Tranzit Venere ispred Sunca

Danas u 17:45 po lokalnom vremenu na istočnoj obali svernoameričkog kontinenta počeće tranzit (prolaz) Venere, isperd Sunca. Događaj će biti vidljiv najbolje u području Severne i Južne Amerike.

I ako je događaj vidljiv skoro sa celog globusa, stanovnici Evrope, na primer, će videti sam kraj tranzita Venere 6. juna tokom prvih jutarnjih časova. Sve ostale podatke možete videti na linku na kraju teksta, pa ako posluži vreme i ne mrzi vas da ustanete rano, možete primeti koliko je Sunce zaista veliko.

Treba imati na umu da je tranzit Venere preko Sunca, sa stanovišta nauke, jedan od važnijih događaja ovog veka. Pokušaču da objasnim razloge.

Prvi i možda najubedljiviji razlog je činjenica da, mi sa Zemlje, možemo prisustvovati ovakvom prizoru samo jednom u 100 godina. Konkretnije, sledeća tranzicija Venere će se desiti “već” 2117. godine.

Istorija praćenja tranzita Venere je ista kao praćenja pomračenja Sunca, ali je kraća. U prvom slučaju (Venera) taj događaj nije spektakularan kao kada se desi pomračenje izazvano kretanjem Meseca. Kada neko veće nebesko telo pređe svojom putanjom između Zemlje i Sunca stiče se utisak da to telo prekriva Sunce. Svaki takav dogđaj, a vidljiv sa površine se može navati sunčevom eklipsom. Domaći izraz bi bio – pomračenje Sunca. Na osnovu toga se može lako zaključiti da je Zemlja u stanju da proizvede pomračenje meseca, kada se nađe između Meseca i Sunca i to se onda zove mesečevom eklipsom.

Slični uslovi će se uspostaviti sutra rano ujutru, po našem vremenu i veći deo Evrope će moći (ako dozvole oblaci) da vidi planetu Veneru kako prolazi ispred Sunca.

Zbog drugačijih odnosa i rastojanja, nego kod pomračenja Sunca Mesecom, Venera neće prekriti Sunce svojom veličinom nego će semo lagano preći kao ptica ispred ogromnog cepelina.

Najvažnijia stvar kod ovog događaja se ogleda u mogućnosti. Naučnici imaju priliku da provere svoja merenja i da se uvere da li je sve kako je bilo i pre. Za sada, astronomija, kao nauka, duguje mnogo novog saznanja eklipsama koje se dešavaju u svemiru, stalno. Kada je u pitanju naš komiluk (Sunčev sistem), tranzicija će poslužiti da se proveri ispravnost izmerene distance između Sunca i Zemlje koja se koristi kao jedinica za kvantitativno opisivanje rastojanja u svemiru – astronomska jedinica (AJ). Vremenski interval između dve eklipse može dati informacije o periodu kruženja nekog nebeskog tela oko njegovog sunca. U svakodnevnom jeziku mi taj vremenski interval zovemo 1 godina. U To je period, za koji Zemlja obiđe pun ciklus oko Sunca. Ovde nisam namerno iskoristio reč “krug”, jer putanje planeta oko Sunca obično nisu kružne.

Kao posebna zanimljivost je i podatak da se tranzit Venere ispred Sunca može primetiti sa Zemlje dva puta u malom vremenskom intervalu, a onda nastupa velika vremenska pauza do sledećeg tranzita. Prethodni tranzit se desio 8. juna 2004. godine, tako da se može reći da ovaj “događaj ide u paru”. Sem toga, relativne putajanje ta dva tranzita nisu iste i to je posledica još jedne zanimljive činjenice. Putanje kruženja Venere i Zemlje, oko Sunca, ne leže u jednoj ravni. Zbog toga, mnogo ređe se mogu ispuniti uslovi u kojima se Sunce, Venera i Zemlja mogu naći na jednoj liniji. Da nije te ugaone razlike ravni kruženja planeta, tranzicija Venere bi bila znatno češči događaj,

Ko je video video je, ko nije, neka potraži snimak na Internetu. 🙂

Izvor: NASA

Žućkasta površina Jupiterovog meseca Io u punom koloru

Cela površina meseca Io

Ova čudna fotografija neobičnih boja prestavlja površinu Jupiterovog meseca Io. Ono što je najvažnije, to je sada prva kompletna geološka mapa ovog nebeskog tela. Na ovom mesecu vulkanska aktivnost je najveća u celom sunčevom sistemu, te je on vrlo interesantan naučnicima, a pogotovo geolozima, jer se njegova površina neprestano obnavlja i menja. Sem toga, to je jedino nebesko telo na kome naučnici nisu primetili kratere izazvane udarcima meteora (što i nije mnogo čudno, s obzirom na stalne promene).

