Kako izgleda 1 tona ugljen dioksida?

Korisno i praktično. Postrojenje sa slike će (jer još nije govoto) imati dvojaku ulogu. Sem što će biti rekreacioni centar sa 1500 metara skijaških staza, postrojenje će sprovoditi svoju glavnu ulogu: proizvodiće energiju iz otpada.

Ideja konstruktora je, da na radovnoj bazi, izbaciju 1 tonu gasova koji se stvaraju prilikom prerade, koji uglavnom sadrže CO2 (ugljen diokisd). Gas će izlaziti u obliku jednog velikog gasnog prstena (prostudirati sliku). Na taj način, ljudi će biti u prilici da vide koliko je to 1 tona ovog gasa.

Kraj izgradnje ovog postrojenja se predviđa za 2016. godinu. Izgradnja će koštati 420 000 000 €, a srećnici koji će moći da uživaju u pogledu na CO2, su svi stanovnici Kopenhagena u Danskoj.

Ustvari, uloga ove energetske konstrukcije je trojaka: stalnim podsećanjem na to na šta liči 1 tona CO2, ljudi će imati uvid u to koliko ovog gasa ima u stvarima koje svakodnevno bacamo.

Korisno, praktično i ne tako lepo… ali, životne lekcije dolaze u raznim oblicima, računajući i one gasne.

Deveta planeta, ipak, postoji?

Zadnjih nekoliko dana u svetu se digla velika prašina, frka, priča… o najnovijem otkriću unutar  našeg solarnog sistema (kažu da je unutra). Kalendarski gledano, nije prošlo ni 5 godina od poslednje velike vesti, a evo već nove senzacije.

Godine 2006. Pluton je proglašen nedostojnim da nosi titulu planete. Jednosavno, kada su ga malo bolje pogledali (treba imati razumevanja, ipak je daleko), naučnici su shvatili da ovaj svemirski objekat ne ispunjava sve uslove, koji su potrebni da bi ga klasifikovali kao planetu. Sada, tokom meseca februara, imamo novu vest koja nam govori da naš solarni sistem, ipak, ima 9 planeta. Nova planeta je već dobila ime Tihe (po grčkoj boginji), a ne zna se još, pouzadno, da li je zaista tamo negde i da li je to planeta ili nešto drugo.

Ove dve vesti zahtevaju malo više istraživanja, pa ćemo se malo pozabaviti sa oba tela, i njihovom vezom.

Uspon i pad Plutona

Pluton  je prvo otkrio Clyde W. Tombaugh tokom 1930. godine radeći pri Lowell Observatoriji u Arizoni (SAD).  Astronom je postojanje Plutona predvideo godinama ranije, nazivajući je Planetom X. Tombaugh je imao ispred sebe zadatak da na osnovu slika (tačnije fotografskih ploča) razjasni šta se to dešava na ivici našeg sistema. Na obe fotografije je bilo isto područje neba, ali fotografisano sa razmakom od 2 nedelje. Bilo koji pokretni objekti u tom području bi terbali da se pojave na obe fotografije. Posle jednogodišnjeg pregledanja fotografija i ponovnog posmatranja neba Tombaugh je konačno otkrio objekat na pravoj orbiti i izjavio je da je otkrio Planetu X. Njegov tim je zbog toga dobio pravo da imenuje novu planetu, i ona je dobila ime Pluton. Predlog je došao od jedanesotgodišnje devojčice iz Oxforda u Engleskoj. Naravno, da ime nema veze sa Mikijevim psom, nego je to ime rimskog boga podzemlja.

I bi deveta planeta u sistemu našeg sunca.


Tek mnogo godina kasnije, tačnije 1978, došlo je do boljih i preciznijih merenja koja su odredila masu Plutona. To su uspeli, kada su, baš te godine, otkrili njegov najveći mesec Charon. Poznajući masu Plutonovog meseca (0.0021 puta masa Zemlje), konačno su mogli da odrede veličnu samog Plutona. U poređenju sa Merkurom (prečnik 4880 km), Pluton je sićušan (prečnik 2400 km), ali se smatrao najvećim  objektom u području iza Neptuna.

