6 skoro besmrtnih životinja

Informacije na Internetu mogu biti vrlo nezgodne, a najgore od svega je, ako se pokažu netačnim. Za oko mi zapao video koji je lepo smišljen i montiran, ali izloženi podaci su delovali tako neverovatno da  sam odlučio da sprovedem brzinsko istraživanje na tom istom Internetu i da vidim koliko sve to ima smisla. Prvo ide video, pa zatim rezime mojih istraživanja.

1. Školjka

Izraz ŠKOLJKA se često koristi kao sveobuhvatni imenitelj za celu klasu organizama koja nosi latinsko ime Bivlavia, koji spadaju u beskičmenjake.

Skoljka

Ako je verovatni podatku sa videa, moguće je naći školjke (određenih vrsta) po nekoliko vekova stare. Za sada, postoji samo jedan primerak za koji je potvrđeno da je star 507 godina, koji pripada vrsti Arctica Islandica. Dugovečnost ovih organizama se objašnjava sa reakcijama organizma na proces starenja na ćelijskom nivou.

Ako na trenutak zaboravimo na ove izuzetke, školjke mahom žive od 5 do 20 godina. Neke od vrsta predstavljaju poseban delikates, što ih čini još više ugroženim i njihovu dugovečnost čini vrlo retkom pojavom.

2. Kornjača

Dužina života kornjača je još uvek pod velom špekulacija. Za vrste kornjača koje mogu držati ko kućni ljubimci, procenjuje se da mogu živeti i do 80 godina. U divljini, ovi gmizavci mogu dostići starost između 100 i 150 godina. Moguće je naći nekoliko dokumentovanih primera dugovečnosti kornjača, ali svi ti primerci su živeli od 100 do 200 godina.

Koranjca

Bez obzira na opravdane pretpostavke, nema još pravog dokumenta ili dokaza koji bi ukazao da na svetu postoje ili da su postojale kornjače stare 400 ili više godina.

3. Meduza

Ovo je, možda, jedini organizam koji se može, uslovno, nazvati besmrtnim. Proces regeneracije ili samo obnavljanja na nivou ćelija, koji se dešava kod ove vrste, nije samo baš „puka regeneracija“.

besmrtna meduza

Proces revitalizacije (nazovimo ga tako) organizma je jedan od načina da se obezbedi nastavak vrste. Ukratko, osnovni način reprodukcije je i dalje putem razmene genetičkog materijala među različitim polovima iste vrste. Najčešće, ove m

besmrtna meduza 1

eduze stradaju od drugih grabljivica. Stoga, u vrlo specifičnim uslovima oskudice, meduza pribegava vrlo zanimljivom triku.

Ova vrsta meduze je u naučnom svetu poznata kao Turritopsis nutricula ili kao Turritopsis dohrnii. Vrlo je mala – maksimalna veličina je do 4,5 milimetra. U trenutku kada je situacija kritična ona sama započinje proces preobražaja (što je mnogo ispravnije reći nego koristiti pojam regeneracije) u kome sve njene ćelije menjaju svoju ulogu. Sve usko specijalizovane ćelije gube svoje funkcionalnosti i vraćaju se u početni oblik, pre nego što su postale, na primer,  nervne ili mišićne ćelije.

tajna besmrtnosti meduze prevod

Meduza se pretvara u jednu homogenu cistu sastavljenu od istovetnih ćelija. Posle toga ona se transformiše u polip koloniju – u osnovi, početno stanje svake meduze.

Tada, ova kolonija je u stanju da ispusti u okean na stotine novih meduza koje su skoro 100% genetski istovetne nekadašnjoj odrasloj meduzi.

Ako ćemo da sečemo dlaku na ravne časti, domaćin meduza je žrtvovao svoje postojanje da bi obezbedio svojim organskim materijalom nastavak vrste u obliku novih jedinki koje, doduše, nose skoro isti njegov genotip.

Ceo princip „obnavljanja“ ima više sličnosti sa pticom Feniks, ali gde umesto jedne jedinke dobijete celo jato.

4. Jastog

Stvar je jednostavna: jastozi nisu besmrtni!