Ustanova pod imenom U.S. Geological Survey je objavila mapu meseca Io, koristeći podatke, tačnije 4 slike, koje su poslali Vojadžer (Voyager) i Galileo (Galileo) probe. David Vilijams (David Williams) istraživač pri školi za Zemaljsko i Svemirsko istraživanje (School of Earth and Space Exploration) pri državnom univerzitetu u Arizoni, je proveo 6 godina raščlanjujući dobijeni mozaik na 19 različitih vrsta materijala, koji se mogu videti na površini Jupiterovog meseca. Sada, ta mapa može biti iskorišćena kao neka vrsta etalona za dalje istraživanje meseca Io, omogućavajući naučnicima da prate promene na njegovoj površini.

Plimske sile koje nastaju u interakciji Jupitera Io-a i ostalih meseca, Ganimed i Evropa, prouzrokuju velika pomeranja ispod mesečeve površine (Io), stvarajući veliku količinu toplote unutar meseca, koja se posle manifestuje kroz vulkansku aktivnost.

Sama mapa, koja je publikovana sa originalnim bojama terena, pokazuje tokove lave, vulkanske kupole, kratere, i sumporne ravnice.Intregalna verzija se može preuzeti sa ovog linka.

Video: Evolucija Meseca

Prati nas kroz celu našu istoriju i uvek je predstavljao izvor inspiracije. Sa druge strane, toliko smo se navikli na njegovo prisustvo, da ga često i ignorišemo. Ako bi se desilo da preko noći nestane, planeta Zemlja više ne bi bila ista planeta.

Ovaj video ukazuje na činjenicu da svaku potragu treba početi od samog početka, bez preskakanja – to važi i za našu potragom za tajnama svemira. Prva stanica na tom putu: Mesec!

Oblaci oko planete Zemlje su se spustili, što može biti dobro

Zemljini oblaci bi su se malo spustili – u proseku, izgubili su 1% svoje visine.

Ovaj podatak je utoliko značajniji ako se uzme u obzir da se ovaj gubitak desio tokom prve decenije ovog veka. Ovaj zaključak se zasniva na podacima i slikama koje su napravili sateliti svemirske agencije NASA. Ovakva promena može imati uticaja na buduće kretanje globalne (svetske) klime.

Naučnici sa univerziteta u Oklandu na Novom Zelandu (Auckland, New Zeland) su analizirali kretanje oblaka tokom prvih 10 godina ovog veka (merenja su obavljena od marta 2000. do februara 2010. godine). Merenja je obavio instrument koji se skraćeno zove MISR (Multi-angle Imaging SpectroRadiometer) koji se nalazi na satelitu TERRA, koji orbitira oko Zemlje.

Prikaz rada instrumenta MISR na satelitu TERRA

Analiza koja je prikazana u nedavno objavljenom radu je ukazala na sveopšti gubitak visine oblaka oko cele planete. Kada se 1% gubitka visine pretoči u broj, oblaci na našem nebu su se u proseku spustili za nekih 30 do 40 metara. Direktan razlog tome je smanjeni broj oblaka na većim visinama.

Ovako gledano, dobijeni podatak je samo statistički rezultat koji se može sutra promeniti…

Vodeći istraživač u pomenutoj analiti Rodžer Dejvis (Rodger Davies) je istakao da i ako je prerano pričati o svojevrsnom rekordu, ovaj podatak nam govori da se nešto značajno dešava. Dugoročno posmatranje će otkriti kakve će posledice imati ovaj fenomen na promenu globalne temperature.

Stalno opadanje visine Zemljinih oblaka bi omogućilo planeti se efikasnije hladi, što bi, dalje, dovelo do smanjenja temperature površine i tako potencijalno usporilo globalno zagrevanje i njegovo efekte (sve pod uslovom da verujete da je globalno zagrevanje u toku). Opisana pojava može predstavljati svojevrsnu negativnu povratnu spregu – promena koja je uzrokovana zagrevanjem, radi protiv samog zagrevanja. „Ne znamo tačno šta uzrokuje spuštanje oblaka“ kaže Dejvis, „ali to može biti i zbog promena u kretanju oblaka koje je, nekada dozvoljavalo oblacima da se penju na veće visine.“

Satelit TERRA će sakupljati informacije o oblacima do kraja ove decenije, a podatke koje im dostavlja MISR, naučnici će pažljivo pratiti i analizirati.

