Mesec – zemljin satelit koji ne trpi konkurenciju

Činjenica, da je zemljin Mesec uvek okrenut jednom stanom ka nama je uvek bila intrigantna, i razlog mnogim mitovima. Najnovija razmatranja uzimaju relativno smelu pretpostavku da je Mesec ima vrlo burnu genezu u kojoj je važilo pravilo jačeg.

Zemlja je, nekada, imala dva meseca, satelita, koji su se spojili u usporenom sudaru, koji je trajao nekoliko sati. Ovo je predlog istraživača u internet časopisu Nature today.

Umetnički prikaz sudara dva meseca

Sve podseća na epsku uvertiru za glavni događaj. Oba satelita su bila formirana prilikom sudara proto planete (protoplanet), veličine Marsa sa Zemljom. Tačnije, od ostataka sudara formirana su dva tela. Na ovom mestu, u vremenskoj liniji događaja, standardna teorija tvrdi  da je novopečeni satelit vrlo brzo počistio sve „rivale“ ili gravitaciono oterao sa orbite oko Zemlje. Nova teorija tvrdi da se to nije, baš, tako desilo i da je današnji Mesec neko vreme trpeo konkurenciju još jednog tela, koje se parkiralo u gravitaciono stabilnim tačkama unutar sistema Zemlja-Mesec. U sistemu dva gravitaciona tela postoji tačno 5 tačaka (ili oblasti) koje bi omogućile nekom trećem telu da se nađe u relativno stacionarnoj poziciji u odnosu na ceo sistem. Ove tačke se zovu Lagranžove tačke, po naučniku Džozef Luis Lagranžu (Joseph Louis Lagrange). U celom konceptu se podrazumeva da je to, treće, stacionarno telo sa znatno manjom masom nego prethodna dva. Tipičan primer tog ustrojstva bi bio veštački satelit koji je postavljen unutar sistema Zemlja-Mesec, na stacionarnoj orbiti.

Zelenim tačkama su prikazane Lagranžove tačke ili oblasti unutar oblasti gde 2 tela orbitiraju, jedno oko drugog (Žuto telo je sunce, a plavo planeta)

Od tih 5 tačaka, dve su posebno stabilne: obe se nalaze na po 60° od ose koja prolazi kroz Mesec i Zemlju, ali na suprotnim stranama (videti sliku).

Danas, tragovi tog „drugog“ meseca se mogu dokučiti u pomalo misterioznoj dihotomiji, neslaganju vidljive i tamne strane Meseca, tvrdi Erik Asfaug (Erik Asphaug), naučnik pri univerzitetu u Kaliforniji, Santa Cruz, koji je koautor studije zajedno sa Martinom Džutci (Martin Jutzi), pri univerzitetu u Bernu.

Na vidljivoj strani meseca dominiraju blage i relativno niske visoravni. Sa druge strane se nalaze, uglavnom, visoravni. Kontrast između dve polu sfere Meseca nije samo na površinskom nivou. Kora tamne strane je 50 kilometara deblja nego kod, nama, bliže strane. „Svetla“ strana Meseca je bogatija elementima kao što je kalijum (K), fosforom (P) i elementima koji su vrlo retki na Zemlji. Tu se prvenstveno misli na zbirku od 17 elemenata koji su uglavnom lantanoidi. Ovi elementi se svi zajedno zovu KREEP grupacijom elemenata. Modeli formiranja kore Meseca ukazuju da bi KREEP elementi bili ravnomerno skoncentrisani u ostacima podkorne magme, prilikom procesa kristalizacije, koja je posledica hlađenja Meseca.

Neravnomerna raspodela KREEP elemenata sugeriše, tvrdi Asfaug, da je nešto „zgnječilo“ ove elemente na jednoj strani Meseca, i da se posle toga stvorila kora na tom mestu. Po njemu, to se baš desilo na mestu sudara dva satelita.

„Po definiciji, veliki sudar se dešava na jednoj strani“ kaže on, „i ako globalno ne razori planetu, onda stvara asimetriju.“

Naučnici Asfaug i Džutci su napravili kompjuterski model, koji pokazuje da trenutno stanje Meseca može biti objašnjeno sudarom sa još jednim zemljinim satelitom koji je, otprilike, imao jednu trinaestinu  (1/13) mase Meseca i bio širok oko 1000 kilometara u prečniku.

