Neuspeh poslednjeg testiranja HIV vakcine: Veliko razočarenje

Sastav ljudskog imunodeficitarnog virusa (HIV)

Sastav ljudskog imunodeficitarnog virusa (HIV)

Najveće do sada istraživanje na AIDS vakcini, koje je obuhvatalo 2.500 ljudi, je prekinuto.

Kada je komitet za nadzor ovog istraživanja pogledao dosadašnje rezultate, prošle nedelje, uvideli su da vakcina, ipak, ne sprečava širenje HIV infekcije niti suzbija virus kod ljudi koji su bili vakcinisani.

Tako da su prekinuli sa istraživanjem, čije ime je bilo HVTN-505.

„Bilo je to ogromno razočarenje“, izjavio je vodeći na ovom istraživanju,  doktor Skot Hamer (Dr. Scott Hammer), kojo je saznao za loše vesti prošlog ponedeljka.

Kako Hamer kaže, ova vest je mnogo više poražavajuća zbog prošlomesečnog istraživanja „19-city study“ (istraživanje sprovedeno u 19 gradova), koje je uspešno završeno.

„Ovo je veoma traumatičan događaj, da uložite ovoliki trud i da na kraju zaustavite istraživanje“, dodao je Hamer. On je glavni na odeljenju za infektivne bolesti na Univerzitetu Kolumbija, fakultet za doktore i hirurge (Columbia University College of Phyisicians and Surgeons) i glavni istraživač AIDS virusa koji se bori protiv istog još od kada je pandemija počela.

Dobrovoljnim učesnicima je rečeno da neće biti novih istraživanja. Oni će biti praćeni narednih 5 godina kako bi se sakupilo što je više moguće podataka o delovanju vakcine. Ceo projekat koštao je 77 miliona dolara, koji je finansirala država.

Ovo je novi neuspeh u pronalaženju vakcine, koja bi jednog dana mogla da spreči širenje HIV infekcije, ili ga bar oslabiti u dovoljnoj meri kako bi se umanjio rizik od umiranja.

Jedini uspeh do sada, kada je reč o AIDS istraživanju, je studija koja je obuhvatila 16.000 dobrovoljaca na Tajlandu. Objavljena krajem 2009. godine, pokazala je slabljenje HIV infekcije, ali samo za 31 procenat – nedovoljno da bi se uvrstio kao javni lek za borbu protiv virusa, ali ipak dovoljno da bi ohrabrilo naučnike za dalje istraživanje.

Ipak, najveću nadu koju su polagali u ovo poslednje istraživanje, obeshrabruju upravo ovi podaci: među onima koji su učestvovali u ovom istraživanju koji su dobili vakcinu, 41 osoba se inficirala HIV-om, u pređenju sa 30 njih koji su dobili placebo efekat.

To ne mora da znači da je vakcina zapravo povećala rizik kod ljudi od HIV infekcije, jer razlike, statistički gledano, nisu merodavne. Ali Hamer potvrđuje tu mogućnost.

„Jasno se vidi da vakcina nije odradila svoje, i u neku ruku može se reći da je povećala rizik – ali ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo to“, dodaje Hamer. „Glavna poruka je da oni nisu bili zaštićeni“.

To će možda prekinuti upotrebu oslabljenog virusa, Ad5, koji se koristi kao vektor – sredstvo koji nosi posebno odabrane gene HIV-a koji se koristio kao deo komplikovane četvoroslojne vakcine. Moguća riskantnost od korišćenja Ad5 vektora povećana je prilikom prošlog testiranja HIV vakcine, zvano STEP, još u 2007. godini. To istraživanje je trajno obustavljeno zbog dokaza da su oni koji su primili vakcinu imali veći rizik da se zaraze HIV-om.

Virus Ad5 napada HIV

Virus Ad5 napada HIV

Naučnici na HVTN-505 istraživanju, nadali su se da će izbeći taj problem tako što su pozvali one ljude za koje se znalo da nisu bili ranije izloženi Ad5 virusom. Ustanovili su da bi antitela povezana sa Ad5 virusom mogla da se pomešaju sa vektorom nove vakcine i tako povećaju rizik od HIV infekcije.