Najnovija saznanja i tehnike dostpuna astronmima, sada, nam govore, da Pluton nije sam u tom delu svemira. Ispostavlja se da je on (sve sa svojim pratiocima, mesecima) ustvari samo deo velike kolekcije objekata koji se mogu tamo naći, u tako zvanom Kupier pojasu. Ovaj pojas se proteže od orbite Neputa, pa 55 astronomsih jedinica ka spoljašnosti sunčevog sistema (1 astronomska jedinica je približno jednaka rastojanju od Sunca do Zemlje).

Astronomi procenjuju da u toj oblasti ima, barem, 70.000 ledenih objekata, koji su sličnog sastava kao i Pluton, koji u prečniku imaju 100 ili više kilometara. Prema novim pravilima Pluton nije planeta, nego samo jedan od tih 70.000 objekata koji se leškare po toj oblasti. Istraživači su vrlo brzo ocenili da će se pre ili kasnije, u toj oblasti, pojaviti objekat koji je veći od Plutona.

Naravno, to se i desilo, i 2005. godine je otkriveno telo koje je bilo iste veličine kao i deveta planeta, ako ne i veće. Zvanično ime objekta je bilo UB313, da bi kasnije dobilo ime Eris. Nešto kasnije je izmereno da je Eris širok 2600 km i da ima 25% veću masu nego Pluton.

Ovo otkriće je dovelo u pitanje, našu, ljudsku definiciju pojma planete. Konačna odluka je donesena na XXVI (26.) generalnom skupu Internacionalne astronomske unije, koji se desio od 14. do 25. avgusta 2006. godine u Pragu, republici Češkoj. Na skupu je glasnao za 3 različita predloga za novu definiciju planete. Po prvoj, Sunčev sistem bi dobio, čak, 3 nove planete, po drugoj, broj planetna bi ostao nepromenjen, a po trećoj, sistem bi imao samo 8 planeta.

Odluka je pala, i Pluton je, zajedno sa Eris, svrstan u novu kategoriju “patuljaste planete”. Da bi objekat u svemiru imao kategoriju planete mora da ispuni sledeće uslove:

1. Mora orbitirati (kružiti) oko sunca, a ne oko nekog drugog objekta. – ispunjeno

2. Mora imati gravitaciono polje koje će ga oblikovati u sferu, loptu – i ovo Pluton ispunjava

3. Mora da “raščisti svoje susede” sa svoje orbite. – neispunjeno, stoga Pluton nije planeta.

Prva dva uslova ne treba mnogo objašnjavati, ali šta znači ovo raščišćavanje komšiluka?

Planeta tokom svog formiranja postaje dominatno telo na svojoj orbiti oko sunca. To znači da prava planeta sve objekte na svojoj putanji, ili pomera sa svoje putanje ili asimilra i oni postaju deo te planete. Kada su brojevi u pitanju, Pluton poseduje 0,07 mase svih objekata na njegovoj putanji, tj. čini 7% ukupne mase. Zemlja, sa druge strane, ima 1.700.000 puta masu svih objekata koji se nalaze na njenoj putanji.

Po svemu sudeći Plutonu nije mesto u svemiru, ipak je on gospodar podzemlja.

Boginja sreće će nadgledati granicu Sunčevog sistema?

Senzacionalizam je dobar za novine koje žive od toga, ali kao i sve instant stvari na ovom svetu, ima kratak dah. Kao i kod ideje da se Pluton ražaluje, i ovde će proći neko vreme dok se potvrdi da deveta planeta postoji.

Bez obzira a kriticizam, podaci koji su, za sada, objavljeni su vredni pomena. Imajući u vidu da je potera za definitivnim dokazima i dalje u toku, nova planeta se po svemu sudeći nalazi u spoljenm delu Oort Oblaka. Planeta je mnogo udaljena od Sunca, čak 15000 astronomskih jedinica, što znači da je 375 puta dalja nego Pluton. To je razlog zašto nije primećena do sada.

Prvi solidni dokaz da imamo planetu na rubu sistema je dao svemirski telskop WISE, vlasništvo NASE (NASA). Podaci koje je ovo svemirsko oko pokupilo se još uvek analiziraju.

