Crnih rupa nema, pa nema…

Ovo je vest još od prošle godine, ali treba je pomenuti.

1. Na planeti Zemlji nisu nađene male crne rupe!!! Jupi!!!

2. Na planeti Zemlji nisu nađene male crne rupe!!! …ali naći ćemo ih već, samo nam dajte malo vremena!!!

Ako vam se sviđa odgovor pod 1, onda ste zagovornik teorije katastrofe (teorija zavere na steroidima). Za slučaj da ste reagovali kao pod 2, možda ćete biti malo razočarani, kao pobornik teorije struna.

Compact Muon Solenoid (CMS) – ili kompaktni muonski solenoind je jedan od dva glavna uređaja, koji unutar sistema velikog akclelratora služi za detekciju elementarnih čestica. Ovde pričamo o tzv. “sudaraču” (Large Hadron Colider [LHC]– Veliki Hadron Sudarač), koji ustvari omogućava istraživačima, da posmatraju i detektuju, sudare čestice raznih profila. Jedna od ideja teorije struna jeste da je moguće stvoriti, u tim sudarima, male crne rupe, koje će se po stvaranju, odmah, anihilirati. Brojevi i rezultati dobijeni iz CMS-a ukazuju da do stvaranja mini crnih rupa nije došlo.

Teorija struna je, trenutno, najšire prihvaćena teorija koja objedinjuje dve, za sada odvojene oblasti fizike: kvantna mehanika i relativistika. Po toj teoriji, elektroni i kvarkovi nisu objekti, već jednodimenzionalne strune, koje svojim oscilovanjem kreiranju sopstvene obzervalne osobine. Drugačije rečeno, elektroni i kvarkovi su strune koje mi ne vidimo kao takve, nego kao drugačije objekte, zbog njihovog ponašanja (oscilovanja). Ideja nije nova i počiva na tome da kod posrednog detektovanja stvari i fenomena kod nas uvek ima neka “greška” u prevodu, detekciji. Pošto smo prinuđeni da zaključujemo iz rezultata, a ne da dikrektno posmatramo željeni objekat, često naše pretpostavke imaju veze sa našim iskustvom. Ako mali Perica jednom dokaže da posotji čestica sa određenim osobinama i da je to jedinstvena čestica, onda će se ta čestica zvati, peroid, ali dalje ni Perica ni iko drugi nije siguran kako taj peroid izgleda. Zbog toga teorija struna može da prođe kao ideja ili manifestacija, ali ono što je važnije, strune svojim konceptom objedinjuje fiziku. Istorija fizike je uglavnom sadržana iz pokušaja da se ceo svet oko nas na neki način stavi u jedan veliki kontekst, zakonitost i da time bude pokriven svaki mogući događaj ili pojava. Svet bez izuzetaka…

Sem toga, postojanje struna implicira da postoje, ne samo 4 dimenzije (dužina, širina, visina, vreme), nego se taj broj vrti oko 11 ili 12 dimenzija. Prema jednoj od verzija teorija struna (imaju više verzija, za svaki slučaj), ako te dimezije postoje, onda u jednu od njih odlaze gravitoni (hipotetičke čestice koje su odgovrne za prenos sile gravitacije).  Zbog tog “oticanja” gravitona, nam se čini da je gravitaciona sila slaba, ali ustvari nije. Srećom, za testiranje takve teorije LHC ima mogućnosti (energetski prohtevi eksperimenta), i možda ćemo uskro sazanti da li zaista postoji to curenje i samim tim i te dimenzije.

Sudari koji bi se desili untar LHC-a, pri energijama koje su veće nego kod ovog fenomena curenja garvitona, bi omogućili česticama da se približe jedna drugoj toliko (zbog gravitacije koje bi preuzela ulogu glavne sile) da bi svojim spajanjem stvorile mini crnu rupu. Crna rupa je, jednsotavno rečeno, velika (beskonačna) koncentracija materije na malom prostoru. Teorija, dalje, veli da bi se te crne rupe odmah raspale, što ne bi predstavljalo rizik za planetu Zemlju (u teoriji). Sam raspad crnih rupa bi bio detektovan produktima raspada, tačnije detekcijom mlazeva određenih čestica. E, baš, ti mlazevi fale, stoga, eksperiment nije potvrdio teoriju o mogućnosti stvaranja malih crnih rupa.

