Brzi oporavak vučice zbog uticaja matičnih ćelija

Pripitomljeni povređeni vuk koga je udario kamion, i ostavljen da umre, je vraćen u divljinu Brazila, posle vrlo brzog oporavka.  Ova srećna vučica je prva divlja životinja koja je tretirana terapijom koja se bazira na upotrebi matičnih ćelija. U redu… prva, za koju se zna.

Matične ćelije se u medicini i u biologiji u poslednje vreme mnogo pominju, a skoro isto toliko i koriste. Zbog toga, vreme je da održimo kratak kurs o pojmu, ili bolje…

Šta su to matične ćelije?

To su nespecijalizovane ćelije koje se mogu deliti tokom dugog vremenskog perioda.

Šta su to embrionalne matične ćelije?

Rane embrionalne matične ćelije su totipotentne, što znači da od njih diferenciranjem može nastati bilo koja ćelija u organizmu.

Gde se nalaze matične ćelije?

Matične ćelije postoje na svim stupnjevima razvića organizma sisara. One su prisutne u fetusu, kao i u nekim tkivima odraslog organizma.

Uloga matičnih ćelija je?

Jedna od osnovnih odlika matičnih ćelija je nespecijalizovanost. Pod određenim uslovima od njih mogu nastati specijalizovane ćelije krvi, kože, mišića i dr. To se dešava aktiviranjem različitih grupa gena u matičnim ćelijama različitih tkiva.

Gajenje matičnih ćelija u laboratoriji je moguće… ?

Da. Matične ćelije se mogu razviti u različite tipove ćelija, a to zavisi od brojnih faktora. U želji da dobiju određen tip ćelija, naučnici menjaju medijum u kulturi, menjaju površinu (sastav) laboratorijskog suda u kom se ćelije gaje ili modifikuju same ćelije dodavanjem različitih gena.

Postoji li potencijalna terapeutska primena matičnih ćelija?

Glavni cilj bioinžinjeringa matičnih ćelija je da omogući kontrolu njihove diferencijacije. Ukoliko bi se to postiglo, njihova primena u terapeutske svrhe bila bi ogromna.

Posle ovog instant upoznavanja sa pojmom, vratimo se događaju koji se desio ovog meseca u Brazilu. Bez obzira što bi ova priča mogla da podesća na film “Momci iz Brazila”, priča je znatno lepša i optimističnija.

Dakle, naša (ne)srećna vučica, sa početka teksta, je dovedena u brazilski nacionalni zoološki vrt u stanju pred komu. To se desilo u septembru prošle godine. Imala je više polomljenih kostiju i razne druge povrede. Veterinar Rafael Bonorino je odmah iskoristio matične ćelije, tako što je ih je ubacio u njeno telo, vrlo blizu mesta gde su kosti bile polomljene. U roku od nekoliko sati, već sada srećna životinja, je mogla da stoji sama na svojim nogama. Nekoliko dana kasnije, bilo je očigledno da pacijentu više ne trebaju bilo kakvi preparati protiv bolova, a samo 8 dana posle operacije vučica je našla svoj put do slobode iz nametnutog zatočeništva! No, lekari se nisu dali zbuniti, i par kilometara od mesta bekstva je ponovo uhvaćena i vraćena, na dalje lečenje i posmatranje.

Prema kazivanju Nacionalnog Žurnala, polomljena noga kod vučice se potpuno oporavila posle 3 nedelje. Posle 4 meseca rehabilitacije, životinja je konačno puštena u divljinu, što po dosadašnjim iskustvima predstavlja tačno pola vremena koje bi bilo potrebno da je korišćena standardna terapija (čitaj: da se organizam više-manje sam oporavi, uz mnogo mirovanja i bez stresa).

Bonorino kaže: “Korišćenjem matičnih ćelija, možemo učiniti da kosti brže srastaju. Vučica je sada manje podložna ponovonom lomljenju, a lečenje je kompletnije.”

Dosta životinja je tretirano terapijom, baziranom na korišćenju matičnih ćelija, ali to sve zarad testiranja u laboratorijskim uslovima. Ti testovi su uvod za korišćenje ovakvog tretmana kod ljudi. Pokazalo se da je moguće regenirsati oči čoveka oštećene opekotinama, kao i da se stimuliše rast novih zuba. Postoji i slučajni uspeh u tretiranju ljudi sa HIV virusom.

Bez obzira na ove podatke, lečenje i pomaganje ljudima, koristeći matične ćelije, je još uvek novo i tu činjenicu pokazuje i podatak da je prvo kliničko lečenje ovom metodom pokrenuto tek novembra meseca prošle godine, i to od posledica moždanog udara.

Sve u svemu, pokazalo se da matične ćelije mogu da pomognu i divljim životinjama koje su povređene u kontaktu sa ljudima. Da, ali joj nije pomogao onaj koji je povredio… ali, valjda se i to računa.

