RoboEarth – internet za robote početnike

Osnovna postavka kod robota je sledeća: čovek napravi mašinu za određenu svrhu, čovek isprogramira mašinu, mašina radi i kraj priče. Napredniji modeli robota imaju bolji algoritam, koji pokriva veći broj situacija, ali osnovna je nepromenjena – čovek izdaje komandu, a robot sprovodi.

Pošto je to nefer postavka prema robotima, neko se odlučio da naparavi internt sajt specijalizovan za robote. Jednom postavljen, ovaj sajt predstavlja svojevrsnu bazu znanja koju roboti mogu da korite i dopunjuju. Sajt je dobio i ime, RoboErath.

Ova interent stranica će po svojoj strukturi podsećati na Wikipediju. Kada robot, obavi svoj zadatak moći će da postavi podatke koji su se stvorili, pokupili ili analazirali tokom njegovog izvođenja. Od svih mogućih tipova podataka, najverovatniji su oni koji govore o parametrima nekog zadatka ili procedure. Na osnovu toga, korisnici (drugi roboti) mogu da sprovedu neke zadatke ili da optimizuju svoj rad prilikom sproveđenja starih i poznatih rutina. Kako je sve automatizovano, robot će jednsotavno za svaku novu situaciju otići na “web” i potražiti rešenje. Nema više potrebe za čovekom, da im izdaje naredbe.

Sajt će se jednostavno koristiti samo za razmenu podataka, nema posredne interakcije robota koji koriste sajt. Ustvari, ceo ovaj projekat podseća na Internet sa svojih početaka, kada nije bilo komentara za blogove, sajtova kao što je Facebook ili Twitter ili kada se sajt kao YouTube smatrao projektom budućnosti. Da, to znači da nema ni ćaskanja po online sobama… bedak.

RoboEarth je ideja koju su započeli i sproveli istraživači Švajcarskog Federalnog Instituta za Tehnologiju u Cirihu. Ceo sistem će podrazumevati da roboti imaju lak pristup Internetu. Sem toga, nepohodan je određeni nivo standardizacije, koja će omogućavati da se roboti različitih profila povezuju na ovu jedinstvenu bazu znanja. Bez toga nema povezanosti i mogućnosti razmene podataka.

Program je tek počeo i njegov razvoj će trajati sledeće 4 godine. Naravno, i robotima će trebati malo vremena da se naviknu na interent i na RoboEarth. Želim sve najbolje ovim robotksim pionirima, ali im, nikako, ne dozvolite da dođu do torrenta za film Screamers. Zaista, to ne bi valjalo…

Baterije budućnosti: aerogel ili smrznuti dim

Uporedo sa napretkom tehnologije, baterije, kao izvor energije, su doživele razne varijacije i oblike – od blata pa sve do kafe i vode. Naravno, to nije razlog da se ne proba još nešto.

Istraživači sa univerziteta u centralnoj Floridi, su možda na najboljem putu da naprave najlakšu moguću bateriju, do sada. Osnovni materijal: smrznuti dim! Međutim, svi koji se bave ovim poljem istraživanja znaju za drugo ime – Aerogel.

Sadržaj aerogela uglavnom čine nanocevi ugljenika sa višestrukim zidovima, gde je svaka od tih cevi nekoliko hiljada puta tanja od ljudske dlake. Ako je verovati istraživačima, Lei Zhai i Jianhua Zou, aerogel, ovako koncipiran, bi mogao uskoro da postane najbolji materijal za kondenzatore i baterije.

Zbog same strukture nanocevi, materijal ovakve baterije bi mogao da „detektuje“ čak i najmanje promene u pritisku i temepraturi. Kako ugljenične nanocevi, ustvari, imaju veliku površinu očekuje se da bi bile bolje u skladištenju energije, nego konvencionalne baterije.

Profesor Zhai smatra da “potencijalna primena aerogela može otvoriti pristup novim područjima istraživanja koje do sada nismo mogli ni zamisliti.“  Postoje već špekulacije da bi se od ovog materijala mogao napraviti super-kondenzator, gde bi višeslojne nanocevi ugljenika omogućile oslobađanje velike enrgije u vrlo kratkim vremenskim intervalima, mlazevima.

Bez obzira na postojeće ime – aerogel, neki i dalje vole da ga imenuju kao „smrznuti dim“…

JPG mapa mozga ili kako mozak pamti slike

Svi znamo, da kompjuteri duguju svoje postojanje ljudima. S druge strane, proučavanje kompjutera i njihov razvoj je doveo do mnogih pitanja, na koja čovek možda nikda ne bi potražio odgovore da nije kompjutera.

Da bi smo smo razumeli ko smo i šta smo, ne retko dolazimo u situaciju da prvo potražimo odgovore oko sebe, da bi smo naučili da postavimo pitanja koja će nam pomoći da sebe bolje spoznamo.

Ovaj mehanizam posrednog učenja se dešava stalno, a jedan od primera je način na koji naš mozak izlazi na kraj sa velikim brojem vizuelnih informacija koje prima u toku jednog jedinog dana; da ne pominjemo ceo život.