To je, još uvek, dokaz da enrgije koje se koriste tokom sudara i eksperimenata nisu dovoljne da se stvore crne rupe. Po planu, LHC će 2013. godine iskoristiti svoj puni kapacitet, tačnije, sprovodiće se sudari pri maksimalnim energijama koje ovaj akcelerator (sudarač) može da pruži. To će biti trenutak istine za teoriju struna.

Kako se ceo uređaj pokazao vrlo dobro kroz dosadašnji rad, naučnici će ga koristiti i kroz celu 2012 godinu, a neki očekuju da će to biti godina potvrde postojanja Higgsovog bozona (što ne znači da će se i desiti).

Maje (drevni narod sa podrčuja srednje Amerike) su prorekli smak sveta za godinu 2012. godinu, a ako se desi da neko malo ranije odradi konačni eksperiment sa crnim rupama, možda ti drevni proroci budu u pravu…

No, nije lepo da tako pričamo, crnih rupa nema, a kada će biti…  i da li će ih biti… ne zna se…

Ugljen dioksid, razređivač budućnosti

Jedno od prvih jedinjenja, koje naučimo na časovima hemije u osnovnoj školi, jeste ugljen dikosid (CO2). Malo po malo, ovaj gas (gas na normalnim uslovima), biva sve češće pominjan kroz školovanje, dok jednog dana ne saznate da je baš on jedan od glavnih krivaca globalnog zagrevanja, kroz efekat poznat pod imenom “staklena bašta”. Čak i da niste otišli u srednju školu gde ima još hemije, ova činjenica će vas pre ili kasnije sustići.

Danas nećemo pričati o ugljen dioksidu kao o zlom gasu naše propasti, nego o nekim njegovim pozitivnim ulogama. Za početak, on je vrlo važan sastojak u hemijskoj industriji, koja nam daje mnogo toga korisnog. Njega možete naći u urei, metanolu ili u salicilnoj kiselini. Prvi sa spiska je đubrivo, metanol je dodatak za gorivo, a kiselina ulazi u recept za aspirin.

Istraživači sa Fraunhofer instituta za enegiju, bezbednost, tehnologiju i okruženje u gradu Oberhausen (UMSICHT), su se uhvatili ideje kako da iskoriste CO2 da impregniraju, poboljšaju plastiku. Pri temepraturi od 30,1 stepen Celzijus i pri pritisku od 73,8 bara, CO2 prelazi u superkritično(!?!) stanje u kome on dobija osobine koje imaju razređivači, rastvrači. U tom stanju, moguće ga je ubaciti u polimere, ili da se ponaša kao “nosač” za druga jedinjenja. Slobodno rečeno, na njegovoj grbači, bi se “vozili” i udobno smestili unutar polimera boje, aditivi ili medicinski peraparati.

“Pumpamo tečni ugljen dioksid unutar suda pod visokim pritiskom, gde se već nalazi plastična komponenta koju pokušavamo da ojačamo ili izmenimo. Zatim, postepeno povećavamo temepraturu i pritisak, sve dok CO2 ne dođe do svog kritičnog stanja. Odatle se, dalje, povećava samo pritisak. Pri pritisku od 170 bara, pigment (boja) u prahu, se potpuno razlaže unutar ugljen dioksida, i difunduje se (prolazi kroz samu strukturu, a da je ne uništava) zajednom sa gasom kroz plastiku. Sam proces traje samo nekoliko minuta, i kada se jednom sud pod pristiskom otvori, gas će jednostavno izaći iz njega i plastike, a pigment će nepovratno ostati u plastici.” Ovo bi bilo sažeto objašnjenje procesa bojenja plastike, po jednom od istraživača, Dipl. Ing. Mafred Renneru, sa već pomenutog insituta u Nemačkoj.

