Pingvinski život je sada bolji

Pingvini. Većina ljudi ove ptice smatraju vrlo simpatičnim pripadnikom ptičijeg roda. Suprotno opšte prihvaćenom mišljenjem, njihova staništa nisu samo ledene pustare na rubu planete. Ima ih na raznim mestima, a kada to kažem, mislim na lokacije, nočekivano blizu ekvatora. Lična karta pingvinske vrste ide na kraju, a sada pogledajmo, šta se dešava sa afričkim pingvinima i njihovoj novoj “povlastici”.

Zarad istraživanja, naučnici su često, lovili veći broj pripadnika iste vrste, markirali i potom puštali na slobodu. Kod većih životinja, to, možda nije bio neki problem, ali one sitnije su mogle da dožive neprijatnosti, zbog veštačkog dodatka. Pomenuti markeri su mogli da smetaju tokom kretanja, da stvaraju probleme na tom delu tela (žuljevi ili nešto grđe) ili da jednostavno kompromituju jedinku u očima pripadnika njegove vrste.

Imajući sve to u vidu, naučnici su se setili da markeri postoje već na samim životinjama. Na primer, raznolikost crnih šara na kljunovima labudova je unikatna, te vam to može pomoći da odvojite, crnog od belog labuda. J Šalu na stranu, sve životinjske vrste imaju određene fizičke aspekte koji su jedinstveni na nivou jedinke.

Naučnici su bili lenji, pa se nisu trudili mnogo oko toga spekta. Zakače mu fluroscentu oznaku, a onda 3 dana kasnije nađu samo marker, a ni dugmići nisu ostali. Konačno, korsiteći savremenu tehnologiju, istraživači mogu da prate pojedinačne jedinke, a da ne posežu za fizičkim označavanjem.

Afrički pingvini, koji žive na ostrvu Robben (južna Afrika) imaju vrlo personalizovane flekice na grudnom delu kada se jednom razviju u odrasle jedinke. Koristeći čuda digitalne fotografije, pingvinske šare se mogu lako skladištiti, a zatim kompjuterski sistem za prepoznavanje lako prepoznaje o kojoj se ptici radi, naravno, anlaizom digitalne fotografije. Vele da je tehnika prepoznavanja i dalje u fazi testiranja, ali tvrde da će na kraju moći da prate više od 90 procenata pingvinske populacije koristeći ovaj metod. Za neka specifinčna istraživanja, stari način praćenja će se zadržati i koristiti, ali sa ovim novim pristupom, hvatanje i stresiranje ptica će biti zantno ređa pojava.

Cela inicjativa je pokrenuta, jer su francuski naučnici u okviru svog istraživanja došli do indikativnog zaključka. Kod kraljevskih pingvina (nisu vlasništvo nekog kralja, tako se zove vrsta) se označavanje pokazalo pogubnim, po reproduktivnu moć pingvina. Svi označeni pingvini pomenute vrste su imali u proseku 40% manje potomaka i živeli su mahom kraćim životom u odnosu na neoznačene pingvine.

Vođa projekta “Earthwatch”, profesor Peter Barham sa univeziteta u Bristolu, je odlučio da se malo više pozabavi problemom označavanja kada su francuski naučnici objavili više studija o uticaju ozanačavanja, koje nije bilo beznačajno. Označavanje pingvina nije uticalo na sam proces parenja, ali broj potomaka i životni vek su trpeli.

Ova akcija (ne)označavanja pingvina, u svrhe naučnog istraživanja, je samo deo većeg projekta u kome je učestvovalo veći broj organizacija sa osnovnom idejom da se sačuva raznolikost biljnog i životinjskog dela u Južnoafričkoj provinciji Western Cape.