Očekuje se da će prvi set podataka i njihova analiza biti objavljeni u aprilu mesecu ove godine. Prema kazivanju astronoma, John Matese i Daniel Whitemire sa univerziteta u Luizijani (Louisiana), sa ovakvim ritmom obrade podataka i dodatnih istraživanja, planeta Tihe će biti otkrivena u naredne 2 godine. Znači, nije otkrivena, ali se predviđa njeno otkriće, što se već desilo sa nesrećnim Plutonom.

Naravno, već ima teroija koje se protive proklamovanju Tihe u novu planetu. Postoji mogućnost da je ovo telo (Tihe) nastalo oko nekog drugog sunca, da bi kasnije bilo privučeno gravitacionim poljem našeg sunca. Ovo može stvoriti potrebu za novom kategorijom nebeskog tela, kao što se deslio 2006. godine kada je Pluton proglašen patuljastom planetom.

Ime planete će biti isto predmet odluke, jer joj je ime dodeljeno na osnovu prvobitne teorije koja je kasnije odbačena. Za stare grke boginja Tihe je bila odgovorna za sudbinu gradova, njihovu sreću ili nesreću. Astronomi su verovali, neko vreme, da je naše Sunce deo binarnog sunčevog sistema (sistem sa dva sunca), a da je drugo sunce znatno tamnije. Sem toga, teorija je podrazumevala da je to drugo sunce odgovorno za masovna izumiranja na Zemlji (dinosaurusi pre 65 miliona godina). Zbog toga, tom drugom (sada nepostojećem) sunucu dato je ime Nemezis. Ova boginja, prema mitologiji je imala sestru koja se zove Tihe.

Kandidat, za upražnjeno deveto mesto među planetama ovog sistema, je definitivno gasni džin koji se uglavnom sastoji od hidrogena i helijuma. Njegova atmosfera je slična onoj kod Jupitera. “Očekuje se da će imati i sopstvene mesece”, ističe Whitemire.

Bez obzira na daljinu od sunca, ova planeta bi tebalo da ima temperaturu oko -73°C, što je skoro 5 puta toplije od Plutona. Whitemire kaže: “To je posledica stvaranja ovog tela, s obzirom da je veliko telo, treba mu dosta da se ohladi.” Treba još potvrditi, ali procena je da je Tihe 4 puta veća od Jupitera.

Postojanje ove planete je i dalje na nivou predloga, jer za sada nema boljeg objašnjenja za čudno ponašanje kometa koje na redovnoj bazi prolaze kroz naš sistem. Kako oni tvrde, mnoge od tih kometa dolaze iz pogrešnog pravca. Gravitaciona sila koju poseduje telo masivno kao što je Tihe može objasniti njihovo neočekivano ponašanje.

Promena putanja kometa može biti i posledica galaktičke plime – kombinovani gravitacioni uticaj miliona zvezda, koje vuku prema centru Mlečnog puta, galaksije u kojoj se nalazimo. Ako se to uzme u obzir, onda sve te komete počinju svoj dug pad unutar unutrašnjeg dela Sunčevog sistema.

Za sada, predlog nije našao svoje potvrde, jer još uvek nema dikretnog dokaza da se u oblasti Oort oblaka dešavaju promene tih putanja, gde se, navodno, nalazi planeta Tihe.

Međutim, ako je Tihe realnost, ona može svojim prisustvom da opovrgne postojeće naučne teorije.

Ako je prema knjizi Artura Klarka (Arthur Clarck) “Odiseja u svemiru 2001.”, i prema nagoveštenim osboinama nove planete, možda će naš sistem u bliskoj budućnosti (milion godina gore, dole) dobiti novu zvezdu. Samo, gospodin Klark nije znao da će Tihe biti ta koja će biti pojedena od strane monlita.

Hibridna vozila će biti lakša, jer će koristiti vazduh

Hibridna vozila (vozila sa hibridnim pogonom) su već stvar današnjice, ali i dalje predstavljaju relativno skup proizvod. Ima više razloga za to, a jedan od njih je sadržan u neophodnim tehnološkim rešenjima, gde jednu mašinu treba da pokreću dva ražličita izvora energije. Jasno je da svaki od izvora ima svoju tehonlogiju iskorišćenja.

