Prva himera među primatima

Braća po MAJKAMA - Roku i Heks

Naučnici su proizveli (malo pogrešna reč, ali ne koristi mi se pojam stvorili) prve na svetu himera majmune. Sledi malo objašnjenje. Himera ili kimera (Chimera) je pojam u genetici koji se koristi za sledeću pojavu: Himera je živi organizam (najčešće životinja) koji je sastavljen od dve ili više genetički različitih ćelija. Ove ćelije potiču od različitih zigota.

Zigot – upravo oplođena jajna ćelija iz koje će se razviti novi organizam.

U slučaju pomenutih majmuna, njihov genetski kod je sastavljen od materijala koji potiče od 6 različitih ćelija. Da, umesto kombinovanja dva genetska koda (mužjaka i ženke), mladunci u sebi sadrže delove (genetski kod) 6 različitih majmuna. Znači, ako ste se rodili u laboratoriji, moguće je imati više od jedne majke. Propadne ona čuvena: „Samo jedna je majka…“

Uprkos svemu, majmunčići su zdravi i dobro napreduju i svojim primerom obećavaju nova dostignuća u vrlo popularnom polju istraživanja današnjice – matične ćelije. Jedan od prvih zaključaka istraživanja, čiji je rezultat rađanje ovih mladunaca, navodi na razmišljanje i preispitivanje. U velikom broju laboratorija, širom sveta, uzgajaju se i proučavaju matične ćelije, ali sve je prilika da one nisu ni izbliza toliko svemoćne i korisne, kao one koje se nalaze u upravo začetom embrionu.

Imena mladunaca su Roku, Hex i Chimero i rođeni su u Instituti za istraživanje primata u američkoj državi Oregon (Oregon National Primate Research Center) pri Oregon univerzitetu za zdravlje i nauku. Istraživači su uzeli iz 6 različitih embriona, tako zvane, totipotentne matične ćelije i jednostavno su ih, međusobno, zalepili. Posle toga, dobijeni, kompleksni embrion je postavljen u surogat majku. Prema kazivanju naučnika, ćelije se nisu pretvorile u jedinstvenu jedinicu, nego su počele da rade u zajednici, tako, stvarajući potpuno normalnu i funkcionalnu životinju, a u ovom slučaju, životinje.

Podela ćelija u ranoj fazi razvoja embriona

Već pomenute totipotentne ćelije predstavljaju ključ uspeha ovog eksperimenta. Ove matične ćelije duguju ovakvo ime, zbog svoje, skoro neverovatne, sposobnosti da se razviju u bilo koji tip ćelija koji se može naći u živom organizmu (u ovom slučaju u majmunu). Te ćelije su u stanju (uz odgovarajuće uslove) da se razviju u celokupnu životinju. Sa druge strane, postoji druga vrsta matičnih ćelija, koju su nazvali pluripotentnim, i koje se uglavnom i koriste u laboratorijama. Njihove sposobnosti su nešto manje spektakularne i nisu u stanju da se razviju u kompletni organizam i da proizvedu nova embrionalna tkiva kao što je placenta.

Totipotentne matične ćelije  se mogu izdvojiti samo iz zigota koji se nalaze u najranijoj fazi razvoja. Najčešće, u praksi, to znači da zigot ne sme biti stariji od nekoliko dana, ako želite iz njega izvući totipotentne matične ćelije. Na primer, kod čoveka, već posle 4 dana od oplodnje nema više ni jedne totipotentne matične ćelije u embrionu i sve su se pretvorile u drugi tip – pluripotentne matične ćelije.

 Himere, kao takve, nisu novost u svetu nauke – pravljenje miševa himera je redovna pojava u laboratorijama. Cilj ovakvih „produkcija“ je stvaranje miševa sa određenim genetičkim osobinama ili životinje čije se konkretne genetičke sekvence izbačene iz DNK. Za sada, niko još nije napravio himeru čoveka (ja se iskreno nadam!), ali himere miševa i drugih životinja mogu biti korisne u istraživanjima bolesti i procesa regeneracije organizama.

