Istraživanje o Facebook-u je dalo neočekivane rezultate

Suprotno opšte prihvaćenom mišljenju, korisnici socijalnih mreža na Internetu (Da, postoje mreže i van Interneta, samo ih ne zovemo tako) imaju realni život a ne samo virtualni. Ovo je pokazala anketa koju je sproveo Pew Research Center’s Internet & American Life Project, i ne samo da ga imaju nego se pokazalo da su to osobe sa većim poverenjem prema bližnjem svom, imaj više bliskih prijatelja i politički su aktivnije.

Kroz anketu je prošlo 2255 odraslih amerikanaca i evo nekih rezultata.

1. Ljudi koji koriste , na primer, Facebook više puta u tok dana, su 3 puta više spremniji da veruju ljudima oko sebe nego oni koji nisu Internet korisnici.

2. Korisnici Facebook-a u preseku 2,5 puta češće posećuju politička okupljanja, nego drugi Internet korisnici.

„Postoji veliki nivo špekulisanja kada je pitanju uticaj socijalnih mreža na socijalne živote ljudi“, tvrdi Kejt Hampton (Keith Hmapton), glavni autor pomenute ankete. „Većina tih pretpostavki se vrti oko mogućnosti da oni mogu samo da nanesu loša iskustva njihovim korisnicima što ih, za posledicu, obeshrabruje da opšte sa realnim svetom oko sebe.“, potcrtava Hamption, inače profesor na univerzitetu Pennsylvania’s Annenberg School for Communication (Pensilvanijska Aneberg škola za komunikaciju).

Facebook - revolucija ili involucija komunikacije?

„Međutim, pokazalo se da je baš obrnuto – ljudi koji koriste sajtove kao što je Facebook, imaju više bliskih prijatelja i češće su angažovani u političkim i ostalim civilnim aktivnostima.“

3. Čak 42% populacije SAD koristi socijalne mreže na Internetu, što je znatno povećanje u odnosu na 2008. godinu kada je taj broj bio 26%. Sem toga srednja starost korisnika se isto pomerila u odnosu na 2008. godinu – sa 33 godine na 38 godina.

4. Od ukupnog broja anketiranih čak 92% je aktivno na Facebook-u, 29% na sajtu MySpace, 18% su članovi sajta LinkedIn, najmanje su aktivni na Twitter-u, 13%.

5. U proseku jedan korisnik Facebook-a ima 229 prijatelja na svojoj listi. Od toga, 22% su prijatelji iz srednje škole, 12% su članovi šire familije, 10% su kolege sa posla, 9% su prijatelji sa fakulteta, 8% su članovi bliske familije, 7% su ljudi iz grupa koje se bave dobrovoljnim radom, a 2% su susedi.

6. Prosečna starost korisnika Facebook-a je 38 godina, za sajt MySpace je 32, LinkedIn je stariji sa prosekom od 40 godina, a na Twitteru je prosek 33 godine.

7. Što se tiče konkretne aktivnosti podaci stoje ovako (Facebook, a šta drugo?):  u toku jednog dana 15% korisnika unese neku promenu o svom statusu, 22% njih prokomentarišu tuđi post ili status, 20% ostave komentar za tuđu fotografiju, 26% klikne na „like“ opciju za koja je vezana za sadržaj koji je neko drugi napravio i 10% pošalju privatnu poruku svom prijatelju.

Zanimljivo je da 16% korisnika nikada ne nije promenilo svoj status na Facebook-u.

Istraživanje je obavljeno od 20. oktobra do 28. Novembra 2010. godine i istraživači cene da je interval greške prikazanih podataka oko 3%.

Ova statistika od teksta možda nije neka priča o nauci, ali sociologija u čiji domen spadaju ovakva istraživanja,  jeste nauka. Ovo su podaci koje treba imati na umu u budućnosti, jer je fenomen socijalnih mreža u zamahu i posledice ovakvog načina komunikacije će biti još jasnije tek u bliskoj budućnosti. Izreka „get a real life!“ ili „have a life!“ (prevod: živi realni život!) je postao deo žargona izražavanja, gde se primalac poruke kritikuje. Ovakav komentar se može čuti i kada nisu socijalne mreže tema razgovora.