Ostala, prethodna istraživanja vakcine za HIV, su obuhvatala korišćenje Ad5 vektora. Ona će biti revalorizirana za dobro novih istraživanja.

„Moj osećaj mi govori da se zavesa spušta na Ad5 vektor“, izjavio je Hamer.

Ono što je još više zastrašujuće je mogućnost da nije vektor taj koji povećava rizik, već bilo koja druga komponenta vakcine koja stimuliše imuno ćelije da napadnu HIV.

Pošto je upravo to ono što vakcine rade, to bi predstavljalo najveći problem i prepreku za dalje istraživanje vakcine protiv AIDS virusa. Još uvek je prerano da tako nešto zaključimo.
Vodeći ljudi na AIDS istraživanju su bili poprilično razočarani neuspehom HVTN-505 studije, ali ne naročito iznenađeni, s obzirom na prethodne pokušaje.

“U mnogo čemu nismo dogurali dalje nego od pre mnogo godina kada smo počinjali“, izjavio je doktor Robert Skuli (Dr. Robert Schooley), sa Univerziteta Kalifornija (University California). “Razumemo mnogo oko toga kako (Hiv zaraženi) ljudi reaguju na virus, ali ne znamo koliko nam je potrebno da znamo o tome kako da neinficirani ljudi čine iste reakcije na virus“, dodao je Skuli.

AVAC, zastupnička grupa koja gura razvoj HIV vakcine, izjavila je da je poslednji neuspeh podsetnik koliko je zapravo teško nparaviti efikasnu AIDS vakcinu.

„Ovo testiranje obezbedilo nam je kratkotrajan odgovor oko specifične strategije koju primenjujemo u razvoju vakcine“, izjavio je Mitčel Varen (Mitchell Warren) iz AVAC-a. „To nije odgovor kojem smo se nadali, ali istraživanje se ne završava ovde“.

Zapravo, istraživanje se nastavlja sa pažljivom analizom podataka koje smo sakupili tokom poslednjeg pokušaja.

Hamer kaže da će naučnici ispitati da li su neki od ljudi koji su dobili vakcinu ipak zaštićeni, i da li je vakcina, ipak, pružila očekivan imunološki odgovor. „Da li je potisnula virus, ali se onda virus izmakao?“ zapitao se Hamer. „Imamo gomilu toga da uradimo kako bismo ispitali ovo do kraja“.

Kako bi pomogli istraživanju, naučnici će pričati sa svih 2.504 volontera koji su primili vakcinu, i tako u narednih nekoliko godina ispratiti njihove odgovore na vakcinu i rizik od HIV infekcije.

Naučnici će udvostručiti svoj trud kako bi volonteri izbegli rizik koji bi mogao da ih izloži HIV virusu, s obzirom na jasne dokaze da vakcina ne može da ih zaštiti, i može da poveća rizik od infekcije.
U međuvremenu, poslednje loše vesti će „baciti senku na istraživanje“ i na to šta raditi dalje, dodaje Hamer.

Šta neće uraditi, dodaje, je to da neće smanjiti napore naučnika da dođu do vakcine koja nam daje solidnu zaštitu protiv višeg stadijuma HIV infekcije.

„To će biti dan za pamćenje“, dodao je Hamer.

Utvrđeni Kovlun grad: grad tame i anarhije

Kovlun grad 1980. godine.

Kovlun grad 1980. godine.

Zvali su ga bezzakona zona sumraka. Mesto sa najvećom gustinom naseljenosti na svetu. Ali za mnoge, Utvrđeni grad Kovlun (Kowloon Walled City), je jednostavno bio dom.

Na 2,7 hektara enklave nalazili su se saloni opijuma, skladišta, kockarnice, brodveli vođeni od strane trijade. Prostor gde su se policija, zdravstvena inspekcija pa čak poreski obveznici plašili da kroče.

Zamislite: Kako je bilo živeti u Kovlun utvrđenom gradu?

Skica jednog dela Kovlun grada. Kako se živelo i radilo u stanu od 4 kvadratna metra.

Skica jednog dela Kovlun grada. Kako se živelo i radilo u stanu od 4 kvadratna metra.