U svakom slučaju, istraživači i inženjeri svaki dan poboljšavaju postejeći koncept. Kod ovih vozila smanjuje se količina potrošenog goriva, i samim tim i emisjia gasova koji nisu baš najbolji za atmosferu (grozni su!). To se postiže zahavaljući korišćenju dodatnog električnog motora koji se puni tokom vožnje, tačnije, baterija ovog motora se dopunjuje, svaki put, prilikom kočenja vozila. Međutim, te baterije same po sebi dosta dodaju na masu samog vozila i imaju dosta ograničeno vreme eksploatacije (posle nekog vremena mora da se postavi nova baterija). Ova dve činjenice značajno dižu cenu hibridnim vozilima.

Vazdušna hibridna kola, da ih tako nazovemo, su nova generacija vozila koja bi trebalo da imaju iste performanse kao i dosadašnji hibridi samo sa znatno manjom masom. Umesto da energija kočenja napaja (puni) baterije, ona biva korišćena da kompresuje vazduh unutar malih rezervoara koji su potavljeni blizu motora. Kada se vozilo pokrene iz stanja mirovanja, kompresovani vazduh se pušta iz rezervoara, kroz ventil, i motor se ponaša kao vazdušni motor. Nema velikih i kabastih baterija, samo rezervoari puni… vazduha.

Veliku dobit od ovakvog sistema bi imali gradski autobusi koji se tokom vožnje često zaustavljaju. Proračuni ukazju na mogućnost uštede goriva i do 60%, što je itetako značajno. Ovo su preliminarni rezultati istraživanja koje sprovodi Per Tunestal sa univerziteta Lunds u Švedskoj, zajedno sa njegovim kolegom Sašom Trajkovićem, koji je nedavno branio tezu koja se bavi problemom vazdušnih hibrida.

Pomenuti istraživači nisu prvi koji su se pozabavili sa ovom idejom. Još početkom devedesetih godina prošlog veka, kompanija Ford je razvila osnovni koncept za vazdušne hibride. Međutim, vrlo brzo je završio u fioci da čeka “neka bolja” vremena, jer nije postojala adekvatna tehnologija za proizvodnju prototipa motora, samim tim i vozila.

Saša ističe da čak 48% energije koja se dobija kočenjem se može ponovo iskoristiti. Ovakava mogućnost vazdušne hibride stavlja rame uz rame sa, današnjim, električnim. Da ceo projekat, sada, ima budućnost govori i podatak da u razvoju dosadašnjeg koncepta učestvovala kompanija Cargine, dobavljač i proizvođač sistema ventila za Volvo.

Sistem je upotrebljiv na vozilima čiji motori koriste benzin, dizel ili prirodni gas. Cena vozila bi trebalo da poraste za 1000 eura, što je osteno manje u poređenju sa povećanjem koje imamo kod električnih hibridnih vozila: 5000 do 10.000 eura.

Treba primetiti, tehnički gledano, da je vazduh gas koji je najrasprostranjeniji na planeti Zemlji. Postavlja se pitanje da li bi ovakav pogon bio od koristi za neka buduća vozila, korišćena za istraživanja planeta koje imaju neku atmosferu. Na kraju krajeva, atmosfera podrazumeva postojanje gasa, koji ne mora biti obavezno vazduh (smeša azota, kiseonika i  ugljen dioksida).

Malecna istorija svemirskog istraživanja (sastavljanja)

Link, koji čini glavni deo današnjeg posta, je početak, nadam se, svetle istorije svemirskog istraživanja. Sa desne strane se nalazi sažetak svih značajnih događaja u obliku redosleda značajnih datuma. Klikom na svaku od stavki možete dobiti više informacija. Simulacija se, na žalost ne može pauzirati, ali možete je pustiti ponovo, kada se jednom završi.

Kako se razvijala međunarodna svemirska stanica

To boldly go…

Vinska mušica rešila problem distributivne kompjuterske mreže

Vinska mušica, i njena nervna mreža su pravo malo otkriće među arhitektama današnjih kompjutera. Da preciziramo, u pitanju je ne sama mušica nego njena larva dok je još učaurena, a njihova efkasnost (i dizajn) je inspiracija za nove i bolje distributivne kompjuterske mreže.

