Ušteda goriva koristeći sistem koji se zasniva na korišćenju smartphone-a

Jula ove godine, Asocijacija pod imenom „Computing Machinery’s MobiSys“ je uručila nagradu za najbolji rad istraživačima sa MIT-a i univerziteta u Prinstonu za projekat sistema, koji koristi smartfon (smartphone) kao interfejs za prikupljanje informacija o stanju saobraćaja. Ceo koncept je osmišljen kao pomoć vozačima u gradskim gužvama i smanji čekanje na semaforima. Smanjivanjem praznog hoda i učestalosti ubrzavanja od stanja mirovanja, sistem je omogućio još jednu važnu stvar: prema testu koji je sproveden, vozači učesnici su smanjili potrošnju goriva za 20 procenata.

Izvor: Massachusetts Institute of Technology

Klin se klinom izbija, a groznica parazitom

Malarija je najpoznatija bolest koju prenosi komarac ali nije jedina. Od denga grozince, koju prenosi Aedes aegypti komarac, oboli 50 milona ljudi godišnje i smatra se endemskom u 100 zemlaja širom sveta. Nije fatalna, ali traži medicinsku negu, i zbog velike rasprostranjenosti mogu se desiti žrtve.

Sada, naučnici su našli način da se bore sa ovim virusom. Odlučili su da drže virus dalje od samih komaraca, a ne da komarce drže dalje od ljudi (ovo drugo je skoro nemoguće): inficiraće komarce sa bakterijskim parazitom, koji im neće dozovliti da dalje šire druge infekcije.

Izvor: Ars Technica

Oblaci iznad nas su, možda, posledica kosmičkih zraka

Skorašnji eksperimenti koje sprovode fizičari pokušavaju da ispitaju povezanost promene klime sa „bombardovanjem“ radijacije iz svemira.

nogući scenario nastanka oblaka, kao posledica aktivnosti kosmičkih zraka

Ideja je intrigantna i pomalo neobična: „kosmički zraci“ iz dalekog i dubokog svemira bi mogli biti odgovorni za formiranje oblaka u Zemljinoj atmosferi i promenu klime. Pa, opet, naučnici iz instituta CERN (Evropska laboratorija za istraživanje velikih energija u Ženevi), su našli početni dokaz za takvu hipotezu.

Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature, predstavlja tek preliminarne rezultate, ali to daje dovoljno materijala za dugoročno istraživanje uticaja svemirske radijacije na promenu klime na Zemlji.

Kosmički zraci su uglavnom protoni sa velikom energijom, koji prolaze, skoro, kroz celu atmosferu. Izvor: astro.uchicago.edu

Već jedan vek unazad, naučnici imaju spoznaju da naelektrisane čestice iz svemira konstanto naleću na Zemljinu atmosferu. Ova kosmička radijacija, se uglavnom sastoji od protona koje su „ispalile“ super nove. Kako protoni prolaze kroz atmosferu, mogu jonizovati različite čestice, a među njima i one koje nisu tako dobre za nas, otrovne. Rezultat prolaza kroz atmosferu je nastajanje sitnih kondenzovanih kapljica koje se u velikom broju zovu aerosol. Tada, moguće je formiranje oblaka oko aerosola.

Ima još promenljivih u ovoj priči oko nastajanja oblaka.

Količina svemirskog zračenja koja dođe do Zemlje zavisi i od Sunca. Kada  Sunce emituje veće količine radioaktivnog zračenja, nastaje magnetno polje koje u tom periodu štiti našu planetu od spoljnog zračenja. Drugačije rečeno, kada je aktivnost Sunca u nekom svom minimumu, više zračenja dolazi do Zemlje sa ostalih izvora.

Zračenje koje dolazi sa Sunca, takođe, ima važan uticaj na nivo izloženisti kosmičkim zracima

Iznesene činjenice su opšte prihvaćene, ali postavlja se pitanje da li kosmičko zračenje ima važan uticaj na klimu planete?

