Vitaminom D protiv tumora dojke

Niski nivo vitamina D kod žena, koje imaju rak dojke, može pospešiti agresivniji razvoj tumora i lošiju dijagnostiku – ukazuju istraživanja Rochester medicinskog centra.

Ovo je jedna od prvih studija koja ispituje vitamin D i razvoj raka. Prethodna istraživanja su se bavila vezom ovog vitamina i rizikom od pojave raka. Epidemiološka studija ukazuje na vezu između manjka vitamina D i loših rezultata biloških markera koji pomažu straučnjacima da  predvide i prate tumor dojke kod pacijenata.

“Rezultati istraživanja su dosta iznenađujući”, komentariše vodeći istraživač Luk Pepone (Luke J. Peppone). “Prema dobijenim rezultatima, doktori bi treblao da prate stanje vitamina D kod pacijeanta obolelih od tumora dojke i da ga koriguju ako je potrebno. ”

Pepone i profesor hirurgije pri Rochester medicinskom centru Kristin Skiner (Kristin Skinner), ispitali su prognostičke podatke za 155 žena koje su obavile operaciju zbog tumora dojke u periodu od januara 2009. godine, pa do septembra 2010. godine. Sem toga, obradili su sve krvne nalaze, uzete u tom periodu, da bi utvrdili prisutnost vitamina D, kod svih pacijenata.

Tokom trajanja istraživanja, prikupljeni su svi relevatni podaci o svakom pacijentu, uključujući starost, rasu, status menopauze, stanje raka i dijagnostiku, količinu estrogena i progesterona, HER2 test, genetski “otisak” – niz, i rezultat za Onko tip Dx test. Ovaj poslednji test je jedan od novijih, koji služi za otkrivanje tumora dojke u najranijoj fazi. Prilikom pojave tumora, test, iz uzetog uzorka tkiva posmatra 21 gen i na osnovu dobijene analize, daje rezulatat izemđu 0 i 100. Dobijena vrednost predstavlja verovatnoću ponovnog pojavljivanja tumora. Smatra se da postoji visoka verovatnoća ponovnog pojavljivanja raka ako je rezultat veći od 30.

Dve najvažnije varjacije vitamina D - D2 i D3

Konačno, rezultati testova prisutnosti vitamina D podeljeni su u dve grupe: optimalni (veći od 32 mg/ml) i niži od optimalnog (manje od 32 mg/ml).

Satistička analiza poslednjeg tipa podataka (za vitamin D) je pokazala da tumor postaje agresivniji, kao što je trostruko negativan tumor (ne pokazuju rast ili bilo koju promenu na testove za estrogen, progesteron i HER2), sa smanjenjem nivoa vitamina D u organizmu. Ovaj tip raka se često pojavljuje kod malđih žena i kod maloletnica. Peponeova studija je, takođe, pokazala da je nizak nivo vitamina D prisutan kod žena koje su u pred menopauzom i kod žena crne rase. Ove dve kategorija žena u proseku imaju niži nivo vitamina D nego starije žene takozvane Kavkavske rase.

Sem toga, primećena je jaka recipročna zavisnost između smanjenja vitamina D i povećanog rezultata na Onko testu. Konačno, kada se uporede rezultati žena koje imaju invazivni rak, sa rezultatima onih žena kojima je dijagnostikovan karcinom, veća je verovatnoća da će ova prva grupa patiti od manjka vitamina D.

Konačni rezulatat

Sada je, već, poveći broj stručnjaka iz oblasti medicine koji revnosno prate nivo vitamina D kod pacijenata, koji imaju problem sa tumorom dojke. Sem toga, još prošle jeseni formirana je nova preporuka za potrebnom količinom vitamina D, u ishrani čoveka. Definsane su dnevne potrebe za odrasle i decu, gde nisu nigde posebno izdvojene žrtve tumora. Prema toj preporuci dovoljno je da se unosi oko 600 IJ (internacionalnih jedinica) na dnevnom nivou. Ove jedinice su definisane za unos vitamina u organizam, i kada je u pitanju vitamin D, jedna jedinica iznosi 0.025μg biološki identičnog holekalciferola ili ergokaliciferola (vitamini D2 i D3). Kada se to svede na razumljivije mere, dnevna potreba za vitaminom D bi bila 0.015mg, gde je oznaka mg ustvari masa koja je 1000 puta manja od grama. Nije mnogo, zar ne? Za obolele od raka i one koji imaju manjak ovog vitamina, preporučuju se doze koje dostižu i do 50000 IJ na nedeljnom nivou.