Takav, drugi mesec bi mogao da opstane u Lagranžovoj tački dok se njegova i mesečeva kora ne stvrdnu, a za to vreme KREEP elementi u dubljem delu Meseca ostanu, i dalje, tečni.

U međuvremenu, planeta Zemlja bi svojim delovanjem prouzrokovala da se oba meseca pomere ka spoljnoj putanji. Kada bi jednom došli na jednu trećinu rastojanja na kome se sada nalazi Mesec (proces bi trajao milionima godina), sunčeva gravitacija bi počela da utiče na zemljinu orbitalnu dinamiku.

„Lagrnžove oblasti ili tačke bi postale nestabilne i sve što je bilo postavljeno tamo postalo bi slobodno“, Asfaug kaže. Uskoro, dva meseca bi se sudarila, ali pošto su bili u istoj orbiti njihov sudar bi se desio pri relativno maloj brzini.

„Ovakav sudar ne bi bio tipičan, gde projektil koji udara u površinu stvara krater koji je mnogo veći od samog projektila“ Asfaug ističe. „Ovde, nastaje krater koji ima samo jednu petina zapremine projektila, a sam projektil se prilikom sudara „razmaže“ po površini udara.“

Kao palačinka

U periodu od nekoliko sati posle sudara, gravitacija bi zgnječila ostatke projektila (drugog meseca) u relativno tanki sloj po površini. „Ceo sudar bio rezultirao sa jednom velikom palačinku na kori Meseca.“ Asfaug tvrdi. Ovakav sudar bi gurnuo, još uvek tečne KREEP elemente ka suprotnoj strani Meseca.

Upravo opisana teorija nije jedni pokušaj da se objasni mesečeva dihotomija. Neki drugi naučnici objašnjavaju ovaj fenomen gravitacionim i silama koje potiču od Zemlje ili sile koje nastaju pomeranjem stena u procesu hlađenja u omotaču meseca.

Afaugov kolega Fransis Nimo (Francis Nimmo), koji zagovara teoriju o gravitacionim i plimskim silama Zemlje, naziva hipotezu sudaru dva meseca „elegantnom“. Piter Šulc (Peter Schultz) sa Brown univerziteta Providance teoriju o sudaru naziva „interesantnom“ i „provokativnom“, kao kontrast njegovoj teoriji sudara pod velikom uglom u mesečev južni pol, koji bi pomerio koru u pravcu severa, formirajući visoravni na tamnoj strani.

„Sve ove teorije su lepe i zabavne, ali nam i dalje govore da osnovna pitanja o Mesecu, još uvek, nemaju odgovore.“ Kaže Šulc.

Najnovija misija koju sprema NASA, pod imenom GRAIL, je projektovana da se ispita unutrašnjost Meseca koristeći precizna merenja njegove gravitacije, bi mogla pomoći da se shvati šta se desilo pre mnogo milijardi godina. „Ali na kraju,“ Šulc ističe, „novi uzorci mesečevog tla će biti neophodni.“

<object width=”420″ height=”315″><param name=”movie” value=”http://www.youtube.com/v/2PO3nePQ1m8?version=3&amp;hl=en_US”></param><param name=”allowFullScreen” value=”true”></param><param name=”allowscriptaccess” value=”always”></param><embed src=”http://www.youtube.com/v/2PO3nePQ1m8?version=3&amp;hl=en_US” type=”application/x-shockwave-flash” width=”420″ height=”315″ allowscriptaccess=”always” allowfullscreen=”true”></embed></object>

Pacov koji primenjuje hemijska sredstva u odbrambene svrhe

Svet koji nas okružuje je ispunjen konstantom borbom: pojesti ili biti pojeden. Koliko god to surovo bilo, nema pauze ili opraštanja. Zbog toga, načini i metode za postizanje bilo koga od pomenutih ciljeva su često… neobični.

Ovom prilikom, u glavnoj ulozi je afrička vrsta pacova, poznatija pod imenom grivasti pacov (Lophiomys imhausi). Očekivano, on je češće u poziciji da se brani, stoga danas pričamo o tome kako ne biti pojeden.

Ova vrsta pacova se koristi otrovom u borbi protiv grabljivica. To, ne bilo posebno zanimljivo, da nije činjenice da on sam po sebi ne proizvodi bilo kakav toksin (naučnici su do skoro verovali da on to zaista može). Spretni glodar u stvari nabavlja neophodnu supstancu iz svog okruženja. Konkretno, izvor „njegovog“ otrova je Acokanthera drvo, čije sokove lovci iz istočne Afrike koriste za pripremu otrova, koji posle koriste u lovu.

