Mozak beleži događaje koristeći specijalne “vremenske” ćelije

Vreme je to koje sprečava da se sve desi odjednom – jednom je rekao američki teoretski fizičar Džon Wiler (John Wheeler). Unutar svesti, kao i u spoljenjem svetu, tok događaja sadrži pojedinačna iskustva spregunta u sekvence, ali opet razdvojen vremenskim pauzama. Nova istraživanja pokazuju da tokom tih pauza, neuroni  u delu mozga koji se zove hippocampus, šifriraju svaki “prazni” momenat, podjednako pecizno kao i same događaje. Na taj način mozak stvara detaljni prikaz vremenskog toka.

Prolazak vremena. Pacov prolaz kroz test od 3 faze, računajući i fazu kašnjenja. Elektrode beleže aktivnost "vremenskih" ćelija u mozgu

Izvor: sciencemag.org

Popravka i regeneracija zuba – bez bušilice i bola!

Istraživači sa univerziteta Lids (Leeds) su pronašli način da olakšaju muke svima koji pate od zubobolje. Svi znamo da je zubobolja, u stvari, tek početak paklenih muka. Odlazak kod zubara ume da bude stresan čin u našim životima, jer za otklanjanje problema moramo da se nosimo sa dodatnom količinom bola. Zbog toga, neki ljudi ne rado odlaze kod čika Zube…

izvor: pressmaster / Fotolia

Kada vas zub zaboli, tu nema leka. Nešto nije u redu i mora da se oseti. Međutim, onaj drugi deo, kada se jednom ohrabrite da odete kod zubara – e to ne mora da boli! Bar se tako nadamo…

Raspadanje gleđi jednog zuba počinje aktivnošću bakterija koje se nalaze u naslagama na našim zubima. One proizvode kiselinu koja razgrađuje mineral od koga je izgrađen zub, stvarajući mikroskopske rupe i pore. Nastavkom delovanja kiseline, povećavaju se postojeće rupe i stvaraju nove. Vremenom, oštećeni zub mora biti izbušen i ponovo napunjen, da bi se sprečila zubobolja i u krajnjem slučaju, da se spreči njegovo neumitno vađenje, zbog prevelikog oštećenja. Da, to je bio kratak opis nečega što svi manje-više prepoznaju kao karijes.

Ignorisanje problema (koji je samo u najavi) zbog samog zvuka bušilice, nije dobra praksa i uvek, pre ili kasnije, svako ko izbegava zubara dođe kod njega – jer je previše odlagao.

Bušilice i vrhovi sa raznim presecima. Možda će ova fotografija biti neka vrsta zabeleške o metodama iz prošlosti? Videćemo, ali nadajmo se najboljem...

Ovaj začarani krug izbegavanja nečega što se (očigledno) ne može izbeći se može jednom, za sva vremena raščiniti. Pomenuti istraživači su smislili revolucionarnu tehniku popravke zuba, ali u najranijoj fazi oštećenja. Po njima, zubaru je potrebna odgovarajuća tečnost (bez primene bušilice), da bi sve bilo kao pre. U pitanju je fluid na bazi peptida (kratki polimeri monomernih amino kiselina) koja se, doslovce nanosi, ili ako vam je lepše, boji po površini zuba. Ovaj pristup se zasniva na poznavanju procesa rasta zuba i stimuliše regeneraciju zubnog defekta.

„Ovo može zvučati suviše dobro da bi bilo istinito, ali u osnovi mi pomažemo zubu okrnjenom delovanjem kiseline da se sam regeneriše. To je u potpunosti prirodna i ne hirurška metoda i u osnovi ne izaziva bilo kakav bol.“ tvrdi profesor Dženifer Kirkam (Jennifer Kirkham), sa Lids Instituta (Leeds Dental Institute) univerziteta, koja je vodila razvoj ove nove tehnike.

Čudnovata tečnost je razvijena na odseku za hemiju univerziteta Lids, a taj deo istraživanja je vodila Dr Amalia Ageli (Amalia Aggeli). Fluid sadrži peptid koji ima oznaku P 11-4 koji (pod određenim uslovima) se reorganizuje u strukture u obliku vlakana. U praksi, kada se ovaj peptid primeni na zub, on zahvaljujući pomenutoj osobini, „procuri“ kroz mikro pore nastale zbog dejstva kiseline, a posle toga spontano formira gel. Taj gel obezbeđuje „radnu površinu“ ili ram koji privlači kalcijum (Ca) i na taj način regeneriše mineralnu formu zuba, obezbeđujući prirodnu i bezbolnu popravku zuba!

Ova tehnika je skoro „napustila“ okruženje laboratorije i primenjena na maloj test grupi odraslih. Kod svih, u test grupi, je primećena početna faza raspada zubne gleđi. Rezultati su pokazali da je peptid P 11-4 u stanju da zaleči postojeću štetu i da regeneriše zubni materijal.

„Rezultati našeg testa, za sada, mnogo obećavaju“, kaže profesor Pol Brunton (Paul Brunton), koji je nadgledao proces testiranja koji je sproveden pri samom univerzitetu Lids. „Ako se ovi rezultati ponove na većoj test grupi, onda ja nemam opšte sumnje da će ova tehnika biti korišćena u dnevnoj zubarskoj praksi, za jedno 2 do 3 godine.“

„Glavni razlog redovnog ne posećivanja zubara jeste strah. Ako možemo ponuditi tretman koji je potpuno ne invazivan, koji ne uključuje bušilice, onda možemo promeniti ukorenjenu vezu između zubnog tretmana i bola. Ovo je stvarno više od samog punjenja zuba bez bušenja, ovo je novi pristup koji omogućava pacijentima da zadrže svoje prirodne zube!“

Tehnologija je licencirana od strane organizacije credentis ag i uskoro će biti prikazana svetskoj organizaciji zubara.