U kantonima, bio je poznat kao “grad tame“.

Iako je bio smrdljivo, odvratno mesto, gde su se pacovi slobodno šetali, i gde je kanalizacija neprestano curila, meštani, trgovci, iscelitelji i samoproklamovani doktori i zubari su ga verno branili do poslednjeg dana.

Nekad se mislilo da je bilo mesto sa najvećom gustinom naseljenosti na svetu, sa 35.000 ljudi naguranih u male stanove, i sa preko 300 međusobno povezanih kula, svih sagrađenih bez i jednog arhitekte.

Pogled iz vazduha na Kovlun grad 1987. godine.

Pogled iz vazduha na Kovlun grad 1987. godine.

Ali u martu 1993. godine, poslednja grupa stanovnika je prihvatila, konačno, uslove za preseljenje.

To je oborilo i poslednju zavesu na bizarnom poglavlju kolonijalne prošlosti Hong Konga.

Pitajte bivše stanovnike ovog grada šta im najviše nedostaje, i većina će vam reći prijateljstvo.

U 1960.-im porodica Heung, koja je brojala 6 članova preselila se iz kolibe na krovu zgrade u Hong Hom-u, u Kovlun grad.
Prvo su živeli u 7 kvadratnih metara, u dvospratnoj kući pored Tung Tau Chen puta, koje su delili sa 7 drugih porodica.
Nekoliko godina kasnija, preselili su se u dvosoban stan na četvrtom spratu zgrade pored Tai Cheng ulice.

“Živeli smo siromašno, ali smo bili srećni“, izjavila je najstarija ćerka Heung Yun-king.
“Najbolje vreme smo proveli u prvoj kući, iako su sobe bile toliko male da nismo imali mesta ni za sto za ručanje. Jeli smo sa daske koja je bila postavljena preko mašine za štrikanje i kreveta. Svi smo se slagali, i bilo je super imati toliko dece sa kojima možete da se igrate.”

Istorija ovog grada datira čak iz perioda Sung dinastije (960.-1297.), kada je postojao kao malo utvrđenje imperiajalističkim vojnicima koji su kontrolisali trgovinu soli.

U drugoj polovini 19. veka, Kinezi su se suočili sa invazijom Engleza, koji su držali Hong Kong ostrvo. Koji su se kasnije proširili na grad koji je sada imao vojnike, oficire i njihove porodice.

Godine 1898, grad je postao jedini deo Hong Konga koji Kina nije želela da ustupi Britancima tokom 99-ogodišnje opsade Kovlona i novih teritorija.
Britanci su se složili da Kina može da zadrži utvrđeni grad dok se kolonijalna administracija ne utvrdi. Ali Kina nikad nije napustila svoje pravo i nadležnost tako da je bitka oko suvereniteta nastavljena i nikad nije rešena. Rezultat tome je da je Kovlun postao grad bez zakona i utočište kriminalcima.

Radnje unutar utvrdjenog grada.

Radnje unutar utvrdjenog grada.

Kako su rente bile niske, i nije bilo brige oko poreza, viza ili licenci, grad je polako počeo da se puni. Do 1980. godine, brojao je 35.000 ljudi. Vlasti su pokušale nekoliko puta da očiste grad, ali svakim pokušajem stanovnici su pretili incidentima. Niske rente takođe su značile i izgradnju manjih fabrika. Igračke, stvari od plastike i hrana bili su glavni proizvodi. Fabrike su, možda, donele svojim vlasnicima solidan prihod, ali đubreta je bilo na sve strane, opasnost od požara i zagađenje su se konstantno povećavali. Ograničeno mešanje vlasti takođe je značilo i ograničenu socijalnu pomoć. Kako niko nije odnosio smeće, niti brinuo o gradu, meštani su morali da se oslanjaju jedni na druge kako bi preživeli. To je razvilo jednu prijateljski nastrojenu atmosferu među stanovnicima ovog tamnog grada.

Protesti protiv rusenja 1992. godine.

Protesti protiv rusenja 1992. godine.