MISR, kojim upravlja laboratorija za mlazni pogon pri agenciji NASA (NASA’s Jet Propulsion Laboratory) je jedan od 5 instrumenata koji se nalaze na satelitu TERRA, lansiranog još decembra meseca 1999. godine. Sam instrument koristi 9 kamera  koje su postavljene pod različitim uglovima u odnosu na posmatranu sliku. Cilj ovakvog razmeštaja je dobijanje STEREO slike (stereo ovde ima smisao prostora i prostornosti) oblaka oko cele planete, što onda omogućava merenje njihovog kretanja i visine.

Pomenuta laboratorija za mlazni pogon (JPL) je lansirala još jedan satelit koji prati kretanje oblaka oko planete – CloudSat, 2006. godine. Ovaj satelit (prvi ovog tipa) poseduje merne uređaje koji su u stanju da „iseku“ sliku kroz oblake i da tako „vide“ njihovu vertikalnu strukturu. To daje novu perspektivu osmatranja iz svemira. Uloga novijeg satelita je da obezbedi podatke koji će poboljšati prikaz oblaka u globalnim modelima. To će poboljšati predviđanje stvaranja i kretanja oblaka i što je najvažnije – bolje spoznaje uloge oblaka u procesu promene klime.

Otkrivena nova planeta, poput Zemlje – Kepler-22b

Projekat Kepler, svemirske agencije NASA, je dao vrlo zanimljivo otkriće. Prema poslednjim podacima koje je ovo istraživanje pokupilo iz svemira, otkrivena je prva planeta koja se nalazi u „nastanjivoj zoni“ (nesrećni prevod engleskog izraza – habitable zone). Pomenuta zona je, u stvari, region svemirskog prostora oko nekog sunca gde se može naći neka planeta. Ono što tu orbitu čini nastanjivom, sa naše tačke gledišta, jeste mogućnost postojanja vode na površini planete, ali u tečnom obliku. Kako je i dalje važeća teorija da je život na planeti Zemlji nastao prvo u vodi, onda se jednostavnim povezivanjem može doći do sledećeg zaključka: otkrivena planeta ima sve uslove da podrži naš život na njoj, i to bez zaštitnih odela i preteće opreme! Samo pokupite stvari, potrpate ih u svemirski brod i kada se spustite na planetu možete početi sa novim životom. Kamo sreće, planeta je udaljena od Zemlje nekih 600 svetlosnih godina… :S

Kepler-22b, Umetinčka vizija nove planete

Nosioci projekta Kepler tvrde da su u procesu svog istraživanja otkrili preko 1000 planeta-kandidata, koje se nalaze u nastanjivoj zoni oko nekog svog sunca. Od toga, 10 planeta su po veličini slične našoj planeti. Ova odabrana desetica je skoro primećena i neophodna su dodatna posmatranja i potvrde da bi se zaista moglo utvrditi da su to zaista planete.

Vratimo se na prvu planetu, koja nas neodoljivo podseća na Zemlju.

Zvanično i radno ime planete je Kepler-22b, i trenutno je najmanja planeta koja je otkrivena u sredini naseljive zone, koja se nalazi oko neke zvezde, slične našem Suncu. Prečnik nove planete je oko 2,4 veći od Zemljinog. Naučnici još nisu sigurni da li je Kepler-22b stenovita, gasna ili tečna planeta, ali je njeno otkriće još jedan mali korak unapred u otkrivanju planeta koje su poput naše Zemlje.

Kepler-22b upoređen sa poznatim planetama i prikaz "naseljive" zone

Prethodna istraživanja su nagoveštavala postojanje planeta sa konfiguracijom i pozicijom koju ima Zemlja, ali prave potvrde nije bilo, sve do sada. Potvrđeno je i otkriće dve manje planete koje se okreću oko zvezde koja je haldnija od našeg Sunca i koje se nalaze na ivici naseljive zone. Njihove orbite u mnogome podsećaju na orbite Marsa i Venere.

„Ovo je značajno otkriće u našoj potrazi za planetom bliznakinjom Zemlje“ kaže Daglas Hudgins (Douglas Hudgins), naučnik koji radi u okviru Kepler projekta u Vašingtonu (SAD). „Rezultati dobijeni zahvaljujući ovom istraživanju dokazuju značaj naučnih misija agencije NASA. Njihov krajni cilj je da odgovore na neka od najvećih pitanja koja se tiču naše pozicije u svemiru.“ Ovde se ne mislim samo na fizičku, prostornu poziciju, nego i na kompletnu situaciju koja nas trenutno definiše.