DNK koja sama sebe teleportuje

Pre 3 godine, tačnije, godine 2008, naučnik Luc Montagnier je podelio Nobelovu nagradu u oblasti medicine. Nagrađeni rad se bavio vezom između HIV virusa i polne bolesti side (AIDS). Sa sledećim radom, čiji detalji još nisu objavljeni, Montagnier je u jednom potezu izazvao mnogo interesovanja i skepse.

Kako rad još nije zvanično objavljen, najkraće rečeno, njegova studija tvrdi da DNK može samu sebe da teleportuje! Da se odmah razumemo: DNK je šablon po kome se neki organizam reprodukuje, bez obzira na metod. Znači, i za čoveka i za običnu amebu važi isto pravilo, da su sve informacije potrebne za razmnožavanje skladištene u lancu dezoksiribonukleinske kiseline. Odatle dolazi vrlo jasan zaključak, da DNK nije organizam za sebe, nego uvek deo nekog organizma, doduše vrlo važan, ali uvek deo. Stoga, prema standardnom shvatanju DNK nema razum, niti neku vrstu samo svesti. Imajući to na umu, čovek se upita: kako?

Odgovor na prethodno pitanje je vrlo kratak. DNK se teleportuje do udaljenih ćelija putem elektromagnetih talasa. Ha, ništa lakše! Samo, ako se ovakva teza pokaže tačnom, to će iz osnova poremetiti pravila na koijma je bazirana hemija! Za sada, cela tvrdnja nije uverljiva i postavlja se pitanje validnosti cele hipteze, jer ima dosta „rupa“ u datom objašnjenju fenomena.

Ekeperiment za pokretanje ove hipteze nije preterano komplikovan. Istraživači su uzeli dve test epruvete. U prvu su stavili DNK lanac dugačak oko 100 gradivnih jedinica, dok su u drugu stavili, ništa drugo, do vodu. Obe epruvete su stavljene u iste uslove, ali su međusobno izolovane, tako da nemaju nikakv fizički kontakt. Od uslova koji su uspostavljeni, jedino je značajno istaći da su epruvete potpuno izolovane od uticaja elektromagnetnog polja Zemlje i da su obe postavljene unutar zavojnice od bakra koja je emitovala slabo elektromagnetno polje.

Nekoliko sati kasnije, obe epruvete, tačnije, njihov sadžaj je testiran pomoću enzima polimeraza. Baš ovaj enzim je zadužen za proces replikacije. On je taj, koji koristeći postojeću RNK ili DNK stvara nov lanac. Ispostavilo se, u eksperimentu, da je polimeraza našla nešto da replicira unutar epruvete u kojoj bi trebalo da je samo voda i ništa više.

Posle ovog otkrića, došlo je do raznih pretpostavki, najverovatnije, ali ono što je najinteresantnije, nisu se odlučili za najverovatniju. Valjda im se nije svidelo da nisu dobro postavili uslove eksperimenta ili da je neko kontaminirao vodu. Sve u svemu, ideja je, da DNK sama po sebi emituje elektromagnetne siganle (ni talase, ni polje – samo signale!?) koji mogu da „utisnu“ sastav DNK u molekule neke supstance (u ovom slučaju vode). Pravljenje kopija na ovaj način već spada u domen kvantne teleportacije genetskog materijala, što samo po sebi može da bude zastršujuće na više nivoa.

Naravno da je cela stvar vrlo čudna i teško je ne prihvatiti je sa skepsom. Sama ideja je radikalna, što ne znači da se DNK materijalizovala na taj način. Sigurno će biti još podataka o ovom fenomenu, jer se očekuje njegovo zvanično objavljivanje u časopisima, što na interentu što u papirnoj formi. U svetu nauke nema ništa slučajno ili nauka ne priznaje takav odgovor kao objašnjenje. Zbog toga, čak i da se pokaže da je rad smislen i da detalji istraživanja deluju dovoljno uverljivo, predstoji test ponovljivosti ekeperimenta. Određeni fenomen se mora potvrditi svojom ponovljivočšću, pa tek onda možemo tražiti neku pravilnost ili zakonitost i tek onda nači i objašnjenje. Na primer, kada utvrdimo da je 22. decembar u proseku najkraći dan, onda se treba pozabaviti istraživanjem i videti zašto je to tako.

Dotle, zamislite da vam se desi da vam se teleportuje DNK kengura u jednu ćeliju i počne da se razmožava, i jednog dana vas vaša država pošalje na olimpijske igre da pokupite sve medalje u atletici u disciplinama gde je skok krucijalan. Još bolje, „zarazimo ceo“ tim protivničke ekipe sa genom lenjivca, i to pred finalnu utkamicu. Mogli bi smo da pretvorimo sumo rvače u još veće i opasnije (čitaj: teže) borce, da nabacimo rogove za borbu prsu u prsa, koristeći gen bika (bila bi greška iskoristi gen vola)… ljudi, pa ovome nema kraja…