Konačnu odluku o rušenju, vlasti su donele 1987. godine, ali tek u martu 1993. su otpočeli sa demoliranjem. U aprilu 1994. godine, Kovlun grad je srušen i na njegovo mesto napravljen je Kovlun utvrđeni park, koji je otvoren u decembru 1995. godine.
Neki artifekti iz starog grada su ostali. Tako na primer zgrada Yamen (Jemen), koja je izgrađena početko 1800-tih i koja je služila kao vojni štab, sačuvana je. Takođe, ostaci Južne kapije su sačuvani i nalaze se u parku.

Pocetak demoliranja 1993. godine.

Početak demoliranja 1993. godine.

Iako je srušen, sećanja na ovaj grad i danas žive. Može se slobodno reći da smo danas možda i zaboravili na društvenu odgovornost i solidarnost koja je nekada vladala u ovom gradu.

Link dana – Razvoj kataloga svih organskih jedinjenja ugljenika

DURHAM, Severna Karolina, SADFarmaceuti su, možda, na putu da obezbede novi alat koji bi obezbedio otkrivanje efikasnijih lekova i novih materijala.

U pitanju je kompjuterski algoritam koji može da modeluje i arhivira ceo spektar lakih, molekula na bazi ugljenika, koje hemičari mogu realizovati u laboratoriji.

Sitni svet molekula ima više od 1060 (mnogo veliki broj!) hemijskih struktura. Hemičar sa Duke univerziteta Dejvid Beratan (David Beratan) tvrdi da mnogi svetski problemi imaju svoje molekularno rešenje unutar hemijskog svemira, bez obzira da li je to lek za neku bolest ili novi materijal koji će upijati sunčevu svetlost bolje nego ostali pre njega.

mapa neotkrivenih ugljenicnih jedinjenja

DukeToady

Kepler misija agencije NASA pronašla planete u nastanjivim zonama

Sve planete koje je misija Kepler otkrila u relativnoj veličini u odnosu na Zemlju.S leva na desno:Kepler-22b, Kepler-69c, Kepler-62e, Kepler-62f i Zemlja. Osim Zemlje, sve ostale planete su umetnički prikazi.

Sve planete koje je misija Kepler otkrila u relativnoj veličini u odnosu na Zemlju.
S leva na desno:
Kepler-22b, Kepler-69c, Kepler-62e, Kepler-62f i Zemlja. Osim Zemlje, sve ostale planete su umetnički prikazi.

Kepler satelit agencije NASA pronašao je dva nova planetarna sistema koji sadrže tri planete veće od Zemje koje su u nastanjivoj zoni – zona gde je udaljenost od Sunca najpovoljnija kako bi na površini planete postojala voda u tečnom odbliku.

Kepler-62 sistem ima pet planeta: 62b, 62c, 62d, 62e i 62f. Kepler-69 ima 2 planete: 69b i 69c. Keplerove 62e, 62f i 69c su planete koje spadaju u takozvanu nastanjivu zonu,

Dve od ovih novootkrivenih planeta kruže oko zvezde koja je manja i hladnija od našeg Sunca. Kepler 62f je otprilike za 40 procenata veća od naše Zemlje, koja je ujedno i egzoplaneta (bilo koja planeta koja ne pripada našem Sunčevom sistemu) najpribližnija veličini naše Zemlje, i ujedno spada u nastanjivu zonu druge zvezde. Kepler 62f pretenduje da ima stenovitu kompoziciju. Kepler 62e, kruži na unutrašnjoj granici nastanjive zone i otprilike je za 60 procenata veća od Zemlje.

Treća planeta, Kepler 69c, je za 70 procenata veća od Zemlje i kruži oko zvezde vrlo slične građe kao naše Sunce. Astronomi nisu sigurni kakve je kompozicije Kepler 69c, ali poznato je da su joj potrebna 242 dana da napravi krug oko njenog sunca i time podseća na planetu Veneru.

Naučnici ne znaju još uvek da li život postoji na ovim planetama, ali njihova otkrića impliciraju da smo korak bliže otkrivanju planete sličnoj Zemlji koja orbitira oko zvezde koja je slična našem Suncu.