Projekat Kepler otkriva sve planete tako što ispituje nepravilnosti u sjaju zvezda koje nam dolazi. Tokom merenja ispituje više od 150000 zvezda i nepravilnost se dobije kada se planete nađu ispred zvezde u odnosu na oko posmatrača, tj nas. Jedna takva tranzicija (prolaz) nije dovoljna, da bi se moglo pretpostaviti da je u pitanju planeta koja kruži oko sunca. Tek ako instrumenti zabeleže 3 takve tranzicije, onda se može uzeti u obzir da mi, u stvari, beležimo kretanje nebeskog tela koje se kreće oko zvezde, a potom, daljim ispitivanjem utvrditi o kakvom telu je reč.

„Sreća nam se osmehnula kada smo otkrili ovu planetu.“ kaže Vilijam Borucki (William Borucki), glavni istraživač u Kepler projektu pri NASA istraživačkom centru u gradu Ames, Kalifornija. On je bio na čelu tima koji je otkrio planetu Kepler-22b. „Prva tranzicija se desila već posle trećeg dana operativne upotrebe letelice (satelita). Treći prelaz se desio tokom 2010. godine.“

Misija projekta Kepler: Odredtiti učestalost planeta poput Zemlje i večih u svemiru, unitar i u blizini "nasejive" zone oko zvezda poput Sunca.

Naučni tim „Kepler“ koristi teleskope stacionirane na zemlji i svemirski teleskop Spitzer da ponovo pregledaju opažanja koja šalje letelica. Zvezdano jato koje je izučavao Kepler se može izučavati sa zemljskih opservatorija u periodu od proleća pa sve do rane jeseni. Posmatrane zvezde se nalaze u sazvežđima Cyguns i Lyra (Labud i Lira). Podaci iz tih opservatorija mogu potvrditi koji od kandidata se mogu smatrati planetama.

Kepler-22b je udaljen 600 svetlosnih godina. Planeta jeste veća od Zemlje, ali njena orbita oko zvezde, koja liči na naše sunce, u trajanju od 290 dana u mnogome podseća na naš svet. Sunce oko kojeg se okreće Kepler-22B pripada istoj klasi zvezda kao i naše Sunce (G-tip), ali je za nijansu manje i hladnije.

Od 54 kandidata koji su otkriveni u naseljevoj zoni oko zvezda, koji su zabeleženi februara 2011. godine, Kepler-22b predstavlja prvu koja je potvrđena. Ovo značajno otkriće će biti objavljeno u časopisu The Astrophysical Journal.

Istraživački tim „Kepler“ će biti domaćin naučne konferencije u Amesu, od 5. do 9. decembra, gde će objaviti svih 1094 planeta kandidata koji su do sada otkriveni. Kako je poslednji katalog ovih planeta objavljen februara meseca ove godine, broj kandidata se povećao za 89% i sada je njihov ukupan broj 2326. Od njih, 207 su otprilike veličine Zemlje, 608 su veće od naše planete (Super Zemlje), 1181 su veličine Neptuna, 203 su veličine Jupitera, 55 su veće i od Jupitera.

Pogledano retroaktivno, istraživanja koja su sprovedena od maja 2009. godine pa do septembra 2010. godine ukazuju na dramatično povećanje broja manjih planeta.

Kepler je posmatra mnogo velikih planeta sa relativno malim orbitama tokom početaka svoje misije, i to se može primetiti u februarskom izveštaju. Sa prolaskom vremena i sa većom mogućnošću da se potvrdi i treća tranzicija za duže i veće orbite, dobijamo podatke koje sugerišu da u svemiru ima dosta veliki broj planeta čija veličina upada u interval od jedne do četiri veličine Zemlje.

Broj planeta koje su poput Zemlje, se od februara meseca povećao za više od 200 i to predstavlja povećanje od 140 posto.

Od februarskog izveštaja otkriveno je još 48 planeta kandidata, što predstavlja smanjenje u odnosu na prvobitnih 54. Bez obzira na tu činjenicu, istraživački tim je primenio strožije parametre koji definišu tu naseljivu zonu. Praktično gledano, naseljiva zona je pomerena u područje dalje od sunca oko koga se planeta okreće, efektivno je pomerajući ka zonama gde su orbite duže i veće.

„Izuzetno povećanje broja planeta koje su veličine Zemlje govori nam da smo sve više okrenuti ka pravom cilju misije Kepler: ne samo da se otkriju planete poput Zemlje, nego da su, i isto vreme, i potencijalno naseljive.“ veli Batali Batla (Natalie Batalha), zamenik vođe tima koji svoj deo posla sprovodi na univerzitetu San Hoze (San Jose), San Francisko, Kalifornija. „Što više podataka dobijamo, sve smo više u mogućnosti da otkrijemo manje planete sa dužim orbitama.“

Za one, kojima ni ovaj video nije bio dovoljan, preporučujemo da skoknu do sajta agencije NASA i da tamo potraže dodatne informacije,