Evo malo šargarepice, da bolje vidiš šta ti se sprema

Istraživanje koje je otkrilo ovu činjenicu je objavljeno na sajtu Proceedings of The Royal Society B, a autori su: Džonatan Kingdon (Jonathan Kingdon), Kris Holand (Chris Holland), Tom Gejsens (Tom Gheysens), Maksim Bule-Odet (Maxime Boulet-Audet), i Fritz Folart (Fritz Vollrath) sa oksfordskog univerziteta, Bernard Agvanda (Bernard Agwanda) pri nacionalnom muzeju Kenije i Margaret Kinard (Margaret Kinnaird) i Tim Obrajan (Tim O’Brien) iz druđtva Wildlife Conservation.

„Afrički grivasti pacov je fascinantni primer, kako jedna vrsta može da razvije jedinstveni odbrambeni mehanizam kao odgovor na pritisak grabljivica“, kaže Dr. Tim Obrajan, „Ova kombinacija životinje i toksičnog jedinjenja je jedinstvena među sisarima sa placentom.“

Naučnici su, zaista, dugo smatrali da je ovaj glodar sam po sebi otrovan, najviše zbog njegovog ponašanja, kao što je pokazivanje crno belih šara na bokovima kada je ugrožen od strane grabljivica. Na takav zaključak je navodila je i činjenica da su psi često imali zdravstvenih problema (čak i smrtnih slučajeva) posle susreta sa grivastim pacovom. Ovo otkriće spada u oblast prirodne hemijske odbrane. Umesto da sam proizvodi otrov – poput nekih sisara kao to je kljunar (platypus) – ova vrsta nabavlja otrov (nazvan ouabain) u kori drveta.

Acokanthera - saveznik grivastog pacova

Ova hipoteza je potvrđena kada su sveže uhvaćenom grivastom pacovu ponudili korenje i grane Acokanthera drveta. Kako ih je video, tako je odmah pristupio glodanju i žvakanju kore (totalno ignorišući listove i plodove) i dobijenu smesu (nemojmo zaboraviti pljuvačku) počeo da „aplicira“ na svoje bokove. Naravno, istraživači su se odmah latili posla, i dlake sa tog dela tela životinje stavili pod elektronski mikroskop da bi ispitali njihovu jedinstvenu strukturu. Pregledom uzorka, uvideli su da je izbušena cilindrična struktura samih dlaka idealna za brzo upijanje otrovne pljuvačke. Interesantna je činjenica da doktori vekovima koriste ouabain kao lek za kongestivnu srčanu slabost.

Pored njegovih šara koje upozoravaju i otrovnih dlaka, afrički grivasti pacov ima ojačanu i debelu lobanju, ojačane kičmene pršljenove i neobično jaku kožu – sve to da zaštite malog glodara koji ne može imati više od 1 kilogram kada jedom dostigne punu zrelost.

Ostale su još neke misterije da se otkriju, među kojima i činjenica da sam pacov ne trpi nikakve posledice od žvakanja ovako opasne materije, tačnije žvaće otrov, a ništa mu nije.

Ovakav način odbrane jeste, možda, jedinstven među sisarima sa placentom, ali nije u životinjskom svetu. Na primer, slatka mala bubamara, simpatični crveno-crni insekt nije tako jarko obojen bez razloga. On svojom bojom upozorava manje guštere i ptice da nije pametno da ga pojedu. Slično iskustvu pasa sa pacovima, tako i grabljivice koje love bubamare mogu doživeti ekstremne posledice, i ako prežive svoj prvi tufnasto-crveno-crni obrok, neće se polakomiti i posegnuti za drugim.

Slatke, male bubamarice…

Jolt – program koji je trebao da se pojavi ranije

Naučnici i istraživači sa univerziteta MIT su vrlo predani svakom poslu za koji se uhvate. Da je važno imati konkretne rezultate, to uvek stoji, ali nekada je problem imati bilo kakve rezultate.

Kada vas kompjuter izda i kada gledate kako višečasovni rad pred vama nestaje i odlazi u zaborav, jer se mašina ispred vas “zbunila”, tada počinje da vas prožima nagla i prekomerna nervoza i nazadovoljstvo. Kompjuter je ušao u beskonačnu petlju, nema šanse da ga izvučete i jedini način da nastavite sa radom jeste da restartujete aplikaciju ili još gore, kompjuter… i da izgubite sve što se radili od posledenje akcije snimanja dokumenta.