Sledeći primer bi moga delovati još bolje. Služeći se istom logikom, istraživači su ubacili nano čestice sa antibakterijskim osobinama u polikarbonat. Tako tretirana plastika je potpuno negostoljubiva za bakterije kao što je E. Coli, tačnije, ubija ih. Ovakve plastične mase se mogu koristiti svuda gde ima puno ljudi, a stalno se barata sa mnogo različitih predmeta. To ne bi bile samo bolnice, nego bilo koje javne institucije, gde se, na primer, svakodnevno, puno ljudi uhvati za kvaku na vratima. Ovakve kvake bi eliminisale rizik od zaraza za zaposlene i stranke, makar za one bolesti koje se mogu preneti dodirom.

Ubacivanje nezapaljivih jedinjenja je bilo isto uspešno. “Naša metoda je dobra za impregniranje plastičnih masa, koje su pola kristalne, a pola amorfne strukture, kao što je najlon, TPE, TPU, PP i polikarbonati.” ističe Renner i dodaje: “ali se ne može primeniti na polimere sa kristalnom strukturom.” Istaknimo da su amorfne materije one, koje kroz dugi vremenski period NE MOGU zadržati fiksnu strukturu, i ako se nalaze u idealnim uslovima. Sa vremenom, one jednostavno “teku”, poput tečnosti, naravno, neverovatno sporo, ali postojano.

Ovaj proces bojenja, impregnacije ili jednostavnog poboljšanja plastičnih masa ima velike prednosti. Prva stavka je već sama po sebi jasna: CO2 je nezapaljiv, ne toksičan i jeftin gas. Bez obzira što se ponača kao razređivač, ovaj gas nema iste, štetne, osobine koje imaju standardni razređivači koje se koriste. Površina obojenog objekta, kod standardnih metoda bojenja je slabo otporna na habanje, tačnije, boje se mogu relativno lako skinuti. Postoje starije metode poboljšavanja plastike, ali one imaju svoje mane. Većina njih nije u stanju da na kvalitetan način impregnira nezapaljive supstance unutar određene plastike. Boje koje se ubacuju pomoću ugljen dikoksida, se nalaze na temperaturama koje su daleko ispod tačke topljenja. Metode koje zahtevaju veću temepraturu često mogu promeniti nijansu pigmenta, koji ubacujemo, tako da do kraja procesa, možemo imati umesto ljubičaste, skoro crnu boju na željenom predmetu. Zgodno za proizvodnju maski za mobilne telefone.

Ranner ističe još jednu medicinsku primenu: “Sočiva se mogu impregnirati sa farmaceutskim preparatima koji se koriste za čišćenje samih sočiva. Preparati bi se postepeno ispuštali iz same plastike (sočiva), što bi smanjilo potrebu za učestalim čišćenjem i održavanjem sočiva, koje je sada svakodnevno.”

Ovakva otkrića ne predstavljaju prektretnicu u istoriji, ali, svakako, daju svoj diskretni doprinos u povećavanju kvaliteta života – sa dobrog, na bolje. Sa druge stane, ako bismo imali (samo) jednom godišnje, ovakve pomake, za samo jedan ljudski vek, planeta Zemlja bi bila mnogo bolje mesto za život. Međutim, taj boljitak nam i dalje izmiče… postavlja se pitanje.. kako i zašto?

Najstariji pomorci na svetu otkriveni na Kritu

Istorija civilizacije je još uvek obavijena mnogim nedoumicama i tajnama, sa naše tačke gledišta. Što više kopamo za daljom prošlošću to nam je teže da razumemo, kao se i šta desilo. Dešava se, da neka otkrića, prave velika pitanja i da nas navode na zaključke za koje, pre, nismo imali bilo kakvu potvrdu. Arheološko otkriće na Kritu (ostrvo u Mediteranskom moru izmđu Grčke i Turske) je sigurno nateralo neke od istraživača da se zamisle nad dosadašnjim prizorima toka istorije i ritma napretka civilizacije.