Još kraće rečeno, kako mi, ZAISTA, pamtimo sve te slike koje nam dolaze?

Priča o pamćenju i skladištenju podatka kreće od kompjutera. Kada neka slika biva sačuvana u datoteku ili fajl (file), ustvari biva pokrenut poseban mehanizam koji optimizuje i smanjuje količinu informacija koje su potrebne da bi se određena slika sačuvala i što je još važnije, verodostojno reprodukovala. Ima puno različitih algoritama, i sve su ih ljudi smislili (značajna opaska), i među njima su najpoznatiji i najviše korišćeni formati koji su pozanti pod skraćenicama JPG i PNG. Tu su i prastari BMP, vremešni GIF i ogromni TIFF, i pored njih, cela galerija algoritama je danas u upotrebi. Svi ti algoritmi su uvek u procepu između kvaliteta (očuvanja verodostojnosti sadržaja – slike) i količine potrebnih podataka da bi se ta verodostojnost sačuvala. Stalno sučeljavanje dvaju osobina: kvaliteta i kvantieta. Svi ti algoritmi su rešenja za kompjutere, jer da nije njih, slanje slika bi, i dan danas trajalo dugo i zahtevalo od nas da budemo jako strpljivi prilikom slanja i prijema e-maila.

Konačno, na osnovu izloženog, uviđemo da se naš mozak nalazi u sličnoj situaciji.. da ne kažemo problemu. Ćelije, u mrežnjači oka, koje su osteljive na svetlost imaju sposobnost razlaganja slike koja se meri megapikselima. Mozak, sa druge strane nema mogućnost, niti memorijsku sposobnost, da tokom životnog veka barata sa slikama takvog formata. Zbog toga, mozak je prinuđen da bira najvitalnije informacije i da na osnovu njih razume vizuelni svet.

U jednom od skorašnjih izdanja časopisa Current Biology (Savremena biologija), tim istrživača predvođen naučnicima Ed Connor i Kechen Zhang sa univerziteta John Hopkins opisuju sledeće zrnce znaja, koje će nam pomoći da bolje razumemo kao mozak skladišti i kompresuje vizuelne informacije (svaka sličnost sa kompjuterima NIJE slučajna).

Istraživanja su pokazala da postoje ćelije u mozgu primata (znači ne samo kod čoveka) koje su vrlo selektivne za delove slike koje sadrže oštre i izražene krivine. Kada se kaže “krivine” ne misli se, samo, na linije nego i na cele oblasti koje se na neki način, izuzetno, izdvajaju od ostatka slike (još jedno značajno primećivanje). Oblast mozka gde se nalaze te ćelije je označena sa oznakom “V4” i nalazi se u središnjem delu zone mozga koja je zadužena za obradu slike. Prostije rečeno, negde na pola puta od oka do mozka, dobijene informacije se filtriraju, gde je parametar po kome se filtrira, ustvari, podatak o krivama koje sačinjavaju sliku. Za te ćelije, ravne ivice i blage krivine uopšte nisu zanimljive, samo oštro i ćoskasto.

Imajući ovo sazanje ispred sebe, istraživači i jedan od koautora Russell Rasquinha su razvili kompjuterski model ćelija iz zone V4. Ove ćelije su pažljivo “trenirane” na hiljadama slika koje pokazuju razne objekte iz prirode. Posle pregledanja neke slike, od ćelija je traženo da prizovu nazad sliku, koju su do malo pre “gledale” (nije rečeno kako je tačno rađeno). Kompjuterske V4 ćelije su regovale sasvim suprotno od prirodnih, njima su se više svidele ravne ivice i blage i plitke krive!

Međutm, broj veštačkih ćelija koje su učestvovale u procesu rekonstrukcije slike nije bio ograničen. Sledeća faza eksperimenta je tražila da se broj ćelija zančajno smanjuje,  pri svakom novom “skeniranju” slike. Što je broj aktivnih ćelija više opadao, to je njihova selektivnot sve više naginjala kao oštrom i ćoškastom aspektu slike. Znači, modelirane V4 ćelije nisu loše odrađene, samo su imale bolju poziciju od prirodnih. Čim su se uslovi izjerdnačili, i jedne i druge su reagovale na isti način.

U redu, i šta je toliko značajno kod tih oštrih krivina?

Oštrina ili oštra linija je nekoliko puta ređa u prirodi nego ravna linija ili blaga krivina. Koristeći oštrinu, kao kritični element prepoznavanja i reporodukovanja objekta, u vizuelnom smislu, čuvanje slike biva znatno ekonomičnije. Izuzetnost je uvek više privlačila pažnju nego, na široko, prisutna običnost.

“U sadašnjem trenutku, kompjuteri nas pobeđuju u šahu i bolje rešavaju određene matematičke probleme nego mi, međutim, i dalje nam ne mogu prići u sposobnosti razlikovanja, prepoznavanja, razumevanja, sećanja i manipulacije objekata koji čine naš svet.”, podcrtava Connor.