Očigledno je da pojava socijalnih mreža ima direktan uticaj na način komunikacije među ljudima, i to na više nivoa. Međutim, po svemu sudeći, kako ta komunikacija utiče na ljude, i dalje je predmet istraživanja. Ako se pokaže mogućnost da ove mreže polako i sigurno menjaju društveno ustrojstvo i ljude, onda je preko potrebno da se to što istraži i vidi u kom pravcu ide ljudska zajednica. Ovo je važno jer se odavno priča o opštem talasu otuđenja. Nikada više ljudi na plaenti, a nikada više usamljenosti u njihovim dušama…

Ko zna, možda sajtovi kao što je Facebook, u stvari vraćaju ljude na prapočetak: dobra komunikacija kao osnov svega ostalog.

Vojadžer 1 na granici sunčevog sistema, konačno?

Naučnici su analizirali najnovije informacije koje su dobili od letelica Vojadžer (Voyager) i Kasini (Cassini). Iz završene analize došli su do zaključka da bi Vojadžer 1 mogo, svaki čas, preći granicu i preći u prostor svemira koji astronomi zovu „među-zvezdani“ (interstellar) prostor. Zanimljivo je i to, da se prelaz može desiti ranije nego što su očekivali.

Koncept umetnika prikazuje dve Vojadžer letelice koje se približavaju granici sunčevog sistema, gde se nalazi oblast koju astronomi nazivaju heliosheath ili sunčeva pustara


Podaci koji su došli od Vojadžera tokom decembra 2010. godine ukazuju na to da je brzina naelektrisanih čestica koja dolazi od sunca spala, skoro, na nulu. Trend opadanja brzine se nastavio tokom sledećih meseci sve do februara 2011. godine. Ovo saznanje je dovelo do zaključka da se na obodu sunčevog sistema nalazi gusta „zona tranzicije“ nastanjena česticama koju su došle tu zahvaljujući sunčanim vetrovima.

„U jednom trenutku ćemo proći tu zonu i ući u među zvezdani prostor, a ovo su prvi znaci da se Vojadžer približava toj granici“, tvrdi Tom Krimigis (Krimigis). On je vodeći istraživač grupe naučnika koji prate instrument na Vojadžeru, zadužen za praćenje čestica sa malom energijom (low-energy charged particle). Sem toga, oni prate merenja koja daje instrument na letilici Kasini – magnetnosferični detektor.

Krimigs i njegove kolege su kombinovale najnovije podatke pristigle od Vojadžera sa prethodno ne objavljenim merenjima kamere koja prati jone i neutralne čestice u svemiru. Kamera je deo magnetnosferičnog detektora na letelici Kasini. Važno je istaći da pomenuta kamera prati neutralne čestice koje dolaze u naš sistem iz spoljnjeg svemira.

Analiza svih dobijenih i relevantnih podataka ukazuje da granica između među-zvezdanog prostora i „balona“ naelektrisanih čestica koje Sunce šalje oko sebe, udaljena od Sunca negde između 16 i 23 milijardi kilometara (16 -23∙109 km), gde je najbolja procena oko 18 milijardi kilometara. Kako je Vojadžer baš na tom rastojanju, od 18∙109 km od sunca, svaki čas se očekuje njegov prelazak is jednog prostora u drugi.

„Proračuni pokazuju da smo sve bliži granici, ali koliko smo blizu? To još uvek ne znamo, ali brzina Vojadžer 1 letelice je oko 1,6 milijardi kilometara za 3 godine, stoga nećemo morati da čekamo još dugo da bi smo saznali.“, tvrdi Ed Stone (Ed Stone). On je vodeći naučnik projekta Vojadžer.

Nastaviće se analiziranje podataka koje dolazi od Vojadžera 1, ali takođe se uzimaju u obzir podaci od Vojadžera 2. Ovaj potonji se nalazi na „svega“ 14 milijardi kilometara od sunca

Čišćenje radijacije sa plavom „sluzi“

Japan je još uvek pod uticajem događaja koji se desio marta ove godine (zemljotres velike jačine + tsunami), a posledice su i dalje vidljive. Radovi su još uvek u toku, a čišćenje samo deo tog procesa. Ono što je posebno interesantno, jeste specijalna metoda dekontaminacije – čišćenje prostora od radioaktivnih materija.