Vitamin D - superheroj našeg organizma

Potrebna su nova istraživanja da bi se utvrdile veze između vitamina D i makera koji pomažu u otkrivanju tumora, ali pomenuta studija podcrtava važnost praćenja nivoa vitamina D kod žena koje pate od tumora dojke.

***

Po interentu ima mnogo tekstova koji govore o preporučenim dozama vitamina D koje treba unositi u organizam, ali ono što je još važnije treba znati u kojoj hrani se nalazi taj sastojak.

Hrana bogata vitaminom D je prvenstveno riba (tunjevina, sardine, skuša, bakalar, haringa, losos), škampi, goveđa jetra, žumance jajeta, sir i mlečni proizvodi, neke vrste gljiva i kvasac.

Izvori vitamina D i njegova uloga u organizmu

Ko voli, neka izvoli…

Hvatanje magle je ozbijlan posao budućnosti

Goruća svetska tema tokom poslednje dekade (od 2000. godine pa do danas) se može rešiti samo na jedan način – vodom. Ljudska populacija, kao celina, je sve više žedna, a količina vode na našoj plavoj planeti je konačana. Posle vazduha, voda predstavlja osnovnu ljudsku potrebu, ali i pored toga skoro 900 miliona (!!!) ljudi, širom sveta, žive bez nje. Prethodni podatak je deo zvaničnog izveštaja svetske zdravstvene organizacije (World Health Organization). Postoje razne ideje i pokušaji da se iskorite neiskorišćeni izvore pijaće vode, ali jedan od njih kaže: Pijte maglu!

Nije prvi put da pominjem MIT u mojim tekstovima, ali ljudi sa tog univerziteta zaista imaju dobre ideje. Ovog puta, ime inženjera je Šrirang Čatre (Shreerang Chhatre), i on se, u poslednje vreme, intenzivno bavi dizajniranjem posebnog materijala. Osnovna namena mu je da privlači kapljice vode iz vazduha (poznatije pod imenom magla) i da ih skladišti za potonju upotrebu. Princip je identičan skupljanju kišnice, ali daleko teži za sprovesti. Ideja nije nova, ali su je neka nova saznanja iz biologije, tačnije iz sveta insekata, opet dovela u žižu interesovanja.

Po sred Namibijske putinje živi bubica koja je zavedena (niko nije pitao nju, kako ona sama sebe zove) pod imenom Stenocara gracilipes (Namibijska pustinjska buba, ako vam se tako više sviđa) koja jednostavno pije maglu. Koristeći svoje telo kao površinu za skupljanje kapljica iz vazduha, ona tokom jutarnjeg dela dana skupi dovoljno vode za dnevne potrebe.

Ovaj prirodni proces skupljanja vode iz magle je nešto što Čatre želi da iskoriti i poboljša za ljudske potrebe, da bi pijaća voda postala pristupačnija ljudima koji žive u oskudnim i siromašnim uslovima. On je sasvim svestan činjenice, da dosta ljudi širom sveta mora da ulaže veliku energiju i vreme da bi podmirili svoje potrebe za vodom. Najčešće su primorani da satima provedu u pešačenju, da bi pokupili dovoljnu količinu vode, sa udaljenih izvora i tokova.

Uređaj za skupljanje magle je, ustvari, materijal koji mora da ima dve osobine. Prva je jasna, mora privlačiti vodu. Druga, je nešto manje intuitivna – treba da odbija vodu! Ako imate materijal koji privlači i upija vodu, ništa niste postigli. Kada se voda jednom nađe na materijalu, onda je nepohodno da se ona zadrži na njegovoj površini i na neki način sprovede do rezervoara. Trenutno, ovaj materijal izeleda kao žičana mreža sastavljena od dva sloja, savaki zadužen za jednu od pomenutih funkcija.