Ova prednost je postignuta zahvaljujući ljudskoj sposobnosti da dobijene informacije kondenzuje na nivo prepoznavanja i praćenja, umesto čuvanja celokupne informacije. Kompjuterski gledano, čovekov mozak je i dalje najbolji algoritam za kompresiju vizuelnog podatka.

Neko će reći da je to sasvim prirodna stvar, jer kada muškarac vidi određene “krivine”, naravno da je odmah jasno, ko je tu izuzetan a ko ne… i.. ako mislite da žene nemaju oko za “krivinu”, grdno se varate, znaju one šta treba da bude krivo i šta pravo. Znaju one to i bez kompjutera…

Do orbite i nazad na Zmaju

Februara meseca se pojavila vest koja predstavlja još jedan pomak na polju komercijalnih kosmičkih letova.

Ukratko, kapsula bez putnika, poletela je sa Kejp Kanaverla (Cape Canaveral) u Floridi  (SAD) i na svom besprekornom probnom letu postavila se u orbitu oko Zemlje. Zatim je napustila orbitu i vratila se, isto tako, bez problema, na svoje polazište.

Ken Bowersox, bivši astronaut NASE (NASA) tvrdi: “Srećom, nismo morali brinuti ni o čemu, a sada nam jedino preostaje da sačekamo koliko će drugi uživati u onome što smo mi radili, tolike godine, kao astronauti.”

Ime ove nove letelice namenjene putovanju do Zemljine orbite i nazad je Dragon (Zmaj), i pomenuti astronaut je bio u timu koji je bio zadužen za njenu bezbednost tokom probnog leta. Ceo projekt je sprovela kompanija SpaceX.

Ispostavlja se da će to biti i poslednji let za “Zmaja”, jer će biti postavljen kao trajni eksponat posle privremenog gostovanja u okviru  izložbe “American innovation” (Američka inovacija). Kada skoknete do Kalifornije (California), raspitajte se gde su ga stavili, pa nam javite. Nije rečeno, ni kada, ni gde.

Dizajn ove svemirske kapsule, sam po sebi, predstavlja vest. NASA je potpisala ugovor vredan 1,6 milijardi dolara za proizovdnju 12 ovakvih letelica. Njihova uloga će biti da dostavljaju sve tipove materijala i resursa potrebnih za normalni rad Međunarodne svemirske stanice. Kapacitet tih bespilotnih letelica treba da bude najmanje 20 tona (20000kg). Ovakav način obskrbljivanja svemirske stanice uvodi, na mala vrata, letove u kojma će biti obični ljudi, koji neće morati da prođu kroz obuku kao sadašnji astronauti. Odete do poletišta, kupite povratnu kartu (karte u jednom pravcu nisu još dostupne, ali biće,  u naredenom kvratalu… ovog veka) i to vam je to – ko da ste seli u autobus i otišli u posetu babi i dedi na selu! Početak rada ove transportne linje se predviđa za 2016. godinu.

Šta? A, smak sveta 2012. godine!? To ste zaboravili?

Krajem ove godine, vozni park zadužen za putovanja do svemira i nazad (ustavri, do orbite i nazad)  će biti povučen iz aktivne službe. Nadanja trenutnog američkog predsenjika, Obame, su velika, da će u tom trenutku, privatni sektor unutar same Amerike pomoći državnim institucijama, kao što je NASA, u obavljanju redovnih ili bolje rečeno, rutinskih letova do stanica i satelita u orbiti Zemlje.

Da, Space Shuttle (“svemirski taksi”) ide u zasluženu penziju, a još nije definisana letelica koja će zameniti ovaj, već sada legendarni dizajn, koji se godinama unazad pokazao.  Za 30 godina, desile su se samo 2 nesreće koje su su završile gubitkom ljudkih života. Država nema vremena ili para da se bavi time, pa neka to privatnici pokriju… sposobni su oni. Naravno da jesu, ali što umeju da zarade… uhh, to niko bolje od njih ne ume.

Sve je to lepo i krasno, i onako nije problem što su deca u Africi smorena, što nemaju internet…

Teslina metamorfoza

http://www.teslametamorphosis.com/

Gornji link je mali doprinos trudu da se rad i delo Nikole Tesle nikada ne zaborave. Što se mene tiče, link je postavljen, a ljudi mogu da nastave, dalje, da ga istražuju.

Samo kratko… priča koja stoji iza ovog linka je, u stvari, još jedan pokušaj da se dokuči i spozna dostignuće jednog naučnika. Da je samo to, ne bi bilo mnogo značajno, ali iza ove metamorfoze se krije pokušaj da se Teslin istraživački rad iskoriti u praktične i plemenite svrhe. Lečenje talasima čiju prirodu je izučavao ovaj izuzetni naučnik, kao i tvrdnje da se postižu bolji rezultati, nego sa standardnom medicinom, samo po sebi deluju egzotično i teže ka čudu (u pozitivnom smislu te reči).

Osoba koja stoji iza ove isceliteljske prakse je Anja Petrović. Ako vas cela stvar mnogo zainteresuje, možada bi bilo najbolje da joj se lično obratite, čim se pojavi sa svojim radionicama u Beogradu… oktobra ove godine.