 Naučnički tim koji je vodio Šourkrat Mitalipov (Shoukhrat Mitalipov) je pokušao da primeni postojeću proceduru (koja je radila na miševima) na majmunima. Prema tom postupku, bilo je dovoljno razvijenu kulturu embrionalnih ćelija (majmuna) staviti i postojeći embrion majmuna. Sve ostalo bi odradila priroda. Međutim, ovaj pristup nije dao rezultate. Ispostavilo da embrioni primata nisu dozvolili da se implantirane embrionalne kulture razviju. Ovaj rezultat je došao kao svojevrsno iznenađenje za naučnike i Mitalipov smatra da naučnici moraju otkriti zašto je to slučaj.

„Mi moramo istražiti ne samo kulture embrionalnih ćelija, nego i matične ćelije u embrionima.“ on je rekao u izjavi, „Suviše je rano da zaokružimo istraživanje o tim ćelijama.“

Iz ovoga se naslućuje kako će se na dalje sprovoditi istraživanje, barem kada su matične ćelije u pitanju. Istraživanje je ukazalo na to da postojeće linije embrionalnih ćelija, od kojih su neke stare i po 20 godina, nisu toliko snažne i kvalitetne kao one koje se nalaze u novom embrionu. Ovde pričamo o upotrebnoj vrednosti matičnih ćelija koje su nastale kao generacijski proizvod od originalnih ćelija. Nazvaćemo ih laboratorijskim matičnim ćelijama. One se često koriste kao standard, ili bolje rečeno kao etalon prilikom stvaranja novih pluripotentnih matičnih ćelija. Ove potonje se najčešće dobijaju iz ćelija kože, ili grubo rečeno, naterate kokošku da, opet, postane jaje. U ovom trenutku pripovedanja o matičnim ćelijama dolazi do izražaja eksperiment sa majmunima.

Ako pluripotentne matične ćelije nisu dovoljno dobre za pravi razvoj primata i za njih je neophodno koristiti totipotentne matične ćelije, onda takav, zaključak povlači nova pitanja.

„Ako želimo da se terapije na bazi matičnih ćelija premeste iz laboratorije u bolnice i sa miševa na ljude, onda prvo moramo razumeti šta matične ćelije primata mogu, a šta ne.“ Mitalipov ističe. „Neophodno je nastavimo istraživanje na ljudima, uključujući i ljudske embrione.“

Šta bi na ovo mogao reći aktuelni poglavar rimokatoličke crkve, to mogu samo da nagađam…

 Cela studija se može naći u Internet izdanju žurnala Cell.

Roku and Hex from OHSU News on Vimeo.

I pauci umeju da plešu

Izvor: Wiki Commons

Mužjaci vrste invertebrata koja nosi popularno ime vučiji pauk (pauk vuk), latinskog imena Schizocosa ocreat, su pokazali vrlo zanimljivu osobinu.

Istraživači sa univerziteta u Sinsinatiju u Americi su sproveli eksperiment koji pokazuje da ova vrsta člankara poseduje kompleksnije ponašanje nego što se pre verovalo. Pokazalo se da su pauci u stanju da posmatraju, zapamte i oponašaju plesove koji prethode parenju.

Pauci su postavljeni u zatvoreno okruženje sa nekoliko malih ekrana koji odgovaraju veličini životinje. Na tim ekranima su bili prikazani plesovi drugih pauka iste vrste, koji su oni sprovodili pred samo parenje. Ples se uglavnom sastoji od tapkanja nogama u određenom redosledu.

Za sve člankare (invertebrate) se smatralo da nisi u stanju da sprovedu ovako kompleksno ponašanje i eksperiment svojim pozitivnim rezultatom otvara novo polje istraživanja. Do sada, ovakvo ponašanje je bilo svojstveno samo sisarima, pticama i ribama.

No, sada bi bilo najbolje da proverimo kako taj ples izgleda.

Za to vreme, neko drugi se bavi totalno drugačijim planovima…

Izvor: Wiki Commons

U Kini je završena “najveća baterija na svetu”

BYD (Build Your Dreams), veliki kineski proizvođač automobila i baterija se udružio sa državnom električnom mrežom Kine. Rezultat – upravo su završili izgradnju najvećeg sladišta energije na svetu. Barem, oni tako mislie…

Baterija od 36 MV (mega vata) stacionirana u gradu Žangbei, Kina Izvor: Business Wire

Nova vrsta ajkule – posledica hibridizacije i adaptacije na nove uslove života

Grupa naučnika koja se bavi izučavanjem mora i živog sveta u njemu je otkrila nešto što se može nazvati „evolucijom na delu“.