Dvoslojni mrežasti hvatač magle

“Plantaže” za skupljanje magle već psotoje u Čileu (Južna Amerika) i one su napravljene od najlona i polipropilena. Međutim, taj koncept je već 30 godina star i Čatre je skoro objavio rad u kome opisuje poboljšanje efikasnosti skupljača magle. Najbolji rezultati, prinosi, se postižu u obalskim krajevima, gde vetrovi guraju velike mase vodene pare prema kopnu. Čantre se bavi i testiranjem materijala koji bi efikasno radili i u suvim klimatskim uslovima, gde je magla redovna jutarnja pojava.

Mrežovača - nova kvalitetna voda!

Prilikom nekih testiranja (u suvim predelima), skupljači magle su uspeli da skupe litar vode, po kavadratnom metru u periodu od 24 časa.

Poređenja radi, postoje još neka tehnološka rešenja za obezbeđivanje vode (na primer, obradom morske vode) za ljude u siromašnim delovima sveta, ali to su mahom kabasta, skupa i nepraktična rešenja (čitaj: siromašni nemaju pare). Mreže za havatanje magle bi mogle biti jednostavnije rešenje, veruje Čatre, sve dok ima dovoljno finansija da se razvije tehnologija. Tu na scenu stupaju razvijene zemlje i njihova ekološka svest. Sa skupljanjem magle, koja se, inače, pojavljuje po celoj planeti, smanjili bi se troškovi transporta i dopremanja vode. Bilo bi manje potrebe za instalacijama koje bi bile zadužene za obradu vode i dopremanje do krajnjih potrošača. To bi dovelo i do smanjenja emisije gasova koje se tom prilikom oslobađaju u tim “fabrikama vode.”

Razvijena plantaža na obronku planine

Spona je jednostavna – ako bi cela tehnologija bila razvijena u razvijenijem delu sveta, ona bi vremenom postala jeftinija, da bi na kraju postala dostupna i siromašnijem delu sveta.

***

Da je magla inspiracija, ljudima sa idejom i željom da pomognu da Zemlja bude bolje mesto za život, govori i sledeći podatak.

Među brojnim fondacijama (napoznatija je ona koju je osnovao Alfred Nobel) postoji i Holcim Nagrade (Holcim Awards). Preneto sa njihovog sajta, održiva konstrukcija (Sustainable construction) je nešto što njih najviše interesuje. Dok Nobelova nagrada, ustvari, predstavlja potvrdu dodtignuća u nauci, Holcmova nagrada je isto to, ali za ostvarenja u domenu graditeljstva. Građevine koje konkurišu za ovu nagradu moraju imati jednistvenu namenu. Njihova uloga treba da bude u skladu sa potrebama sadašnjeg trenutka, ali nesme ni na koji način da smanji ili ugrozi mogućnosti razvoja budućih generacija. Najprostiji primer: moguće je napraviti branu, da bi se dobila električna energija, ali ne po cenu da se uništi ceo jedan eko-sistem, koji bi svojim nestankom poremetio ekološku ravnotežu čije bi posledice i mi osetili. Mislim, nije da je sistem kriv, nego ljudi…

Bez daljeg objašnjavanja, ta fondicanja je dodelila svoju nagradu 2008. godine za konstrukciju velikog tornja čija bi osnovna uloga bila “hvatanje” ogromnih zapremina vodene pare (magla) i omogućila da se taj gas pretovori u pijaću vodu. Autori ovog zadnja arhitekta Alberto Fernandez Gonzalez i Valeria Ortega. Mislim da će ilustracije kvalitetnije ukazati na ideju, nego 1000 mojih reči.