Deo sanacije predstavlja i polivanje, najugroženijih delova, plavom viskoznom tečnošću. Ne dugo posle nanošenja na površine, tečnost se pretvara u gel. Pri tome ona zarobljava sve čestice (i makro i mikro čestice) sa kojima je bila u kontaktu. To, bez razlike, važi i za sve radioaktivne čestice.

Jedini deterdžent za otklanjanje tvrdokorne radijacije - DeconGel

Jedini deterdžent za otklanjanje tvrdokorne radijacije - DeconGel

Ime materijala, čije sam ponašanje upravo opisao, je DeconGel. Zahvaljujući srećno-nesrećnom događaju došlo je do otkrića ove zanimljive smeše. Sve se desilo u prostorijama havajske preduzimačke i istraživačke kompanije – Skai Venturers. Tokom izvođenja jednog eksperimenta mala količina rastvora je pala na pod. Sutradan, prilikom čišćenja, stvrdnuta tečnost je pokupljena, ali je ona sa sobom pokupila sve što nije pripadalo podu: prljavštinu, druge čestice od kojih nije sastavljen pod, tečnosti… Pokazalo se da je pod ispod ovog rastvora bio toliko očišćen da je bilo nemoguće očistiti ostatak poda do istog nivoa, koristeći se standardnim metodama (ribaća četka, deterdžent…).

Ubrzo je ova plava „slina“ postala komercijalizovana, ali nije doživela neki publicitet. Međutim, pošto su poklonili Japanu oko 454 litara DeconGel-a (oko 100 galona), počele su da stižu velike porudžbine sa svih strana.

Kako ovaj gel radi?

Vrlo je jednostavno – prilikom nanošenja na površnu, tečnost optoči svaku česticu koja nije istog sastava površine na kojoj leži. Tu se računaju i mikroskopske čestice koje su nosioci radijacije. Tečnost se polako stvrdnjava i pretvara u gel, a sve nečistoće ostaju zarobljene u njemu. Konvencionalno, radijacija se „struže“ sa zahvaćenih površina pomoću sapuna i vode. Ovom metodom, timovi za čišćenje terena od radijacije, u stvari pomeraju nečistoće i uvek postoji dobra šansa da oni završe u okolnim vodama ili u zemljištu. Da ne pominjemo činjenicu da je sam proces čišćenja opasan za same čistače. Proizvod ovakvog pristupa je kontaminirana voda koja je teška za skladištenje i traži specijalne uslove čuvanja.

Korišćenjem DeconGel-a loše materije ne mogu pobeći ni na koji način, jer su zarobljene u samom gelu. Ovakav sistem čišćenja i dekontaminacije je sam po sebi poprilično napredan u odnosu na standardni pristup.

Malo objašnjenje za kraj: DeconGel ne zna da prepozna šta je pod, a šta prljavština. Međutim, zapremina ove tečnosti je daleko veća od zapremine nečistoća koje se nalaze, na primer, na podu. Kako je pod velik i sve čestice koje ga čine vezane su međusobno mnogo jačim vezama (kristalna rešetka) nego čestice prljavštine za sam pod, onda je tečnosti (DeconGel) mnogo lakše da se provuče između poda i prljavih delova.

Kada bi hteli da fantaziramo, ako je DeconGel zaista tako moćan, teoretski bi mogli (sa dovoljno količinom ovog materijala) da odvojimo sve unutar prostorije od njenih zidova, koliko god to bilo veliko ili malo.

Zamislite svoj primer na još većoj skali (sa još većim predmetima i prostorom) i broj primena ovog zanimljivog materijala naglo raste. Računajući tu i one pogrešne…

Novi nano metal koji u trenutku može da menja svoju tvrdoću

Ovo je kratak tekst o tome kako bi inženjeri mogli da zavole naučnike za sva vremena. Nije baš neka ljubavna priča, ali…

Naučnici su, baš ti, koji se stalno trude da projektuju nove i bolje materijale. Neki od motiva su potpuno čudni, dok se većina njih vrti oko konkretnih potreba. Bez obzira na silne tehnološke inovacije u poslednja 2 veka i dalje je proizvodnja i upotreba materijala priklještena između mogućnosti i želja. Često se dolazi do kompromisa, gde za svaku pogodnost ili osobinu materijala morate platiti nekom manom. Na primer, ako je materijal dovoljno provodan (za električnu struju), onda nije dovoljno otporan na zagrevanje, pa to traži novo tehnološko rešenje koje će obaviti funkciju hlađenja.