Najkraće rečeno, grčko ministarstvo kulture tvrdi da imaju dokaz o najranijem pomorskom putovanju koje je čovek ikada uradio. Najranije ili ne (što će možda neko novo istraživanje pobiti), ali prema iskopinama i analizama nađenih predmeta, arheolozi su to prvo putovanje postavili u trenutak od pre 130 000 godina. Na ostrvu Krit su pronađena primitivna oruđa od kamena za koje se veruje da su pripadala ljudima koji su na to ostrvo morali doći morskim putem. Sama oruđa nisu neka značajna vest, ali mesto gde su nađena ih čini sasvim izuzetnim.

Samo ostrvo je odvojeno od kontinenta zadnijh 5 miliona godina, a ko god da je došao na to ostrvo i napravio oruđa morao je da preplovi 64 kilometara. Svi ovi alati, koji potvrđuju ovako značajnu činjenicu, su nađeni u jugozapadnum delu ostrva.

Do sada se verovalo da se najstarije pomorsko putovanje dogodilo pre nekih 60 000 godina, a na području Grčke pre nekih 11 000 godina. Za najstarije pomorsko putovanje se i tada govorilo sa mnogo opreza, gde su se projekcije od pomenutih 60 000 godina smatrale preambicioznim, i ako su zaključci i analize ukazivali na taj vremenski trenutak. Zbog svega toga, ovaj, najnoviji podatak poprilično pomera granicu početaka ljudske civilizacije.

To što su našli grčki i američki arheolozi na Kritu, zahteva još iskopavanja i dodatnih analiza i ako se u skoroj budućnosti celo oktriće pokaže autentičnim (po mogućstvu istestirano na sa što više različitih metoda), to će verovatno pokrenuti nove diskusije i teorije među naučnim svetom.

Uzmimo da se to pomorsko putovanje zaista desilo, pa pokušajmo da vidimo kako su, tako rano, ljudi doplovili do tog famoznog ostrva. Linija horizonta je 50 km (kilometar tamo vamo, zavisno od toga gde se nalazite na planeti). To znači, da ako se nalazite na savršeno mirnom moru, ono što vidite na horizontu jeste ustvari krug vidljivosti od 50 km, preko toga, jednostavno, ništa ne vidite, što stoji na površini mora, zbog zakrivljenosti Zemlje. Malo drugačije rečeno, ako ste na otovrenoj pučini, na brodu, vi jednostavno nećete videti bilo koje drugo plovilo (bez obzira da li imate neki optički uređaj, kao što je durbin ili dvogled) koje je udaljeno od vas više od 50 km.

Ako pogledamo sada mapu tog dela Mediteranskog mora i pretpostavimo da nije došlo do znatnih promena u topografiji u zadnjih 200 000 godina, onda možemo pretpostaviti više različitih načina kako su ljudi došli do tog ostrva. Plovidba, što slučajna što namerna, vas može dovesti na Krit, to sigurno, ali rastojanje od 64 km nije neka velika distanca. Sasvim validna je i mogućnost da se ta plovidba dešavala više slučajno nego namerno i to na nekom balvanu nego na nekom plovilu, koji je napravljen od strane čoveka. Susedna ostrva su mogla biti nastanjena na sličan način, pa zašto to nije mogao biti slučaj i sa ovim? Ovde bi sada trebalo ući u analizu morskih struja u tom delu mora, ali scenario bi mogao biti vlo jednostavan. Desila se strašna oluja koja je dizala u vazduh i živo i mrtvo i kada se sve stišalo, nekoliko pripadnika vrste homo sapiens i par odvaljenih debala se našlo na pučini, ne znajući gde se nalaze (ovi prvi, naravno). Ostatak plovidbe su mogle obaviti struje koje su možda bile drugačije nego sada i.. voilà!… eto prvih ljudi na Kritu, gde pokušavaju da prežive u divnom novom svetu neistraženog ostrva.

Naravno, još ćemo videti da li je to smisleno, kada se uskoro potvrdi verodostojnost arheološkog nalazišta na jugozapadnum Kritu. Dotle, možete i sami da pretpostavite šta se ZAISTA desilo i kako su od prvih ljudi nastali prvi pomorci.