Kula visoka 200 metara, skuplja svaku česticu vode u vazduhu koja dolazi sa obale reke Husaco

Magla dolazi spolja ka unutrašnjosti tornja, i tokom prolaska, čestice vode se kondenzuju i skupljaju u osnovi zdanja

Osnovni princpi rada maglovitog tornja (klinuti za veću verziju)

Iz “Leksikona manje pozantih izraza i pojava na ovom svetu”:

Prodavac magle – politička ili uticajana ličnost koja dovedena u TV emisju da bi nam objasnila zašto moram da trpimo i da slušamo ljude na vlasti. Njegov zadatak je uspešano obavljen, ako pre i posle emisje znate isto – po mogućstvu i manje.”

Uskoro, ova definicija će biti dopunjena dodatnom, koja će glasiti:

Prodavac magle – trgovac ili osoba koja će Vam dobro naplatiti činjenicu što ima mrežu razapetu na nekom brdu, sa koje curi, vama, preko potrebna voda.”

Živi bili, pa videli… :S

Telefoni, mikrotalasni fotoni i opasnost po ljudsko zdravlje

Ništa lepše kada se čovek nađe u poziciji da rasplamsa stare i, naizgled, gotove diskusije. To je sasvim jedinstven osećaj – započneš temu i onda se lagano povučeš i gledaš kako se razvija priča. Svašta se može čuti tokom tih rasprava, čak i stvari koje nisu za svačije uši… uhm… nije sada to toliko bitno… tema dana je:

Da li je prekomerno izlaganje zračenju iz mobilnog telefona, štetno po zdravlje ili ne?

Da, da, beše to divan period kada su izvesne firme zaradile bogatstvo na štitnicima, od te “zle” radijacije, koji su stavljani na mobilne i izgledali kul (cool). U jednom trenutku presuda je donesena i niko više nije brinuo. Mobilni telefoni ne mogu da vam sprže mozak, pričajte koliko god hoćete!

Repetitori signala mobline mreže - tihe ubice ili obavezan deo pejsaža savremenog života?

U to doba, bilo je dosta dokaza koji su ukazivali da mobilni telefoni utiču na svoje korisnike. Lista simptoma je sadržala pojave kao što su depresija, nesanica, promene u metabolizmu mozga, glavobolje i još dosta toga.

Epidemiolozi (oni koji izučavaju bolesti) su ustanovili da svi ovi simptomi nemaju nikakve veze sa izlaganjem radijaciji koja dolazi od mobilnog uređaja.

U raspravu su se uključili i fizičari, koji su istakli da pomenuta radijacija emitovana iz telefona ne može oštetiti ljudsko tkivo (ili bilo koje drugo), jer mikrotalasni fotoni nemaju dovoljno energije da rasture (oštete) hemijske veze (u tkivu). Nema mehanizma koji bi Vam pomrsio konce u glavi – nema razloga za brigu.

Tako se završila debata o štetnosti mobilnih telefona, jer je to bio konačni argumet. Sve do sada.

Izvesni gopodin Bill Bruno, teorijski biolog (šta god to značilo) pri nacionalnoj laboratoriji u Los Alamosu u Novom Meksiku (SAD), tvrdi  da postoji, ipak, način da fotoni oštete tkivo, a da do sada to nije uzimano u obzir (zar?).

Početak njegove analize je, ustvari, kritika poslednjeg argumenta, po kome, štetnost ne postoji. On tvrdi da je argument validan sve dok je broj fotona manji od sledeće odrednice. Ako uzmemo talasnu dužinu tih fotona i dignemo na treći stepen (na kub), ustvari dobijamo određenu zapreminu. On kaže da opasnosti po naše zdravlje nema, ako se u toj zapramni u proseku nalazi manje od 1 fotona.

Kada je gustina fotona veća od pomenute, tada u igru ulaze drugi efekti, jer fotoni mogu da deluju sa, većim, ukupnim efektom. Bruno ističe primer optičkih pinceta, gde se, između ostalog, pokazalo da koheretni fotoni mogu da guraju, vuku i rotiraju male objekte kao što su ćelije.