Naučnici koji su pratili razvitak ovih učaurenih insekata smatraju da mogu da oponašaju njihov sistem upravljanja mrežom. Ono što ovi insekti mogu da reše jeste distributivni zadatak kod malih ili velikih mreža koje, ustvari, povezuju nezavisne kompjutere u radnu jedinicu (mrežu) koja rešava konkretan, zajednički problem. Nekada se to pominje u žargonu kao “farma kompjutera” i često se može čuti kod produkcije zahtevnih video efekata koji treba da se implementiraju u filmove.

Nije prvi put da su insekti ti, koji nude rešenja za ljude koji se bave unapređenjem kompjuterske tehnike. Slične mogućnosti imaju i pčele i pokazale su se bržim od današnjih super kompjutera. Međutim, pokazalo se i to, da su voćne mušice još efikasnije od onoga što nude pčele kao rešenje (ali, nema meda). Proučavajući njihov pristup moguće je doći do efikasnijih kompjuterskih (žičanih i bežičnih) mreža.

Distribucija zadataka i operacija unutar mreže kompjutera (ili procesora) je srž problema. Neki od kompjutera su označeni kao “vođe”, a njihova je uloga da skupljaju podatke iz ostalih delova mreže i da ih, jelte, distribuiraju, prosleđuju kroz celu mrežu. Efikasno rešavanje ovog, naizgled, jednostavnog zadtaka predstavlja jedan od najvećih izazova razvoja kompjutera. S druge strane čini se da milioni ćelija u nervnom sistemu pomenute mušice, to rade vrlo lako i po automatizmu. Ako zamislimo da su sve nervne ćelije ovog insekta jedna velika mreža procesora, primećeno je da neke (nekoliko njih) od njih se grupišu i samoproklamuju u vođe. Ono što nove vođe urade kada se jednom organizuju i samo postave na vlast, jeste da pošalju hemijski signal svojim susedima, koji će inhibirati njihovu potrebu da postanu vođe. Ovo nema veze sa politikom, čista pragmatična raspodela vlasti iz potrebe.

Kod insekata je to bilo praćeno metodom fluorescentne mikroskopije, i mogli su da isprate kompleteno uspostavljanje mreže, koje je trajalo 3 sata.

To je mnogo bolje nego što je do sada čovek osmislio. Sledi dalje tvrdnja: “Ovo je tako jednostavno i intuitivno rešenje, da ne mogu da poverujem da se toga nismo setili još pre 25 godina”. Ovo su reči koautora studije, Noga Alona, matematičara i naučnika na univerzitetu u Tel Avivu i instituta za napredene studije u Prinstonu (Princeton).

Videvši kako cela stvar radi, istraživači su razvili algoritam zasnovan na principu samo izbora. Kada su ga jednom iskoristili, pokazao se posebno efikasan kod promenjljivih mreža gde pozicija svakog čvora i njihov broj nije siguran, nego stalno promenljiv. U poslednje vreme ima dosta novih polja istraživanja gde je primena ovakvih mreža neophodna, kao kod nove oblasti robotike – rojevi robota (robot swarms).

Ovde treba dodati, da potreba za povećanom efikasnosti distributivnih mreža proizilazi iz vrlo praktičnih ralzoga. Kada se jednom uspostave kompjuterske mreže predodređene da rade na nekom zajedničkom problemu, to često znači da će biti neprekidno operativne. Kompjuteri koji stalno rade, ustvari stalno koriste struju i efikasnost ovakovog sistema se meri po potrošenom vatu (watt) električne energije. Odmah biva jasno, da utrošena električna energija mora imati svoje opravdanje. Stoga, ako se ista mreža može učiniti efikasnijom sa primenom nekog novog algoritma, pa čak baziranom na organizaciji ćelija kod vinske mušice, što to ne probati i iskoristiti?

Na žalost, krilatica “pametan kao pčelica…” je postala sada prevaziđena. Vinska mušica rules…