Transformacija iz mekog u čvrsto stanje pritiskom na dugme

Naravno, sledeći primer neće tvrditi da smo, konačno, dobili univerzalni materijal, ali definitivno otvara nove mogućnosti. Tehnički univerzitet u Hamburgu i Helmholtz centar u gradu Geshakt (Geesthacht, Nemačka) su projektovali novi nano materijal, koji, tako reći, u trenutku prelazi iz čvrstog u meko stanje. Drugačije rečeno, materijal u par trenutaka može promeniti svoju tvrdoću, značajno.

Materijal je, u osnovi, metal koji menja svoje osobine zahvaljujući struji koja prolazi kroz njega. Napon strujnog toka ga može pretvoriti u čvrsti i sjajni ili u mek, taman i lako oblikujući metal. Ova zanimljiva metamorfoza je dobijena kada su neki plemeniti metal, kao što je zlato ili platina, stavi u kiselu kupku, gde korozija stvara, svojim delovanjem, sitne, porozne kanale kroz materijal. Nešto kao vrlo sitni fjordovi po obali Norveške. Sledeći korak je punjenje tih kanala sa provodnom tečnošću (koja provodi elektricitet), kao što je razblažena kiselina ili slani rastvor.

Razloženi joni u tečnosti su, sada, u poziciji da utiču na površinske atome metalnog dela ove čvrsto-tečne kombinacije. Zavisno od toga, koliki je napon pušten kroz materijal, elektroni bivaju dodati ili oduzeti od atoma na metalnoj površini. Kada se kaže metalna površina, ovde se misli na bilo koju dodirnu površinu između metala i tečnosti. Kako tečnost prožima ceo materijal, interakcija se dešava po celom preseku, ne samo na njegovoj površini. Ovo šetanje elektrona omogućava materijalu da dostigne nivo tvrdoće koji je duplo veći od normalnog ili da postane znatno mekši.

Ovakva transformacija metala (za koji se obično vezuje pojam tvrdoće) je sasvim izuzetna. Ovo otvara mogućnosti za mnogostruke primene, među kojima je i stvaranje samo opravljajućih materijala koji mogu reagovati na stres koji se dešava usled bilo kog napona. Materijal je, generalno, otporniji na naprezanje ako je mekši, a istaknuta brzina transformacije (skoro trenutno) će ovom materijalu omogućiti da se prilagođava uslovima koji ga okružuju. Vrlo zgodno za odgovorne elemente mašina koji su izloženi ekstremnim pritiscima, temperaturama ili bilo kojim drugim naprezanjima. Super, a? 🙂

***

Imajući sve ovo u vidu, sada nam, samo, fali krajnja komponenta pa da doživimo film Džejmsa Kamerona u prvom licu:  Skynet.

Ako Vam treba još neka asocijacija, sledi legendarna replika:

I’ll be bAck!

Za one, koji su još uvek u nedoumici o čemu pričam, evo jedno trik pitanje:

„Ko je rekao T-1000?“

+2 za periodni sistem elemenata

Dmitri Medeljev je ruski naučnik, koji je prvi postavio sistematiku koju danas prepoznajemo kao periodni sistem elemenata. Poput biljaka i životinja, osnovni hemijski elementi su razvrstani po posebnim kategorijama, periodama, i prikazani po određenom sistemu. U vreme kada je ovaj naučnik živeo (kraj 19. i početak 20. veka) mnogi elementi su bili otkriveni i opisani, ali dosta njih je još uvek čekalo da budu otkriveni. Vremenom se pokazalo da je predložena sistematika na mestu, i malo po malo, periodni sistem elemenata je dobio nove članove.

U jednom trenutku, tablica je počela sporije da se popunjava. Ispostavilo se da je jako teško naći neki novi element u osnovnom obliku, ali nije bilo nemoguće. Danas, ako dođe do otkrića novog elementa, to se sigurno neće desiti tako što, jednostavno nabasate na njega, dok kopate po zemlji.