U ovom slučaju, sila se generiše kada dielektrični objekat “sedi” u gradjinetnom električnom polju koje zavisi od fotona. Više fotona generiše veću snagu.

Oštećenja koja mogu da proizvedu optičke pincete su poznata. To se dešava, jer dolazi do velike promene indeksa refrakcije na ivicama ćelijskih struktura, sa jedne strane, i velike gustine fotona, sa druge.

Naravno, optičke pincete uglavnom funkcionišu u infracrvenom dijapazonu frekvencija. Bruno postavlja pitanje, da li bi sličan efekat mogao da se ispolji kod mikrotalasnih fotona.

U ovom trenutku, analiza se svodi na dva faktora. Prvi, da li mobilni telefoni mogu da proizvedu dovoljnu gustinu mikrotalasnih fotona koja bi, kumulativno, imali dovoljno snage da oštete organsko tkivo. Drugi – da li postoje strukture unutar tela (ćelije, krvni sudovi, krv…), sa odgovarajućim dijelektričnim osobinama, koje bi bile podložne uticaju koncentrisanih fotona.

Oba faktora se moraju uzeti u obzir sa dosta ozbiljnosti. Gustina mikrotalasnih fotona koje zrače mobilni telefoni i atene koje su odgovorne za obezbeđivanje mreže, premašuju za više redova veličina graničnu vrednost od 1 fotona po kubnoj talasnoj dužini.

Ljudsko telo sadrži puno strukura, uključujući i neurone do metar dužine, koji bi mogli biti podložni zbirnom uticaju fotona. Neki od organa ili tkiva bi mogli, čak, da koncentrišu, akumuliraju fotone, povećavajući time njihovu gustinu unutar tela.

NOTA: zašto se uopšte brinemo oko uticaja mobilnih telefona!? Ispostavlja se da frekvenicje preko 10 GHz bivaju apsorbovane od strane kože, dok frekvence koje su niže od 1 GHz – TV i radio transmisija – se uglavnom odbijaju od kože bez značajnog transfera energije tokom procesa odbijanja.

Ako je takva situacija sa nama i našom kožom, koliki je dozvoljeni nivo izloženosti? Bruno predlaže dozu koja je jednaka broju mikrotalasnih fotona koji se mogu naći u normalnom okruženju tokom noći (suviše opsino, ali se da izmeriti). “Na žalost, to je vrlo nizak nivo, po standardima tehnologije mobilnih telefona, tačnije, 8 do 9 redova veličina manja amplituda zračenja nego kod antena koje su odgovorne za održavanje mobilnih mreža.”

Ako je ovo neostvarivo, onda bi drugi izbor bio: izlaganje koje bi bilo ekvivalentno srednjoj termalnoj energiji po kubnoj talasnoj dužini. Bruno tvrdi da bi to odgovaralo izlaganju od 30 picoWat-a (pico – 10-12) po kvadratnom metru, pri frekvenci od 1 Ghz. “To je jednako koliličini zračenja koje dolazi do nas, ako je toranj za održavanje mobilne mreže udaljen od nas nekoliko kilometara.”, tvrdi on. Treba imati na umu da se neki tornjevi nalaze mnogo bliže ljudim nego, tih, par kilometara.

U svakom slučaju, ovakvo sagledavanje daje razloga za brigu.

Bruno zaključuje, da način na koji se sada definišu dozvoljene doze zračenja, nije dobar, jer ne uzima u obzir gore pomenute efekte.

Red je na fizičarima da odgovore na predstavljenu analizu. Uvek može da se desi da efekat optičkih pinceta sa razlogom nije uzet u obzir. Ako postoji takav razlog, uskoro će uslediti vrlo detaljan i monumentalan odgovor (i onaj prethodni je bio, pa opet…).

Naravno, prvi na udaru će biti Bruno, koji će morati da odgovori na mnoge.. recimo, komentare.

Ako vas interesuje tematika, mislim da predstoji vrlo zanimljiva i važna debata. Kao što rekoh, zavalite se u svoj kutak i posmatrajte.

“Briga mene ko će da pobedi, ispećiću onog koji izgubi…” – kobac lovac.

