije.

Krilo solarnog aviona, izgrađeno od karbonskih vlakana

Krilo solarnog aviona, izgrađeno od karbonskih vlakana

Nakon četiri godine dizajniranja i 2 pravljenja, avion je načinio svoje prve korake – letenjem 350 metara na aerodromu u Dubendorfu, Švajcarskoj, krajem 2009. godine. Pravi test desio se u julu 2010. godine kada je Boršberg leteo avionom noću po prvi put preko Pajerne, Švajcarska. ”Nismo znali kako će tačno avion da se ponaša”, dodao je. “Da li ćemo potrošiti više energije nego što smo planirali? Da li ćemo se susreti sa silaznom strujom?” Bez autopilota, leteo je u sedećoj poziciji 26 sati bez prestanka, koristeći joga tehnike da se istegne u skučenoj kabini. Kada je sleteo, oborio je tri rekorda, uključujući postignutu najvišu tačku letenja avionom na solarni pogon koja je iznosila 9.150 metara, kao i najduži solarni let od 26 sati, 10 minuta i 19 sekundi.

Prototip aviona dokazao je da je koncept koji je tim prolongirao važeći – ali i dalje ne mogu da lete oko sveta. Pošto je brzina solarnog aviona koji su osmislili iznosila 100 kilometara po času, Pikard procenjuje da bi bila potrebna 3 dana letenja bez prestanka da bi se preleteo Atlantski okean i 5 do 6 za Pacifički. To zahteva složeniji sistem sa većim kokpitom koji bi omogućavao pilotu da prespava; veću efikasnost za skladištenje više energije u rezervama; kao i nepromočivu elektroniku koja bi omogućavala letenje u vlažnim uslovima. Tako da je Solarno impulsni tim sada na pola puta. “Prvi avion imao je tehnologiju iz 2007. godine. Drgi će imati tehnologiju budućnosti”, dodao je Pikard.

Solarni avion se ubacuje u Boing 747. Inženjeri će ga sastaviti kada sleti u San Francisko radi leta između San Franciska i Njujorka.

Solarni avion se ubacuje u Boing 747. Inženjeri će ga sastaviti kada sleti u San Francisko radi leta između San Franciska i Njujorka.

HB-SIB, avion budučnosti, će biti 11% veći, imaće autopilota, motore sa većom efikasnošću, i kostur napravljen od još lakših karbonskih vlakana. Baterije će imati veću gustinu energije zahvaljujući novim elektrolitima i elektrodama razvijenim od strane Solvaj i Bajer istraživačkog tima posvećenog razvoju novih materijala (Solvay and Bayer MaterialScience) – tehnologiji koja je već rasprostranjena u električnim vozilima i tehnici. Dve kompanije već su razvile čvrstu poliuretansku penu sa visokim performansama za krila aviona i kokpit izolaciju koju Bajer trenutno koristi u frižiderima i građevinskoj industriji.

Pikard je zadovoljan jer njegovi projekti podstiču razvijanje tehnologija koje mogu unaprediti i druge industrije, ali takođe se nada da će Solarni impuls podstaći potragu za obnovljivom energijom. “Vrlo često se dešava da dok pričamo o zaštiti sredine, to postane dosadno”, izjavio je Pikard. “Sve se svodi na manje pokretljivosti, manje konforta, manje razvoja”. Nasuprot tome, on se nada da će dokazati da eksploatisanje sunčeve energije može da nam donese i veću slobodu.

Konstrukcija aviona na solarnu energiju

Konstrukcija aviona na solarnu energiju

1) Struktura

Inženjeri su napravili kostur aviona ultra lakim, spajanjem delova od karbonskih vlakana u grede i jarbol. Laka i čvrsta pena formira krila i izoluje gondolu od kokpita.

2) Krila

Tanka i dugačka krila prostiru se 63 metra. Dužina smanjuje otpor, povećavajući tako aerodinamiku, i  uisto vreme omogućava prostor za 10.748 solarnih ćelija.

3) Solarne ćelije

Napravljene od nanokristalnog silikona, debele svega 150 mikrona, solarne ćelije prekrivaju 200 kvadratnih metara. One pretvaraju sunčevu svetlost u eliktricitet sa koeficijenotm efikasnosti od 22%.

4) Instrumenti

Zbog raspona krila i male brzine – 100 kilometara po času, avion može da se nagne za samo 5 stepeni, mnogo manje od konvencionalnog aviona. Omega instumenti sa tačnošću mere ugao nagimanja i tresu kontrolni točak ako se pilot nagne previše jako.

5) Kokpit

Samo jedan pilot staje u kokpit, i mora da bude u sedećem položaju. On kontroliše avion uz pomoć džoistika, kormila i 4 poluge.

6) Gondole

Svaka od četiri gondole, ili odvojene motorske konzole, staju ispod krila, sadržeći pakovanje baterija, motor od 10 konjskih snaga i kutiju sa opremom koja pokreće propeler na 400 rpm. Raspodeljujući težinu baterija, gondole takođe smanjuju opterećenje aviona.

7) Baterije

Sa nešto više od 360 kilograma, litijum-polimerske baterije čine četvrtinu ukupne težine aviona. Veoma su efikasne, skladište oko 109 wati po satu.

Putanja leta

Putanja leta

Putanja leta:

Tokom dana, solarni avion se penje između 8220 i 8530 metara nadmorske visine. Kada sunce zađe, propeleri se priguše kako bi se energija sačuvala, i avion se polako spušta na 1200 metara. On ostaje na toj visini sve dok sunce ne izađe ponovo i baterije krenu da se pune. Tim meteorologa koristeći simulacije, procenjuje kada je najbolje doba dana da se avion penje, uzimajući u obzir oblačnost i vetrove.