Njihov život je vrlo naporan, dugačak, osetljiv i višestruk niz promena spoljnog oklopa. Svaka nova promena oklopa izlaže jastoga mnogim opasnostima.

jastog

U prvih godinu dana, mogu promeniti svoj oklop i do 44 puta, ali ta učestanost „presvlačenja“ se znatno smanjuje kroz nastupajuće godine. Dok su grabljivice realan problem u trenutku kada jastog menja svoj oklop, one nisu glavni izvor problema preživljavanja.

U nekom trenutku metabolizam nema više energije za promenu oklopa, a postojeći polako biva izjedan zahvaljujući uticajima sredine i bakterija. U ekstremnim slučajevima, sam oklop ili ljuštura istrune i svojim uticajem ubije životinju unutra.

Neka prethodna istraživanja su ukazala da najveći evropski jastozi mogu doživeti 31 godinu starosti kod mužjaka, a kod ženki prosečna starost broji 54 godine. Dok je ovakva starost sasvim pristojna za životinju koja je pod stalnim stresom preobražaja, to se teško može nazvati besmrtnošću, u bilo kom obliku.

Zbog, skoro, potpunog preobražaja jastoga tokom promene oklopa, teško je odrediti starost već odrasle jedinke, mada od prošle godine postoje istraživanja koja daju bolji uvid u njihovu starost.

Da imaju naporno detinjstvo, dinamični pubertet i mirnu starost, to sve predstavlja činjenicu, ali i to ide zajedno sa situacijom da su vrlo smrtni. Busted…

5. Tadigrada

Ovaj sajt je već pisao o ovoj zanimljivoj životinji i za sada nema novih istraživanja koja bi oborila postojeće nalaze.  Još jednom, postavlja se pitanje ko će prvi nastaniti svemir, mi ili oni…

6. Planarian Flatworm  (pljosnati crvi)

Ovi crvi nisu ostavljeni slučajno za kraj videa jer su stvarno, sa naše, ljudske tačke gledišta, izuzetni. Oni su u stanju da obnove svaki deo svog organizma, uključujući i mozak (da, imaju ga!)

pljosnati crv

Da, pošto nema dokaza za obrnuto, ovi pljosnati crvi mogu živeti beskonačno, ako ih neko ne pojede ili se razbole. Ne pričamo samo o jednoj vrsti, jer ih ima svuda po svetu u različitim varijantama. Neki se razmnožavaju prostom deobom, a neki seksulanim putem. Ovi prvi su još uvek neoborivo besmrtni.

Sečenjem celog organizama na dva dela dobićete, posle nekoliko nedelja, dva pljosnata crva. Ako nastavite ceo proces na redovnoj bazi, možete se naći okruženi ovim crvima u relativno kratkom vremenskom roku. U jednom istraživanju sprovedenom na Notingam univerzitetu (Nottingham University) naučnici su dobili 20000 jedinki, stalno seckajući delove jednog te istog crva.

Sem toga, drugo istraživanje je pokazala da su vrlo sitni delovi crva sposobni da proizvedu odraslu jedinku – deo može iznositi samo 1/279-inu celog organizma i on će dalje biti u mogućnosti da razvije „sebe“ u celu jedinku.

Sa tačke današnje nauke njihova neverovatna sposobnost se objašnjava na nivou ćelija. Ovi crvi imaju stalno prisutnu količinu matičnih ćelija koje su spremne da oprave sve što je povređeno u organizmu crva. To isto se dešava i u našim telima, ali vremenom naše matične ćelije stare i gube tu sposobnost proizvodnje novih, specijalizovanih ćelija. To se pljosnatim crvima ne dešava i mogu obnavljati bilo kakve povrede, stalno i bez ikakvog znaka posustajanja.

U poslednje vreme ovi organizmi su omiljene eksperimentalne životinje naučnicima koji se bave fenomenom regeneracije. Od svih životinja pomenutih u ovom tekstu, ovi crvi imaju najviše potencijala da nam ukažu na put ka besmrtnosti, a ako ne, onda ka vrlo produženoj dugovečnosti.