Neki ovo smatraju napornom činjenicom koju čovek mora prihvatiti kada radi sa mašinama, drugi imaju osećaj da se duh mašine okrenuo protiv njih, dok oni ekstremni naprave još veću štetu u napadu slepog besa i nezadovoljstva.

Rešenje ovakve situacije je aplikacija koja je u stanju da izvuče druge apikacije iz mrtve, beskonačne petlje izvršavanja jedne te iste instrukcije. Da, učenjaci sa MIT-a su se pozabavili problemom i dali svoj doprinos u borbi protiv nervoze nastale zbog izgubljenog truda.

Zamislimo situaciju u kojoj imamo kompjuter koji izlgeda kao da se baš dubko zamilio. Naravno, ako ste u mogućnosti da to uradite, startujete Jolt i on počinje sa pregledanjem i skeniranjem memorije. Sve što ova aplikacija radi, jeste provera da li dolazi do neke promene pošto se izvrši neka instrukcija. Ako je to slučaj, onda kompjuter, ipak, radi nešto korisno, u suprotnom imam slučaj bekonačnog izvršavanja jedne te iste instrkucije ili komande. Naš dragi spasitelj onda traži prvu sledeću instrukciju koja sledi posle koda u koji je naš kompjuter beznadežno upao. Jednom nađena, Jolt će naterati aplikaciju da pređe na njeno izvršavanje, što bi znašilo ujedno i izlazak iz petlje smrti.

Autori ovog softverskog pomagala ne garatuju da će se aplikacija potpuno opraviti posle ovakve intervencije. Tačnije, ne mogu da garantuju da će otrežnjena aplikacija imati sve funkcionalnosti, kao pre nemilog događaja, ali se odgovorno tvrdi da će korisnik biti u mogućnosti da sačuva svoj rad i da ugasi aplikaciju. Više nego dovoljno.

Šta se dešava kada Jolt upadne u duboko razmišljanje?

Mit o besmrtnosti

Neki mitovi su inspirisali čovečanstvo kroz sve epohe, ali neke kombinacije su stvarno davale neverovatne razultate. Kako je nauka pokušavala da se izbori sa smrtnošću, pogledajmo kroz ovu malu retrospektivu dokumentovanih pokušaja.

Antičko doba: Boginja Eos

Umetnička vizija boginje Eos

Prema grčkoj mitologiji, boginja Eos je zamolila Zevsa da podari besmrtnost njenom trojanskom ljubavniku Titonusu, da bi uživala u njegovim „uslugama“ odavde pa do večnosti. U jednoj od prvih priča „pazi šta želiš“, Eos je zaboravila da zatraži i večnu mladost, pa je njen nesrećni ljubavnik ušao u pozne godine i tako ostao. Nemajući puno izbora, Eos ga je zatvorila u sobu gde oronuli Titonus blebetao sam sebi u bradu.. u stvari, on to i dan danas radi.

XIII vek: Rodžer Bekon (Roger Bacon)

Roger Bacon

Engleski filozof Rodžer Bekon je pisao da je staranje prouzrokovano postepenim gubitkom vitalnog duha ili, drugačije rečeno „unutrašnje svežine“. Da bi produžili sopstveni život,on je starijim ljudima (čitaj – muškarcima) savetovao da što više budu u društvu mladih žena, da bi bili u mogućnosti da upiju, preko potrebni, sveži dah.

Bez redovne oralne higijene to i nije neki savet, a kakvi su higijenski uslovi vladali u XIII veku – to može biti problem… :S

1513: Žuan Pons de Leon (Juan Ponce de León)

Žuan Pons de Leon

Žuan Pons de Leon, prvi guverner Porto Rika (Puerto Rico), otkirva područje koje danas zovemo državom Florida u okviru SAD. To otkriće je postigao dok je tražio Fontanu mladosti. Legenda kaže da je 55 godina star španski istraživač, koji je bio oženjen znatno mlađom ženom, u stvari tražio polutropsku Viagru. Na posletku, i ako nema ikakvog dokumenta koji potvrđuje neuspešnu potragu za izvorištem mladosti, priča o uzaludnom pokušaju je na dugačko i na široko prepričavana među biografima i istoričarima.