“Satelit Kepler se ispostavio kao prava naučna zvezda“, izjavio je Džon Grunsfild (John Grunsfeld), saradnik administrator u direktoratu za Naučne Misije pri glavnom centru u Vašingtonu agencija NASA. “Otkriće ovih stenovitih planeta u nastanjivoj zoni približava nas otkiriću koje podseća na naš svet. Samo je pitanje vremena kada ćemo otkriti da li je galaksija dom nebrojano mnogo planeta sličnih Zemlji, ili smo mi zaista jedinstveni“, dodao je Džon.

Keplerov svemirski teleskop, koji istovremeno i konstantno detektuje svetlost više od 150.000 zvezda, prva je svemirska misija sposobna za detektovanje planete sličnoj Zemlji koja orbitira oko zvezde slične našem Suncu. Kružeći oko svoje zvezde svakih 122 dana, Kepler 62e je prvi od ovih planeta koje spadaju u nastanjivu zonu koju smo detektovali. Kepler 62f, kojoj je potrebno 267 dana da napravi krug oko svoje zvezde, otkrivena je nešto kasnije od strane Erik Agola (Eric Agol), saradnika profesora za astronomiju na Vašington univerzitetu i koautoru članka objavljenom u novinama Science.

Veličina planete Kepler 62f je sada poznata, ali njena masa i kompozicija nisu. Međutim, bazirano na dosadašnjim istraživanjima stenovitih egzoplaneta slične veličine, naučnici su u stanju da pogode njenu masu.

“Za otkriće neke planete i kasnije priznanje iste,  neophodno je mnogo udruženog napora, i zahteva znanje celokupnog naučnog društva, kako bi došlo do ovakvih rezultata,“ izjavio je Vilijam Borucki (William Borucki), glavni istraživač Kepler misije na Ames Istraživačkom centru kod Moffet Field-a, Kalifornija (California), i glavnog autora članka “Kepler 62 sistem“ u novinama Science. “Kepler misija je oživela astronomska otkrića i mi pravimo neverovatan napredak ka otkrivanju planete slične našoj,“ dodao je Borucki.

Dve planete koje orbitiraju u nastanjivoj zoni Kepler 62 sistema imaju tri saputnika koji kruže znatno bliže svojoj zvezdi. Dve koje su veće od Zemlje, i jedna koja je približne veličine kao naš Mars. Kepler 62b, Kepler 62c i Kepler 62d naprave krug na svakih 5, 12, odnosno 18 dana, i to ih čini veoma vrelim i nenastanjivm za život kakav mi poznajemo.

Pet planeta Kepler 62 sistema kruže oko zvezde klasifikovane kao patuljak K2, koji ima veličinu kao 2/3 našeg Sunca i samo 1/5 njegove svetlosti. Sedam milijardi godina star, K2 je klasifikovan kao stariji od Sunca i udaljen je 1200 svetlosnih godina od Zemlje i nalazi se u sazvežđu Lira.

Saputnik Kepleru 69c, poznat kao Kepler 69b je više nego duplo veći od Zemlje i napravi krug oko svoje zvezde svakih 13 dana. Zvezda u Kepler 69 sistemu pripada istoj klasi kao naše Sunce, takozvani G-tip. Ona je 93 procenta veličine našeg Sunca i 80 procenata svetlostna, udaljena oko 2700 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Labud.

“Mi znamo za Sunce, kao jedinu zvezdu koje pruža život nekoj planeti, i nalazeći planetu u nastanjivoj zoni koja kruži oko svoje zvezde je izvanredan korak ka pronalasku planete sličnoj Zemlji“, izjavio je Tomas Barkli (Thomas Barclay), naučnik pri Institutu za ekologiju u Sonomi (Sonoma), Kalifornija i glavnom uredniku članka o Kepler 69 sistemu objavljenom u Astrophyisical novinama.

Kada planeta kandidat prolazi između satelita Kepler i njene zvezde, deo svetlosti te zvezde je blokiran. To odstupanje u sjaju zvezde otkriva veličinu planete koja se kreće u odnosu na njenu zvezdu. Koristeći takvu metodu, Kepler misija je otkrila 2740 kandidata. Korišćenjem analitičkih metoda i drugih uređaja za osmatranje 122 otkrivne planete su i potvrđene.