Napredak u očuvanju plodnosti daje nadu pacijentima

Kada vam jednog dana doktor kaže da imate rak, negde u vašem telu, sigurno se nećete osećati dobro. Ako se desi da čujete tu vest kada imate 25 godina i manje, to je još neprijatnije. Da bi cela stvar bila još “lepša”, hemotarepija, koja bi bi vam omogućila da poživite duže (i eventualno izlečite), bi vam, u procesu, prouzrokovala gubitak plodnosti.

Recimo da se to, ipak, nije desilo (niti će), ali činjenice imaju svoju težinu: prema godinu dana starim podacima, samo rak pluća (i ostale bolesti nastale od pušenja) prouzrokuje 15% od ukupnih smrtnih slučajeva zabeleženih u Srbiji, tokom perioda od godinu dana. Bela kuga ne uračunata…

Imajući sve te činjnice u vidu, dobre vesti su uvek dobrodošle. Prema tvrdanjama u izveštaju Majo klinike (Mayo Clinic Proceedings), tehnike prikpuljanja i skladištenja reproduktivnih ćelija su značajno poboljšane u zadnjih nekoilko godina. “Očuvanje plodnosti je još uvek disciplina u razvoju” veli endokrinolog Jani Jensen pomenute klinike, “ali brz razvoj tehnologije u zadnjih nekoliko godina je doprineo da pacijenti imaju sada neke nove opcije.”

Njihov izveštaj se bavi već postojećim i novo nastalim metodama očuvanja plodnosti. Zamrzavanje sperme i dalje predstavlja sigurnu i stabilnu tehniku, ali zato su neke druge metode doživele poboljšanja, kao što je zamrzavanje jajnih ćelija uzetih od žena. “Krioočuvanje (zamrzavanje na vrlo niskim temepraturama) se smatralo ultimativnim sredstvom za borbu protiv biološkog časovnika kod žena, još tokom sedamdesetih godina 20. veka. Oocyte, ili reprouduktivne ćelije kod žena su izuzetno osetljive, tako da prve bebe rođene iz prethodno smrznutih jajnih ćelija su rođene tek sredinom osamdesetih godina.” Sada, Dr. Jensen ističe da je “došlo do značajnih poboljšanja u tehnologiji zamrzavanja u zadnjih 5 godina. Od 2004. godine do sada, ima na hiljade beba, po celom svetu, koje su rođene iz sveže smrznutih jajašaca.”

Opcija za pacijente sa rakom je zamrzavanje embriona. “Pokazalo se da je zamrzavanje embriona znatno lakše, nego same jajne ćelije, jer je otporniji na procese hlađenja i smrzavanja.” Ovo predstavlja rešenje za one pacijente koji su već u dugim vezama ili u braku, ali i dalje nije opcija za mlađe pacijente koji pate od raka već u vremenu adolescencije.

Ovde dolazimo do svojevrsnog naučnog izazova da se pomogne ovim najmlađim pacijentima. Razmišljanja i istraživanja su uperena na mogućnost da se iz ćelija pacijenta, koji se nalazi u periodu pred pubertet, izvuku ćelije koje bi se kasnije  iskoristile  za razvijanje (i očuvanje) sperme i jajašaca.

To mu dođe na sledeće: jedinka će doživeti svoju polnu zrelost, ali van svog tela, u kontrolisanim uslovima laboratorije, ako je već hemoterapija toliko opasna po plodnost. Pre nego što dođe do degradacije celog tela zbog lečenja, jedan njegov deo (parče tkiva) biva sačuvan od svih loših uticaja i očuvan (i pretvoren u repoduktivnu ćeliju) dok se pacijnet ne oporavi od raka… ako se oporavi.

Dr. Jensen tvrdi “da već ima obećavajućih rezultata u tom polju, i ako, za sada, nije obavljena ni jedna uspešna trudnoća koristeći ovakav pristup.”