Pingvini (red Sphenisciformes, familija Spheniscidae) pola svog života provode u vod.  Hrane se ribom, sipama. Veći broj podvrsta živi van oblasti Antarktika, a Galapagoski pingvin živi vrlo blizu ekvatoru. Najveći među pingvinima je carski pingvin (Aptenodytes forsteri), visine do 1,1m i težine do 35 kg, dok je najmanji, mali plavi pingvin, visine od oko 40 cm i težine 1 kg. Među izumrlim vrstama pingvina, postojala je ona sa proporcijama sadašnjeg čoveka.

Koriolisova sila je ostala, ipak, Coriolisova

Istorija nauke je puna interesantih preokreta (i ljudi su ređe stradali pri tome), i jedna od njih je vezana za Koriolisov efekat, koji je direktna posledica Koriolisove sile. Znači, gospodin Gustave Coriolis se smatra za prvim čovekom koji je primetio malo, ali značajno odstupanje od pravolinijske putanje u kretanju tela u referetnom sistemu koji se okreće. Na Zemlji, ovaj efekat se može primetiti samo ako se posmatra jako veliko rastojanje, tačnije jako velike putanje tela u pokretu. Tako nešto je moguće primetiti kod leta aviona sa kontinenta na kontinet. Naravno, da bi ste sve to primetili morate da gledate planetu iz njene orbite.

Tema ovog članka nije detaljno upoznavanje sa ovim efektom nego, istorija njegovog dokumentovanja. Sve do skoro se verovalo da je Gustav Goriolis bio prvi koji je spomenuti efekat dokumentovao. Prema najnovijim istraživanjima spisa, koje je sproveo Christopher Graney, izversni italijanksi sveštenik Giovanni Riccioli je ustvari sproveo celo zapažanje pre Coriolisa i to skoro 2 veka pre njega!

Problem je u tome, što je ovaj sveštenjik kroz istoriju ostao nezapažen, jer su njegove pobude istraživanja, gledano iz ugla nauke, okrenute protiv same nauke. Tačnije, ovaj naučni entuzijasta je pokušao da pomogne velikoj ideji i učenju crkve, i da pobije (argumentovano) sva špekulisanja i da definitvno zakuca planetu Zemlju u centar svemira i da je učini jedinim nepokretnim objektom. Posle svog istraživanja, on je objavio (na latinskom), čak 77(!) argumenata koji su trebali da dokažu da se nebo vrtio oko nas, a ne obrnuto.

Posle prevođenja, koje je obavio Greany, ispostavilo se da je sveštenik predpostavio fenomen koji liči na ono što je Coriolis, docnije, primetio.

Evo zapažanja i zaključka koje je Riccoli zabeležio. Da se Zemlja zaista okreće, brzina kretanja tla na različitim geografskim dužinama bi bila drugačija. Uzevši to u obzir, kao tačno, Riccoli je izneo pretpostavku da kada bi postavili top sa neku tačku na ekvatoru i opalili granatu u pravcu severa ili juga, došlo bi do do pomeranja tla ispod putanje granate, što bi po završetku leta bilo primećeno. Ono što je bilo očekivano, jeste da mesto pogodtka i pozicija topa bi trebalo da formiraju pravu liniju koja nije normalna na liniju ekvatora. Međutim, prema tadašnjim saznanjima to se nije dešavalo, pa samim tim ni rotacija Zemlje nije postojala.

Ono što je izuzetno u ovoj priči, jeste činjica da je Riccoli izveo sasvi dobar zaključak… za to doba. Pogrešan zaključak je posledica, nedostatka tehničkih mogućnosti da se izvrše bolja i detaljnija merenja, koja su 2 veka kasnije bila moguća.

Uprkos tome, istoričar Owen Gingerich smatra da zasluge otkrivanja ovog fenomena treba da ostanu gde su i sada, jer je Coriolis primetio da ovo odstupanje od prave prilikom kretanja, ne važi samo za tela koja se kreću samo na sever ili jug, nego po bilo kom pravacu. Naravno, uz opasku da je ova sila neprimetna, ako se kretanje vrši duž samog ekvatora.