Još od kraja prošlog veka, neki su sugerisali ideju, da je povećana aktivnost Sunca, u stvari, ta koja ne valja. Zbog manjka kosmičkih zraka manja je i „proizvodnja oblaka“ u našoj atmosferi, što daje veću izloženost Suncu, a to za konačnu posledicu daje veći nivo zagrevanja planete. Drugi kažu da nema statističkog dokaza postojanja ovakvog efekta.

 Polarizovano sočivo

„Previše je razdvojenosti u stavovima, a prema mom mišljenju postoji veliko i važno područje našeg poimanja stvarnost gde je naše znanje vrlo skormno, barem u ovom trenutku.“ kaže Džasper Kirkbi (Jasper Kirkby), fizičar pri CERN-u. Posebno ističe važnost malih, kontrolisanih istraživanja čiji je cilj da se utvrdi tačan efekat kosmičkih zraka na hemiju atmosfere.

Da bi to još bolje spoznali, Kirkbi i njegov tim su odlučili da deo Zemljine atmosfere spuste na samu površinu, u okviru eksperimenta koji se zove Cosmic Leaving Outdoor Droplets (CLOUD – u prevodu OBLAK). Napravili su specijalnu komoru, koju su popunili sa vazduhom velike čistoće (što bliže idealnoj smesi gasova koji čine vazduh – Azot N, kiseonik O, i ugljen-dioksid CO2) i gasovima za koje se veruje da kreiraju oblake: vodena para, sumpor dioksid (SO2), ozon (O3) i amonijak (NH3).  Bombardovali su unutrašnjost komore sa protonima koji se koriste i u eksperimentu sa velikim hadronskim sudaračem (LHC – Large Hadron Collider). Kako sintetički kosmički zraci prolaze kroz atmosferu komore, naučnici prate promene koje se dešavaju unutar nje.

Autor i njegovo delo - Kirkbi i komora koja je specijalno izrađena za potrebe eksprimenta CLOUD

Prvi rezultati ukazuju da na to da kosmički zraci proizvode promenu. Deluje da visoko energetski protoni pospešuju stvaranje čestica veličine nano metra (10-9). Merenja su pokazala da posle izloženosti protonima, broj takvih čestica biva povećan i preko 10 puta. „Međutim“, Kirkbi dodaje, „te čestice su premale da bi poslužile kao „seme“ za stvaranje novih oblaka. Trenutno, to ne daje ikakvu informaciju o mogućnosti stvaranja oblaka zbog uticaja kosmičkih zraka, ali predstavlja važan prvi korak.“ dodaje on.

Naučnici koji zastupaju oprečne ideje o posledicama kosmičkih zraka na klimu, nalaze da su dobijeni rezultati vrlo korisni, ali i dalje izvlače različite zaključke na osnovu njih.

„Naravno, ima još mnogo stvari koje treba istražiti,“ kaže Henrik Svensmark (Henrik Svensmark), fizičar pri Tehničkom univerzitetu Danske u Kopenhagenu, koji tvrdi da postoji veza između kosmičkog zračenja i promene klime.

Drugi se ne slažu.

Eksperiment CLOUD „ne potvrđuje vezu“, protivi se Majk Lokvoud (Mike Lockwood), fizičar koji se bavi istraživanjem svemira i fizikom ekologije, pri univerzitetu u Redingu u Engleskoj, koji je vrlo skeptičan. Lokvud kaže da brzina nastajanja nano čestica nije dovoljna da bi bila značajna u odnosu na druge procese koji formiraju oblake.

„Smatram da je ovo eksperiment koji je značajan i koji je trebao ranije da se obavi“, kaže Pirs Forster (Piers Forster), klimatolog na unverzitetu Leeds, koji je istraživao vezu između kosmičkih zraka i klime za poslednji naučni Internacionalni skup o klimatskim promenama. Za sada, „eksperiment postavlja više pitanja, nego što daje odgovore.“

Kirkbi se nada da će eksperiment dati odgovor na pitanje o uticaju kosmičkih zraka. U narednim godinama, kaže on, njegova grupa planira da sprovede eksperiment sa većim česticama u komori i nadaju se da će u nekom trenutku proizvesti veštačke oblake u njenoj unutrašnjosti. „Predstoji ceo niz merenja koji će potrajati, skoro, sledećih pet godina“, tvrdi on, „Ali, kada se jednom izvrše, zaokružićemo problematiku, na ovaj ili onaj način.“

Ako vas tema interesuje, možete poslušati i videti samog Kirkbija kako objašnjava osnove sprovednog eksprimenta.