1726: Džonatan Svift (Jonthan Swift)

Džonatan Svift

Autor Guliverovih avantura, Džonatan Svift, je dao svoj doprinos u opisu mita besmrtnosti. Detaljno je opisao pojavu Struldbrugg-a, koji su se rađali besmrtni sa crvenim tačkama na čelu. Sam Guliver je bio oduševljen ovim otkrićem sve dok nije otkrio da su ova besmrtna bića osuđena ne večitu starost. Gubili su vremenom svu kosu, zube i sposobnost govora koja im je omogućavala da komuniciraju sa svojim prijateljima Luggnaggianima, pa nisu mogli da ostanu u toku sa promenama u jeziku.

Da, zlo i naopako, ne možeš da pričaš sa bližnjim svojim. Sve ostalo se da podneti…!?

1889: Šarl-Eduard Brovn-Sekar (Charles-Édouard Brown-Séquard)

Šarl-Eduard Brovn-Sekar

Francuski lekar Šarl-Eduard je preporučivao osušene i samlevene polne žlezde gvinejski svinja i pasa kao tonik koji bi produžio mladost i (još važnije) polnu sposobnost kod muškaraca. Lansirao je modu (bolje je reći ludost) injekcija koje su podmlađivale, kao i transplante testisa.

Bez komentara…

1964: Robert Etinger (Robert Ettinger)

Robert Etinger

Nastavnik fizike Robert Etinger je objavio knjigu Perspektiva besmrtnosti (Prospect of Immortality), uvodeći koncept krioniks (cryonics), čuvanje ljudskog tela zamrzavanjem, sve do trenutka kada će napredna tehnologija omogućiti njegovu revitalizaciju. Godine 1972. Stvorena je kompanija Alcor u Arizoni, a tokom 1976. godine sprovedena je prva „krioprezervacija“. Možete sačuvati celo telo ili samo glavu, pa će cena varirati, respektivno.

Budi lep i smrznut leš…

1996: Vilijam Regelson (William Regelson)

Melatoninsko čudo

Vilijam R. je objavio knjigu Melatoninsko čudo, koja je inspirisala naslovnu priču časopisa Newsweek koja je potom raspalila ludilo za „prirodno-podmlađujućim-zaustavljačem-bolesti-i-pobljšivačem-seksa hormonom.“ Studije koje su stajale iza ove knjige su vremenom sve više i više diskreditovane, mada se i dan danas vode priče na datu temu – po internetu.

2005: Rej Kurzveil (Ray Kurzweil)

Izvor: Michael Lutch, Ljubaznošću Kurzweil Technologies

Futurista i pronalazač Rej Kurzveil je objavio bestseler Singularnost je blizu (The Singularity Is Near).  U ovoj knjizi, on piše o ne-tako-dalekoj budućnosti, kada će biti moguće da se učita ceo ljudski mozak u kompjuter, stvarajući, tako, funkcionalnu besmrtnost, mada naša tela neće biti tu da uživaju u tom jedinstvenom činu.

2008: David Sinkler i Resveratrol (David Sinclair)

u vinu je spas…

Britanski farmaceutski gigant GlaxoSmithKline je platio 720 miliona američkih dolara da bi kupili Sirtis, koji je otkrio supstancu resveratrol, koja se može nači u kori zrna crnog grožđa. Prema obavljenim istraživanjima ovo jedinjenje je produžavao životni vek obesnih (debelih i masnih) laboratorijskih pacova. Suosnivač Siritis-a  David Sinkler je razvio moćne supstance koje su „analogne“ resveratrolu, ali od tada, dve veće laboratorije nisu uspele da reprodukuju njegove rezultate. Glaxo je objavio da je obustavio rad na originalnoj smesi.

Istraživači pretvaraju kiseline u baze

RIVERSIDE, Kalifornija – Hemičari kalifornijskog univerziteta, Riverside su postigli, u laboratoriji, nešto što se do sada smatralo nemogućim: transformaciju cele porodice kiselih u bazna jedinjenja.

Lakmus papir ili test papir sa kojim se određuje kiselost ili baznost nekog jedinjenja. Izvor: Wikipedia

Kao što su nas učili, kiseline su jedinjenja koje imaju kiseo ukus i reaguju sa metalima i bazama (baze su hemijska suprotnost kiselinama). Na primer, jedinjenja bora (B) su kisela dok su supstance na bazi azota i fosfora baznog karaktera.