Svemir je i dalje jedna velika nepoznanica, i verovatno poslednja granica ljudskog saznanja, ali da je kojim slučajem čovek, verovatno bi mnogo voleo ironiju. Sveštenik koji se bori protiv naučnog mišljenja (koristeći naučni pristup) dokazujući da je ono tačno. Svašta…

Codex Alimentarius ili koja je sudbina naših pokoljenja?

Codex Alimentarius nije najsvežija vest, ali u poslednje vreme se diglo puno prašine oko njega i ako je na snazi već godinu dana. Priča o ovom kodeksu se sve više širi i produbljuje, jer, jednostavno, svojom pojavom i ustrojstvom povlači mnoga pitanja. kako za sadašnji trenutak, tako i za budućnost.

Ovaj skup odredba eksplicitno podržava korišćejne gentski modifikovanih biljaka i životinja, u ljudskoj ishrani. Sem toga, podržavaju se i određeni načini isharne životinja, koji se mogu smatrati… blago rečeno ne prirodnim.

Ono što se može destiti uzimanjem takve biljne i životinjske hrane (genetski modifikovane), ima potencijalno nesagledive posledice, koje nisu ni malo prijatne. Ovakav uvod bi trebao da bude dovoljan da zastanete i da pogledate video koji vam ovde nudimo. Malo je duži (35 min), ali mislim da vredi uloženog vremena, jer ni jedno upozorenje ne treba olako shvatiti, tako ni ovo…

Ima još na datu temu, pa pogledajmo kako pričaju ljudi van naše zemlje. Video je na engleskom, ali postoji odgovarajući srpski prevod u obliku titla.

Za prvi video i informaciju zahvalio bih Dušanu Rančiću, a za drugi Sandri.

Hvala. =)

Relativistika pomaže da akumulator bolje radi

Ako vas neko nekada pita, „A ima li neke koristi od te velike teorije relativnosti?“, vi mu slobodno ispričajte sledeći podatak.

Akumulatorske baterije koje se koriste u kolima, kao osnovu za procese koje se dešavaju u njima koriste olovo (Pb) i kiselinu. Jednostavno rečeno, kod akumulatora dolazi do pretvaranja energije iz električne u hemijsku i obrnuto, uz relativno male gubitke. Postoje i druge baterije (akumulatori), koji umesto olova koriste kalaj (Sn). Kada se uporede te dve vrste akumulatora, ispostavlja se da su ovi prvi (sa olovom) efikasniji, i to zbog relativističkih efekata.

Od ranije se znalo da je olovo jedan od najboljih metarijala za ove uređaje i da u odnosu na ostale metale daje najbolje rezultate, ali se nije znalo zašto. Pekka Pyykkö sa univerziteta u Helsinikju (Finska) i njegove kolege su izračunale da teže atomsko jezgro olova bolje privlači elektrone, i zbog toga oni dostižu 60% brzine svetlosti (c), što je bolje od kalaja koji svojim jezgorm pomaže elektronima da dostignu brzinu od 35% brzine svetlosti. Prema teoriji relativiteta, to elektronima daje veću efektivnu masu, povećavajući vezivnu energiju elektrode koje ih privlači i tako povećavajući napon na njima.

Kada ne bilo ovog relativističkog efekta, Pyykkö i njegov tim su izračunali, da bi baterije od olova davale napon od svega 0,39 volti (V). Sa pomenutim efektom, baterija bi trebalo da daje napon od 2,13 volti, što je jako blisko sa izmerenih 2,11 volti.

Proizilazi pretpostavka da ako bi smo koristili još teže elmente, kao što je živa (Hg), tada bi smo imali još veći napon na elektrodama. Na žalost, ovakav dobitak ide sa cenom, koja nije mala. Kada se jednom istroše ili dotraju, baterije sa ovim elementima u sebi prestavljaju potencijalno ekološki rđav otpad, jer pomenuti metali oslobđeni u prirodi, mogu izazvati ozbiljna trovanja bio mase (biljke, životinje, ljudi).