Jedan kratki video, čisto da se nađe, jer boljeg recepta za zdrave zube nema:

Naučnik koji je pre 15 godina klonirao ovcu Doli, kloniranjem pokušava da spasi ugrožene vrste

Jedan od naučnika odgovoran za kloniranje ovce Doli (Dolly) još pre 15 godina, je razvio novu tehniku kloniranja za koju on veruje da bi mogla da pomogne ugroženim vrstama. Za početak, tehnika bi bila primenjena na škotskoj divljoj mački, koja je rođak domaćoj i koja živi u šumama škotske visoravni (Scottish Highlands). Ako se pokaže da nova metoda daje rezultate, mogao bi to biti novi način da se pomogne određenom broju ugroženih životinja.

Samo 400 primeraka vrste Felis silvestris slivestris je ostalo u šumama škotske visoravni, gde ukrštanje sa domaćim mačkama ugrožava genetski kod same vrste. Izvor: Wikipedia

Škotska divlja mačka Felis slivestrs slivestris je u srodstvu sa ostalim vrstama mačaka u Evropi, ali je skoro nestala sa područja Engleske i Velsa (Wales). Ostalo je oko 400 primeraka, što je zaista malo, prema istraživačima iz organizacije Edinburgh Science Triangle. Ova vrsta bi mogla da iščezne do kraja 2050. godine, ako se ništa ne preduzme. Čistoća genetskog koda ove vrste je u opasnosti zbog mešanja, parenja sa domaćim mačkama, što predstavlja pokušaj da se razmnože ove mačke – za džabe. Sa druge strane, hibridizacija (mešanje genetskog koda u ovom slučaju) bi mogla da spasi ovu vrstu, prema tvrdnjama embriologa Bila Ričija (Bill Ritchie).

On bi kroz genetski test razaznao čisto rasnu škotsku mačku, i od nje uzeo uzorak kože i od njega napravio bazu ćelija. One bi bile iskorišćene da se kloniraju životinje, koristeći plodna jaja domaćih mačaka. Program sterilizacije, koji se dešava i istočnom Kairngormsu (Eastern Cairngorms), bimogao biti dobar izvor potrebnih jaja, tvrdi Riči.

„Nekoliko vrsta mačaka e klonirano koristeći jaja domaćih mačaka, a sem toga kloniranje vuk koristeći jaja psa i kloniran je muflon (grubo rečeno vrsta divlje ovce) koristeći jaja domaće ovce.“ kaže Riči.

Metoda kloniranja bi počela, prvo, procesom razvoja jajnih ćelija in vitro, da bi bile pogodne za kloniranje. Tada bi one bile iskorišćene da naprave embrion koji sadrži isključivo genetski kod divlje mačke. Taj embrion bi bio postavljen u surogat majku mačku.

Osnovni koraci u procesu kloniranja. Izvor: howstuffworks.com

Kažu, po definiciji, da ovakav proces ne brlja po genetskom kodu ugrožene vrste – ali bi to mogao biti način da se ugrožena vrsta (ne samo škotska divlja mačka) ima barem jedan par, sposoban ad se pari. Riči koristi ovaj postupak u zoološkim vrtovima, gde zdrave životinje, najčešće nemaju želju za parenjem.

Projekat je dobija finansijska ulaganja od kompanije Genecom LTD, u od instituta Ujedinjenog Kraljevstva Animal Helath, ali i pored toga Riči i dalje traži nova sredstva za dalji razvoj pomenute tehnike kloniranja.

 

Hm…

Čak, i da povećamo broj mačaka za 100%, koristeći kloniranje, postavlja se pitanje, kakav će uticaj imati manjak raznovrsnosti genetičkog koda unutar same vrste. Sa druge strane, ovo petljanje oko prirodnog toka selekcije na nivou vrsta, stvarajući veštačku neravnotežu, ne mora da bude obavezno dobra stvar. Nestajanje škotske mačke iz okruženja je samo prirodan tok stvari, koje je, doduše, čovek odavno poremetio.

Kloniranje životinja u pokušaju da se njihova vrsta spase je na prvi pogled plemenit čin, ali u osnovni to je briga o egzistenciji čoveka. Prateći onu staru „bolje sprečiti nego lečiti“, ovde smo u onom delu gde je sprečavanje odavno gotova radnja i sada se bavimo lečenjem. To ne mora da izađe na dobro…

Da li nam trebaju lekovi koji su u stanju da utiču na naše pamćenje?

Naučnici već godinama ozbiljno razmatraju droge i lekove koji mogu uticati na naše pamćenje, a usput otkrivaju stalno nove supstance. Neke od njih mogu da nas nateraju da zaboravimo potrebu za kokainom ili da utiču na emotivnu debalans nastao posle traumatičnih događaja. Pilula koja vas rešava nekih događaja iz prošlosti može imati problematične posledice. Svi koji zastupaju primenu etike u nauci, smataju da ne bi trebalo razijati ovakve preparate.

Šta vi mislite?

Gubitak pamćenja ume da bude i nezgodna stvar.Izvor: dailymail.co.uk

Izvor: http://io9.com