Ovo, samo po sebi nije dovoljno, jer postoji problem samog raka koji ne miruje. Uspešnost cele metode zavisi od dijagnostike, znači, koliko je rano ili kasno dijagnostikovan taj rak. Zatim, treba na osnovu toga zaključiti da li, i koliko vremena ima pacijent, tačnije kolika je hitnost početka terapije. To ume da bude problem, jer priprema tkiva za očuvanje plodnosti iziskuje period od 2 do 3 nedelje, a to je neophodno uraditi pre nego što se počne sa tretiranjem samog raka.

Prema američkom društvu za kliničku onkologiju, postoje precizna uputstva kojih doktori treba da se pridržavaju kada jednom otkriju rak kod pacijenta. Međutim, samo pola doktora se seti da uputi svog pacijenta kod specijaliste na polju reprodukcije, zarad saveta i mogućih opcija koje pacijent može imati. Dr. Jensen i Majo klinika žele da dignu svest pacijenata kada su ovakve mogućnosti u pitanju i da je pitanje (ne)plodnosti kod njih rešiv problem, kada jednom počnu sa terapijom protiv raka.

Sem toga Dr. Jensen tvrdi da “na svakih 250 odraslih sa rakom, 1 preživi rak kao takav i njegove posledice.” To predstavlja veliku grupu ljudi koji dobijaju priliku da žive život “punim plućima”, a za većinu njih to podrazumeva da jednog dana imaju i potomstvo.

Kratka priča o golicanju

Opšte poznata činjenica je da sami sebe ne možete golicati. Ako možete, pošaljite nam video snimak o tehnici samogolicanja, rado ćemo objaviti na sajtu. 🙂

Golicanje je vrlo zanimljiv momenat u našim životima, pogotovo kada žrtva koju tretiramo nema načina da se odupre. Bez obzira na to, sam čin golicanja se u društvu smatra… ne prikladnim. Ta zanimljiva igra, (gde je uvek bolje biti onaj koji golica) je takođe predmet naučne studije pod imenom Smejanje: naučno istraživanje (Laughter: A Scientific Investigation).

Golicanje ima vrlo važnu ulogu u međuljudskim odnosima i to važi, kako za porodične, tako i za prijateljske veze. „Smeh je odgovor na golicanje u prvim mesecima života i predstavlja jednu od prvih komunikacija između novorođenčeta i roditelja, startelja“, ističe Robert R. Provine, neurolog sa univerzitzeta u Maryland-u, inače autor pomenutog rada. Onog trenutka kada se bebe unervozi, golicanje staje. Tako se ostvaruje vrlo jasna komunikacija i ako su bebe još uvek male.

Kada porastu, deca jedna druge sa puno entuzijazma golicaju. U tom uzratu razlog takvom činu nije samo međusobno socijalno povezivanje. Kako taj period i dalje prati jaka potreba za ispitivanjem svojih mogućnosti, deca golicajući jedne druge, ustvari, uvežbavaju svoje reflekse i odbranu od spoljnih nasrtaja. Još 1984. godine Donald Black je istakao da su mnoge zone na telu koje su podložne golicanju, isto tako, vrlo ranjive tačke. Najpodložnija mesta su, često, vrat ili rebra, što u pravom i otvorenom sukobu predstavljaju zone najveće odbrane. Odbraniti se tokom golicanja, od drugih, pedstavlja relativno bezopasan način da  se nauče osnove samoodbrane.

Sam zvuk smeha isto ima svoje osnove u procesu učenja. “Zvuk koji ispuštamo dok se smejemo je ništa drugo do modifikacija huktanja tokom grube igre rvanja i prevrtanja”, primćeuje Provine. Njegovi zaključci su izvedeni iz posmatranja ponašanja šimpanzi i orangutana prilikom njihovi “bitaka” golicanja.

Za kraj, sledi zaključak koji zvuči malo neverovatno. Golicanje, kao aktivnost, jednostano iščili iz naših života, kada jednom navršimo 40 godina. Kao da je sva zabava koju golicanje pruža potrošena, a razlozi za to su nepoznati. Stiče se utisak da je golicanje samo za mlađe uzraste.

Potpuno se NE SLAŽEM! Golicati druge do besvesti (i preko toga), uvek može biti izvor dobre zabave. 😀