Sve ukupno, naša je  velika sreća da se ovakvi organizmi nalaze relativno nisko u lancu ishrane…

Za one koji hoće da znaju više

Zanemarljivo biološko starenje (Negligible senescence)

Zanemarljivo biološko starenje podrazumeva nedostatak simptoma starenja kod malobrojnih životinja. Preciznije, kod tih životinja nema merljivog opadanja moći reprodukcije sa prolaskom vremena. Sem toga nema ni merljivog smanjenja funkcionalnosti. Kod životinja koje imaju zanemarljivo biološko starenje ne dolazi do povećanja verovatnoće smrtnosti sa prolaskom vremena.

Kako slepi miševi prepoznaju prijatelje u mraku?

Prema novom istraživanju, slepi miševi uz pomoć zvuka raspoznaju svoje prijatelje u mraku.

Najnovije istraživanje pokazalo je da slepi miševi mogu da prepoznaju jedni druge u mraku uz pomoć vlastitog zvuka.

Najnovije istraživanje pokazalo je da slepi miševi mogu da prepoznaju jedni druge u mraku uz pomoć vlastitog zvuka.

Slepi miševi su društvene životinje koje razvijaju prijateljstva. Oni takođe moraju da komuniciraju kao piloti borbenih aviona – brzo, tečno i u kratkim formama – kako se ne bi sudarali dok love plen. Pored toga, moraju da sele svoje društvene grupe u mraku. Kombinacija svih ovih atributa navela je naučnike da se zapitaju da li slepi miševi, kao i ljudi, mogu da preoznaju bliske društvene kontakte uz pomoć zvuka koji proizvode oni sami.

Hana Kastejn (Hanna Kastein) sa Veterinarskog univerziteta u Hanoveru, Nemačkoj (University of Veterinary Medicine Hannover, Germany), zajedno sa svojim kolegama, započela je istraživanje „vampirskih slepih miševa“ (Megaderma lyra), i primetila je da oni prave male individualne kontakte uz pomoć delova tela – kao što prijatelji tapšu jedan drugog po ramenu. Naučnici su želeli da otkriju da li ovi slepi miševi takođe mogu da prepoznaju jedan drugog uz pomoć glasa, i da li im to omogućava da se međusobno raspoznaju u mraku.

Naučnici su uzeli dve grupe slepih miševa i stavili ih u dve zasebne sobe gde su oni mogli da lete i držali su ih tu dva meseca. Obeležili su one slepe miševe koji su bili u učestalom kontaktu sa drugim slepim miševima, a kasnije odvojeni od grupe na četiri sata, kako bi se videlo da li će dozivati jedni druge. Naučnici su prepoznali zvukove koje su ispuštale ove životinje i snimili su ih kako bi kasnije mogli da ih puštaju drugim izolovanim slepim miševima.

Kastejn i njene kolege su otkrile da su se svi izolovani slepi miševi okretali prema zvučnicima koji su ispuštali zvukove slepih miševa u čežnji da pronađu svoje prijatelje. Onda je tim napravio vežbu privikavanja, gde bi neprestano ponavljali zvukove jednog slepog miša, sve dok testirani slepi miševi ne bi počeli da ignorišu taj zvuk. Posle toga su puštali različite grupe zvukova drugih slepih miševa. Životinje su više odgovarale na zvuk od svog postojećeg prijatelja slepog miša koji je deo njihove društvene grupe, nego na zvuk slepog miša iz vežbe privikavanja.

Ovo je važno jer implicira na to da su slepi miševi primetili nešto oko zvukova koji je izgleda jedinstven za svakog individualca. Pravili su razliku između novih i starih slepih miševa, kao i novog zvuka koji su ispuštali stari slepi miševi.

“Slepi miševi su prvi sisari gde je ovakav vid raspoznavanja i vezivanja utvrđen. Ovakva veza može biti prikladna sisarima generalno”, naučnici su izjavili.

Prošle godine, neki drugi nemački naučnici istraživali su eholokativne pozive slepih miševa, koje ljudi nisu sposobni da čuju, a smatraju da svaki nosi detaljne informacije o individualcu. Ovaj vokalni potpis pomaže muškim slepim miševima da izbegnu rivale i pomaže ženkama da nađu svoje partnere. Kao i za ljude, tako i za slepe miševe, sposobnost pronalaženja bliske osobe u gužvi može biti veoma koristna.