Sve u svemu, praktična primena otkrića je sledeća važna stvar posle samog otkrića. Na osnovu ovog primera, najzad, ako niste do sada, imate priliku da shvatite zašto čika Ajnštajna (Albert Einstein) toliko hvale za dostignuća u fizici.

Novi heroj video igara: Paramecijum!

Princip je vrlo jednostavan: što je grafika lepša to je veća šansa da će vas igra uvući u svoj svet. Sa većim nivoom detalja imate više osećaj da je svet  u kome se nalazite zaista živ. To je sve lepo, ali nekima to nije dovoljno, jer nema ništa bolje od prave stvari…

Za početak, pogledajte video koji sledi.

Vođeni devizom „ne simulirajmo život, iskoritimo pravu stvar“ ozbiljni naučnici su odlučili da naprave kompjutersku igru koristeći sam život, bukvalno! Fizičar Ingmar Riedel-Kruse i njegov tim sa Stanford Univeziteta su napravili klasične arkadne igre koristeći žive organizme, tačnije kontrolišući ih.

Verzija Pacman-a se zove PAC-mecuim i stavlja igrača u malo drugačiju poziciju. Igrački interfejs, se koristi za promenu polariteta električnog polja unutar suda ispunjenog tečnošću i paramecijumom. Ta promena električnog polja utiče na promenu kretanja paramecijuma i na igraču je da donosi odluke, kada i na koju stran paramacijum može da se kreće! Kamera, koja je postavljena da posmatra ceo sud, je direktno povezana sa kompjuterom i realnom vremenu (interaktivo) šalje slike koje, onda, kompjuter usklađuje sa igračkom površinom na ekranu. Tako je postignuto da realilni paramecijum interaguje sa virtualim komojuterskim objektima i to sve na ekranu kompjutera. U slučaju pomenute igre, igrač je u stanju da upravlja paramecijumom da “jede” virtualne žute bobice na ekranu. i da izbegava veliku zlu žutu ribu.

Nije vam dosta!? Nema problema, u igraonici Stanford Univerziteta ima još naslova ako vam je Pacman suviše… žut. Biotic pinbal ili Biotic fliper je baš to: fliper u kome ulogu loptice ima paramecijum. Igrač kontroliše vrlo tanku iglu koja izbacuje hemijsku supstancu koja je vrlo odbojna paramecijumu, stvarajući tako efkat odbijanja loptice pipcima, kao kod pravog flipera. Samo, nisu rekli kako se dobija extra lopt… ovaj paramecijum. Da li treba da ga poteram u neku rupu ili jednostavno da sačekam da se replicira.

Pong se smtra najstarijom kompjuterskom igrom na svetu, i kao takva, morala je da dobije svoju verziju u parku Paramecijum. Ništa lakše. Uzmemo dve igle i ko ne uspe da odbije paramecijum ka drugoj igli, izgubio bi partiju. Da, pričamo o igri za 2 igrača!

Sa ovim rečeno, zabavni deo je gotov. Riedel-Kruse tvrdi da ove igre imaju i edukativnu notu: “Svi bi trebalo da imaju osnovno znanje iz biomedicine i biotehnologije. Ovakve, biološke igre promovišu sticanje takvog znanja”. Možda je to tačno, all je još važnije, da je ovaj igrački poduhvat poruka drugim istraživačiama da iznađu, stvore igre koje će popularisati njihovu oblast istraživanja. Sem toga, ističe se mogućnost da je svaka igra bazirana na naučnim saznanjima, ustvari svojevrsni ekspriment koji može da da rezultate, kao i bilo koji drugi klasičan ogled.

Sve igre koje su istraživači sa Stanforda osmislili se nalaze u njihovom radu Dizajn, projektovanje i alati u stvaranju bio igara.

Istraživači su koristili električno polje i hemijska sredstva, a ima onih koji su koristili laser da bi se igrali sa ćelijama.