Duž istočne obale Australije primećena je neobična tendencija parenja između dve različite vrste ajkula. Ovo ponašanje ne ide u korak sa nekim naučnim teorijama koje opisuju ponašanje ajkula.

Naučnici iz različitih oblasti pri univerzitetu Queensland u Austrailiji su primetili najnoviju pojavu hibridizacije (parenje dvaju različitih vrsta i stvaranje potomstva koje se može dalje reprodukovati) između dve vrste ajkula koje uobičajeno žive na istočnoj obali i koje su ravnomerno rasprostranjene u toj oblasti: australijska crnorepa ajkula (Carcharhinus tilstoni ) i obična crnorepa ajkula (Carcharhinus limbatus).

nova hibridna vrsta ajkule

Hibridna crnorepa ajkula sadrži DNK od obe vrste: obične crnorepe ajkule i australijske crnorepe ajkule

Izvor: The University of Qeensland

Čestica Cb(3P) je potvrđena, potera za Higsovim bozonom se nastavlja

Za sada, istraživači i dalje ne mogu naći definitivni dokaz o tome da li Higsov bozon predstavlja realnu činjenicu. Međutim, ATLAS eksperiment pri LHC-u – jedan od dva glavna eksperimenta koji se sprovode u najvećem sudaraču čestica na svetu – je doneo rezultate koji upućuju na postojanje do sada „nepoznate“ čestice. Čestica je dobila ime cb(3P) (ili  Chi-b(3P)) i njeno otkrivanje bi trebalo da da novi uvid u prirodu jake sile, koja održava nuklearno jezgro kao celinu. Prema važećim postavkama u celom univerzumu postoje samo 4 sile: slaba, jaka, elektromagnetna i gravitaciona sila. Sve ostale sile, koje možete smisliti ili nabrojati, u svoj biti sadrže neku od pomenutih sila.

 Ova „nova“ čestica je imala sličnu reputaciju kao i Higsov bozon. U stvari, i ona pripada familiji bozona i dugo se pretpostavljalo da postoji, a sve do sada nije bilo pravog dokaza. Čestica Cb(3P) predstavlja novi način spajanja kvarka i anti kvarka.

Istraživanje je skoro objavljeno i njegov značaj je vrlo veliki, u ovom trenutku, dok traje najveća potera u istoriji fizike. Standardni Model u fizici i dalje traži potvrdu postojanja Higsovog bozona, jer je on, u suštini, odgovoran za postojanje mase u univerzumu. On je taj koji daje masu svim ostalim česticama. Međutim, kada naučnici jedom uhvate ovaj bozon i dokažu njegovo postojanje, tek tada počinje pravo istraživanje. Higsov Bozon možda daje masu svim drugim česticama, ali postavlja se sledeće pitanje: šta je to što drži masu skoncentrisanu na jednom mestu, ali na fundamentalnom, čestičnom nivou? Za razumevanja ovog mehanizma mnogo su važnija istraživanja koja se bave silama i česticama kao što je novo otkriveni cb(3P).

„Postojanje pomenute čestice je bilo predviđeno od strane mnogih teoretskih fizičara, ali nije bilo potvrđeno u svim dosadašnjim eksperimentima, a među njima je i moj rad na D-Zero eksperimentu u Čikagu (SAD).“ veli doktor Džejms Valder (James Walder), istraživač koji je radio na analizi podataka koji su potvrdili postojanje nove čestice.

Doktor Mirijan Vatson (Miriam Watson), kolega na istraživanju, objašnjava istoriju istraživanja čestice: „Pre 25 godina mi smo izučavali lakše „partnere“ (verzije) čestice cb(3P). Ova, najnovija merenja predstavljaju odličan test za naša teoretska istraživanja i proračune sila koje se manifestuju prilikom interakcije fundamentalnih čestica. To nas još više približava potpunoj spoznaji mehanizama koji drže svemir takvim kakav jeste.“

Profesor Rodžer Džons (Roger Jones), šef Lankaster ATLAS grupe kaže sledeće: “I ako su ljudi sa punom pravom zainteresovani za Higsov bozon, za koji se veruje da daje drugim česticama masu i koji se polako nazire u našim istraživanjima, veliki deo mase objekata koji nas okružuju proizilazi iz prisustva jake sile (interakcije) koji ispitujemo proučavajući čestice kao što je Cb.“