Dijagnostika bolesti po principu “uradi sam” – sve za 1 euro

Znanje koje imamo treba i koristiti. Evo malog naučnog primera, kako od lako dostupnih stvari napraviti korisnu i široko primenjivu stvarčicu. Dobro, nije baš “stvarčica”, više je medicinski test, ali praktičnost se ne dovodi u pitanje.

Tester ili ako više volite, senzor, se može uspešno napraviti od sledećih komponenti: 12 centi vredna LED dioda, aluminijumska folija, želatin i još par jeftinih, lako dostupnih materijala. Šta testira? Boljka se zove pankeatitis, tačnije njegov akutni oblik, koji je, ništa drugo, do nagla upala pankreasa, a ispoljava se velikim bolom u stomaku, groznicom, šokom, i u retkim (ne)prilikama dovodi do smrti. Ovakvi simptomi mogu biti razlog mnogim problemima, ali analize koje bi utvrdile šta je zaista uzrok, često nisu dotupne, što zbog znanja i veštine dijagnostike, što zbog sredstava koje  treba imati prilikom sprovođenja analiza.

Brian Zaccheo sa njegovim senzorom za akutni pankreatitis

Autor ovog jeftinog testera je Brain Zaccheo koji kaže sledeće: “Aluminijumsku foliju, žele bombonu i protein iz mleka smo sastavili da simuliraju poremećeni organ”. Brain je student pri laboratoriji profesora Ričarda Kruksa (Richard Crooks), koji predaje hemiju i biohemiju.

Tester veličine kutije šibica bazira svoj rad na procesu koji se može, grubo, podeliti u dve faze.


Tester za pankreatitis i njegova ukupna vrednost

U prvoj fazi, potrebna je kap krvi pacijenta koja se nanese na sloj želatina i mlečnog proteina. Ako je u krvi prisutan visoki nivo tripsina, enzima koji se pojavljuje prilikom akutnog pankreatitisa, on će razložiti želatin na sličan način kao što bi uradio sa proteinima u stomaku.

U drugoj fazi, dodaje se kap natrijum hidroksida (NaOH). Ako je tripsin razložio prvi sloj onda će pomenuti hidroksid da razloži drugu barijeru (aluminijumsku foliju).

Folija u procesu korodira, i stvaraju se uslovi za uspostavljanje strujnog kola izmešu magnezijumske anode i gvozdene soli na katodi. Ta struja je sasvi dovoljna da upali LED diodu. Praktično, ako ste sve obavili kako treba, i ako se po nanosu ovih supstanci u roku od sat vremena upali dioda – definitno ste “ponosni vlasnik” akutnog pankreatitisa.

“U osnovi, ceo ovaj mehanizam je baterija koja se aktivira prisustvom dovoljne doze tripsina, i samo tripsina, koji ustvari zatvara strujno kolo između elektroda.”, pojednostavljeno opisuju Zaccheo i Crooks i njihovom radu koij je skoro objavljen u interent časopisu Analyitical Chemistry.

Obojica, i profesor i student, imaju provizorni patent nad testrom za akutni pankreatitis. Oni tvrde da njihova tehnika detekcije može imat veliki broj primena, s obozirom da je ceo proces brz, jeftin i lako se da sprovesti u bilo kojim uslovima. Najviše se ističe primenjivost testa u uslovima “na  terenu” gde je brza dijagnostika neophodna, a najbliža laboratorija ili bolnica nije dovoljno blizu. Zbog brzine sprovođenja testa, on se može iskoristiti u samim bolnicama, kao prvo diagnostičko sredstvo, dok se čekaju ostali nalazi iz laboratorije.

Sam Zccheo, nie toliko oduševljen samim patentom, koliko principom koji predstavlja njegovu osnovu. Inspirisan jednostavnošću i efikasnošću prmene nisko budžetene tehnologije ističe: “Voleo bih da razvijem bio-senzore, koji bi bili laki za korišćenje, ali da imaju visoki nivo osetljivosti. Za ovaj tester, jedino što treba da znate da koristitre jeste, sat i kapalicu.”