Pogled na, već, proverene i potvrđene članove kluba

Zvanično je potvrđeno (konačno) da periodni sistem elemenata ima dva nova člana, koji su, usput budi rečeno, najteži od svih do sada otkrivenih. Redni brojevi tih elemenata su 114 i 116, a relativne atomske mase 289 i 292, respektivno. Poređenja radi, masa olova (Pb) je 207,2.

Postojanje ovih elemenata je kratkoročno: njihovo postojanje traje manje od sekunde, da bi zatim izgubili jednu alfa česticu (2 protona + 2 neutrona). Naučnici su se nadali da bi element 114 predstavljao „ostrvo stabilnosti“ među teškim elementima, tačnije, da bi mogao da postoji u stabilnom obliku duži period vremena, ali je to eksperiment iz 2009. godine pokazao da to nije slučaj.

Postojanje ovih elemenata nije novina, za njih se zna već jednu deceniju (114 je otkriven 1999. godine, a 116 2000. godine), ali im je tek sada dat status punopravnog člana periodnog sistema. Dobro, a zašto tek sada?

Postoje dva komiteta koja odlučuju o članstvu: International Union of Pure and Applied Chemistry (IUPAC) i International Union of Pure and Applied Physics (IUPAP). Bukvalni prevod imena ovih udruženja bi bio: Internacionalno udruženje za čistu i primenjenu hemiju i Internacionalno udruženje za čistu i primenjenu fiziku. Čistunci…

Ova dva udruženja su vrlo stroga i probirljiva kada je u pitanju dokazivanje postojanja novog elementa. Odlučivalo se o sudbini elemenata 113, 115 i 118, ali i pored pristojnih dokaza nisu zaslužili tu čast da postanu članovi Mendeljevog sistema elemenata. Da ne pominjemo element 117, koji je skoro „proizveden“, koji uopšte nije bio predmet diskusije.

Zašto su naučnici tako strogi prema novootkrivenim elementima?

Prvo, sva mesta do rednog broja 94 su odavno popunjena.

Drugo, za svako mesto preko 94. pozicije važi da su elementi, ako postoje, sa vrlo velikom atomskom masom.

Treće, pokazalo da očekivane mase svih elemenata preko pozicije 94 nisu uopšte stabilne (mada jesu ostvarive) i jako brzo dolazi do raspada jezgra na sitnije i stabilnije čestice/atome.

Direktan dokaz postojanja nekog novog elementa znači, u stvari, ide tragom produkata raspada tražene čestice. Nešto kao obrnuti inženjering. Tek kada se snimi raspad, pa zatim na osnovu produkata vidi ŠTA se raspalo, moguće je reći koji se to element raspao – poznati li nepoznati (ruku na srce – svi su unapred poznati, jer periodni sistem predviđa njihovo postojanje, ali potrebno je dokazati njihovo postojanje).

Novoprimljeni član sa svim svojim elektronima. Treba da ih bude 114. Ko ne veruje, neka izbroji...

Otkriće novog elementa je jedno od najvećih dostignuća koje jedan naučnik može doživeti tokom svog rada. Zbog potrage za naučnom istinom i zbog prestiža, svaka studija koja govori o pronalasku novog elementa je uvek rigorozno pregledana, pre nego što se potvrdi njena valjanost.

Elementi 114 i 116 trenutno imaju radna imena, koja dobijaju na osnovu pozicije u tabeli – ununkvadijum i ununheksijum (ununquadium and ununhexium). Naučnici sa Instituta za nuklearna istraživanja Dubna, koji su otkrili element 114 predlažu ime flerovium prema sovjetskom naučniku Georgiju Flerovu (Гео́ргий Никола́евич Флёров). Za element 116 predlažu ime moscovium, prema Moskovskoj Oblasti. Opšti utisak naučne zajednice je da ovakav izbor imena predstavlja neku vrstu samo pohvale, što je suprotno od dosadašnje prakse brižljivog i pažljivog biranja imena za novi element. Samo vreme će reći da li će predložena imena postati zvanična ili ne.

Realno, ime nije toliko bitno, sve dok znamo sa sigurnošću da se radi o novom elementu…