U istraživanju, koje je objavljeno u julskom izdanju časopisa Science, je prikazana mogućnost velikog broja hemijskih reakcija – poput onih koje se koriste u farmakološkoj i biotehnološkoj industriji, proizvodnji novih materijala i u istraživanjima akademskih institucija.

„Rezultat je totalno ne intuitivan“ kaže Guy Bertrand, cenjeni profesor hemije, koji je vodio pomenuto istraživanje. „Kada sam prikazao preliminarne rezultate ovog istraživanja na skorašnjoj konferenciji, publika je bila nepoverljiva, jednostavno govoreći da je prikazano neostvarivo. Međutim, mi smo postigli. Pretvorili smo jedinjenja bora u supstance poput onih koje gradi azot. Drugim rečima, učinili smo da se kiselina ponaša kao baza.“

Laboratorija u kojoj radi Bertrand na univerzitetu Riverside je specijalizovana u polju katalizatora. Katalizator je supstanca – uglavnom metal sa vezanim jonima – koja olakšava, omogućava ili samo ubrzava hemijsku reakciju, ali se ne troši ili menja tokom samog procesa. Važan za uspešnost hemijske reakcije, katalizator je kao motor automobila koji omogućava vožnju uzbrdo. U praksi se koristi samo 30 metala kao osnov katalitičkog jedinjenja, ali zato postoji na milione jona i molekula (koji se zovu ligandi) koji se mogu iskoristi za kompletiranje brojnih katalizatora. Trenutno, većina liganata su joni ili molekuli azota ili fosfora.

Pojednostavljeni prikaz procesa katalize. Izvor: wikidot.com

„Problem sa katalizatorima na bazi fosfora je što je sam fosfor otrovan i može da zagadi krajnji proizvod reakcije.“ kaže Bertrand. „Naš rad pokazuje da je sada moguće zameniti fosfor ligante sa borskim. Bor nije toksičan. Istraživanje katalizatora je napredovalo u malim, progresivnim koracima od kada je sprovedena prva katalitička reakcija 1902. godine u Francuskoj. Naš rad prestavlja svojevrsni kvantni skok u istraživanju katalizatora, jer je sada moguće dodati veliki broj novih jedinjenja postojećem izboru. Nije poznato kakve sve reakcije mogu da proizvedu ovi novi borski liganti. Činjenica je da su potencijalno vrlo brojni.“

Bertand ističe da nije moguće koristiti kiseline kao ligante za formiranje katalizatora. Umesto njih, neophodno je koristiti baze. Dok su sva jedinjenja bora kisela, njegova laboratorija je uspela da „natera“ se ponašaju kao baze. To je postignuto menjanjem broja elektrona u omotaču bora, bez promene samog jezgra atoma.

„To je, skoro, kao da menjate jedan atom u drugi“ veli Bertrand. (da li je neko rekao ALHEMIJA!?)

Njegova istraživačka grupa je došla do ideje tokom regularnog brain-storming (razmena ideja) sastanka.

„Ohrabrivao sam moje studente i post doktorske istraživače da razmišljaju ne konvencionalno i da ne budu uzdržani i uplašeni da podele sopstvene ideje sa ostatkom grupe.“ nastavlja on. „Primećuje se da sa smanjivanjem grupe raste sloboda iskazivanja ne standardnih ideja. U 90 procenata slučajeva, ideje su, sveukupno, bile nekorisne. U preostalih 10 posto imali smo koncepte sa kojima smo mogli nešto da uradimo.“

Istraživanje je podržano od strane Nacionale naučne fondacije (National Science Foundation) i državnog sektora za energiju (National Science Foundation).

Internacionalno priznat naučnik, Bertrand je došao u UC Riverside 2001. godine iz francuske nacionalne istraživačke agencije, the Centre National de la Recherche Scientifique (CNRS). On je direktor UCR-CNRS Joint Research Chemistry Laboratory.

Gaj Bertrand (Guy Bertrand) je cenjeni profesor hemije na univerzitetu Riverside, Kalifornija. Izvor: L. Duka

Sem toga, dobitnik je brojnih priznanja i nagrada, a najnovija je Ronaldova nagrada (Sir Ronald Nyholm Prize) iz 2009 godine, za njegov začetnički rad u hemiji fosforno-fosfornih veza i u hemiji stabilnih karbena i njihovih kompleksa (rad iz hemije i psihologije? J). On je autor preko 300 stotine akademskih radova i patentirao je preko 35 patenata.