Transplantacija grkljana bez upotrebe imunosupresora

Početkom ove godine objavljena je vest o drugoj po redu uspešnoj transplataciji grkljana u istoriji. Međutim, primalac, Brenda Jensen, je bila u mogućnosti da prihvati novi organ, jer je već bila pod dejstvom sredstava koja sprečavaju da njen imuni sistem odbaci novi grkljan. Lekari su iskoristili priliku, jer je ona ta sredstva koristila zbog već obavljene transplantacije bubrega i pankreasa.

Paolo Macchiarini sa Karolinska Instituta u Štokholmu, Švedska, i njegove kolege iz Italije su razvile posebnu tehniku. Njihov cilj je da primalac prihvati grkljan davaoca kao da je to njegov deo tela, bez primene sredstava koji bi sputavali imuni sistem, koji je glavni razlog odbacivanja transplantiranih organa. To ne bi bila neka vest da je sve ostalo na nameri – upravo su objavili da su uspešno obavili prvu parcijalnu transplantaciju.

Da bi transplantacija bila uspešna i da bi korisnik organa imao neke vajde, prinuđen je da koristi, tako zvane, imunosupresore, lekove koji ne dozovoljavaju imunom sistemu da odbace implementirani organ. Gore od toga je činjenica da je pacijent prinuđen da uzima te lekove ceo život, a najgore je da ta „terapija“ može da skrati životni vek čoveka i do 10 godina. Ovakve posledice je teško opravdati kod transplantacije grkljana, jer on nije neophodan za preživljavanje pacijenta, tvrdi Peter Belafsky pri kalifornijskom univerzitetu, lekar, koji je operisao Jensen. Ovde pričamo o delu dela koji je primarno zadužen za govor.

Zbog toga Macchiarini nudi tehniku koja je malo drugačija, ustvari, pokušava da reši problem potencijalnog odbacivanja organa. On predlaže da se sa grkljana skinu DNK i tkivo donatara, pre nego što se „poseju“ matične ćelije primoaca organa. Matične ćelije bivaju uzete iz koštane srži primaoca.  Naučnici su patentirali ovu bioinženjersku tehniku prilikom transplantacije dušnika koji je prethodno napravljen od matičnih ćelija samog pacijenta.

„Međutim, grkljan je komplikovaniji od dušnika“, ističe Macchiarini. Da bi utvrdili da li će njihova tehnika raditi, tražili su, i dobili, odobrenje da skinu grkljane sa pet leševa. Izvučene organe su tretirali enzimima i deterdžentima, da bi otklonili sve ćelije donora. Testovi su pokazali da je ostalo samo 0,001% starog materijala (DNK), što je trebalo da bude dovoljno da se transplantacija izvrši bez rizika odbacivanja.

Grkljan se sastoji od dva tipa hrskavice: elastične i hijalinske – svaka sa svojim specifičnostima. Odstranjeni grkljani su pokazivali slične mehaničke osobine kao i oni normalni, tako da se očekivalo da će služiti svrsi i kada se jednom obavi njihova transplantacija.

Dodatno, istraživači su pokazali da je moguće obnoviti krvne sudove oko grkljana što poboljšava proces integracije organa unutar tela posle transplantacije. (Biomaterials, DOI:10.1016/j.biomaterials.2011.02.055)

U radu, koji tek treba da se objavi, naučnici objašnjavaju kako su transplantirali krikoidu (hrskavica oko traheje, dušnika) prilikom operacije. Taj, donji deo grkljana je jednostavniji i pruža strukturnu stabilnost celom kompleksu. Skoro, da je suvišno reći, da su i za ovaj proces koristili matične ćelije primaoca budućeg organa.

Bez obzira na činjenicu, da su istraživaći još uvek na tragu potpune transplantacije grkljana koji je ceo nastao bioinženjeringom, Belafsky je impresioniran: “Ovo je svetlosnim godinama ispred bilo čega što ostali rade u svetu, na ovom polju”.