Delfini i lov: pecanje školjkama

Indo-pacifički delfini (Tursiops aduncus) su već duže vreme po budnim okom naučnika. U dva navrata, tokom 2007. i 2009. godine napravljene su fotografije ovih životinja u zalivu Ajkule (Shark Bay, Australia). Razlog: neobična i nova tehnika lova.

Nije apokalptična vizija potpljene satue slobode, nego delfin koji koristi školjku za lov, verovali ili ne...

Naučnici su novi pristup lovu nazvali „školjkarenje“ (conching), a u osnovi to je metoda koja podrazumeva korišćenje velikih školjki prilikom lova. Dok su pod vodom, držeći školjku u svojim ustima, oni hvataju ribe u školjku. Kada jednom uhvati ribu, delfin odlazi na površinu, drmaju celu školjku da bi izbacili vodi i ujedno dozvolili ribi da im sklizne u usta. To bilo kao da čovek konzumira hranu iz čaše ili nekog pehara.

Istraživač istraživačke grupe Murdoka (Murdoch Cetacean Research Unit) Simon Alen (Simon Allen) kaže da je ova retka tehnika sve češće u upotrebi među delfinima, što sugeriše da se njena primena sve više širi.

U zadnjih 5 meseci, naučnici su zabeležili i fotografisali ovakvo ponašanje delfina šest puta, a možda i sedam.

„Ako – jedno veliko ako – smo svedoci horizontalnog širenja (unutar vrste) nove tehnike ribolova, onda možemo pretpostaviti da se to dešava kroz proces socijalizacije i imitacije među samim delfinima.“ ističe Alen.

„Postoji vrlo priželjkujuća mogućnost da se ovo ponašanje među delfinima polako širi pred našim očima – tokom zadnjih nekoliko sezona – a mi smo u poziciji da to i zabeležimo.“

Mogućnost posmatranja razvoja novog ponašanja kod neke životinjske vrste je sama po sebi uzbudljiva, ali postavlja se pitanje, kako su i zašto delfini počeli da primenjuju metodu školjkarenja.

„Za sada, ne znamo koji od dva scenarija je doprineo ovakvom pristupu lova.

 Da li su delfini samo jurili ribe do njihovog „skloništa“,  pa su onda sklonište izvlačili na površinu?

Da li su, možda, od samog početka koristili školjke kao mamac da za svoju lovinu koja bi pomislila da su tamo sigurnije nego u čeljustima jednog delfina?“ kaže Alen.

„Mogli bismo da namestimo nekoliko školjki – sa otvorom na dole – na određenoj lokaciji. Ako bismo videli delfine da ih okreću ili bi imali dokaz da su to delfini uradili, to bi ukazivalo na određeno ponašanje i razmišljanje. Još bolje, ako bismo nekako snimili ceo proces delfinkse manipulacije školjkama, to bi za naše istraživanje bilo neprocenjivo, jer bi to ukazivalo na planiranje unapred, prilikom lova.“

„Ne bih bio previše iznenađen da su delfini u zalivu Ajkule razvili tako lukave i đavolske planove.“

Dok se ne obave neophodna posmatranja, ne treba žuriti sa zaključcima, potcrtava Alen.

Članovi Murdok tima, sa kolegama sa univerziteta u Cirihu (Švajcarska), provode oko 4 meseca tokom godine u izučavanju ponašanja delfina u regiji zapadnog dela zaliva Ajkule.

Posle sledećeg video klipa, nameće se zaključak da je planiranje i razvijanje jednostavnih strategija lova sasvim uobičajena stvar za delfine. U pitanju je ista vrsta, ali na drugom kraju sveta. Uživajte. 🙂