Ranije u misiji, Kepler teleskop je pronašao gasovite džinove koji kruže na veoma bliskoj udaljenosti od njihovih zvezda. Poznati kao „vreli Jupiteri“, najlakše ih je otkriti zbog njihove ogromne veličine i veoma kratkog orbitirajućeg perioda. Kako Kepler nastavlja sa istraživanjima, tranzitni signali novih planeta u nekim drugim nastanjivim zonama koje kruže oko svojih zvezda će se polako pojavljivati.

Ames je odgovoran za Keplerov razvoj na Zemlji, sprovođenje misije, i analizu naučnih istraživanja. Jet Propulsion laboratorija agencije NASA u Pasedini (Pasadena), Kalifornija, upravlja daljim razvojem Keplerovih misija.

Ball Aerospace & Technologies Corp. u Bolderu (Boulder), Kolorado, razvija Keplerov sistem za letenje i potpomaže operacije zajedno sa laboratorijom za atmosferu i svemirsku fiziku na Univerzitetu u Koloradu.

Space Telescope Science institut u Baltimoru, čuva i distribuira Keplerove naučne podatke. Kepler je deseta misija agencije NASA i pokrenuta je od agencije za naučni svemirski direktorat.

[nggallery id=8]

Inženjeri napravili novi materijal za superkondenzatore

Ilustracija niobijum oksida koji su pronašli naučnici sa UCLA

Ilustracija niobijum oksida koji su pronašli naučnici sa UCLA

Praveći značajan korak ka poboljšanju isporuke električne energije pocev od gradskih mreža do regenerativnog kocionog sistema kod hibridnih vozila, istraživači sa UCLA Henry Samueli škole inženjerstva i primenjene nauke, sintetizovali su materijal koji pokazuje visoku spsobnost, kako za brzim skladištenjem, tako i otpuštanjem energije.

U članku objavljenom 14. aprila u recenziranim novinama Nature Materials, tim, vođen profesorom za nauku o materijalima i inženjerstvom Bruce Dunnom, definisao je karakteristike sintetizovane forme niobijum oksida – jedinjenja zasnovanom na elementu koji se koristi u izradi nerđajućeg čelika, koji ima sposobnost da skladišti energiju. Materijal bi se koristio kao superkondenzator, uređaj koji kombinuje visoki kapacitet skladištenja litijumovih jonskih baterija, i brže isporuke energije, koju poseduju obični kondenzatori.

UCLA istraživači izjavili su da bi razvoj ovakvog materijala mogao da dovede do veoma brzog punjenja, od mobilnih uređaja, pa sve do industrijske opreme. Na primer, superkondenzatori se trenutno koriste u sistemima za skladištenje energije koji kasnije pokreću kranove na lukama, i tako smanjuju upotrebu hidrokarbonskih goriva kao što je dizel.

“Ako nam ovo uspe, bilo bi teško razlikovati bateriju od superkondenzatora“, izjavila je Veronica Augustyn, postdiplomac iz nauke o materijalima na UCLA i glavni urednik članka. “Ovo otkirće otklanja nedostatke kondenzatora i baterija“, dodala je Veronica.

Baterije efektivno skladište energiju, ali je ne isporučuju efikasno zbog toga što se napunjeni navoji, ili joni, teže kreću kroz čvrst materijal baterije. Kondenzatori, koji skladište energiju na površini materijala, generalno imaju slabu sposobnost skladištenja. Dunnov tim istraživača uspeo je da sintetiše niobijum oksid koji pokazuje značajan prostor za skladištenje kroz “umetanje pseudokondenzatora“, čiji joni mogu biti deponovani najvećim delom u niobijum oksidu na isti način kao što bi zrna peska mogla biti deponovana između kamenčića.

Kao rezultat, elektrode sa 40 mikrona debljine – otprilike isto kao i jedna baterija – mogu brže da skladište i isporuče energiju nego elektrode koje su 100 puta tanje.

Dunn naglašava da iako su elektrode samo prvi korak, “za dalji inženjering na nanoskali i šire biće neophodno napraviti praktičan uređaj sa visokom električnom gustinom koji bi mogao da se napuni za manje od minut.“