Prvi biološki dokaz supernove

Cassiopeia A - ostaci supernove koja se dogodila u sazvežđu Kasioperia, udaljena oko 11.000 svetlosnih godina. Procenjuje se da se eksplozija dogodila pre 330 godina.

Cassiopeia A – ostaci supernove koja se dogodila u sazvežđu Kasioperia, udaljena oko 11.000 svetlosnih godina. Procenjuje se da se eksplozija dogodila pre 330 godina.

U fosilnim ostacima bakterija nađenih u gvožđu, naučnici sa Tehničkog univerziteta u Minhenu, smer Skup odlika porekla i strukture univerzuma (Cluster of Excellence Origin and Structure of the Universe, Technische Universitaet Muenchen – TUM), pronašli su radioaktivni izotop gvožđa, koji datira još iz vremena supernove u našem komsičkom komšiluku. Ovo je prvi biološki dokaz takve supernove na našoj planeti. Određivanjem starosti duboke bušotine Pacifičkog okeana, utvrđeno je da se supernova dogodila pre 2.2 miliona godina, što je otprilike vreme kada se pojavljuje današnji čovek.

Većina hemijskih elemenata poseduje svoje poreklo u jezgru pucanja ove supernove. Kada zvezda završi život velikom eksplozijom, ona odbacuje svoju masu u svemir. Radioaktivni izotop gvožđa Fe-60 ekskluzivno je nastao u ovakvom prasku. Zbog toga što se njegova starost procenjuje na 2.62 miliona godina, nemoguće je da se prasak dogodio u našem Solarnom sistemu i ne bismo trebali da pronađemo gvožđe koje vodi poreklo iz supernove na našoj planeti. Dakle, svako pronalaženje Fe-60 implicira da se prasak dogodio u našem kosmičkom komšiluku. U 2004. godini, naučnici sa TUM su po prvi put pronašli Fe-60 na našoj planeti. Bio je u feromanganskoj kori prikupljen sa dna ekvatorijalnog pacfičkog okeana. Procenjuje se da je star oko 2.2 miliona godina.

Takozvane „magnetotaktične“ bakterije žive u sedimentima naših okeana. One, unutar svojih ćelija prave na hiljade sitnih kristala magnetita (Fe3O4), svaki u proseku 80 nanometara prečnika. Magnetotaktičke bakterije sakupljaju gvožđe sa atmosferske prašine koja pada na okean. Nuklearni astrofizičar Šon Bišop (Shawn Bishop) sa TUM predpostavlja da bi Fe-60 takođe trebao biti deo ovih kristala nastalih od magnetotaktičnih bakterija koje su postojale u vremenu interakcije praska sa našom planetom. Ovi kristali nastali od bakterija kada se pronađu u sedimentima dugo nakon smrti bakterije nazivaju se „magnetofosili“.

Narukvica od kristala magnetita nastalih od magnetotaktičnih bakterija.  Cena jednog grama ovog kristala iznosi 6.5 američkih dolara.

Narukvica od kristala magnetita nastalih od magnetotaktičnih bakterija.
Cena jednog grama ovog kristala iznosi 6.5 američkih dolara.

Bišop i njegove kolege analizirali su delove kore sedimenata Pacifika sakupljanih u programu bušenja okeana (Ocean Drilling Program). Sedimenti datiraju između 1.7 i 3.3 miliona godina. Bišop je zajedno sa svojim kolegama sakupio sedimente koji korespondiraju u intervalima od oko 100.000 godina i tretirali su ih hemijskim reakcijama kako bi selektivno izolovali magnetofosile – i tako sakupili što je moguće više Fe-60.

Konačno, korišćenjem ultra osetljivog spektrometarskog sistema za ubrzanje mase pri Maier Laibnic laboratoriji u Garčingu – Minhen, pronašli su trag Fe-60 koji datira od pre 2.2 miliona godina, što se poklapa sa očekivanim vremenom iz istraživanja feromangana. „Deluje razumno da pretpostavimo da su nagoveštaji Fe-60 zapravo ostaci lanaca magnetita formiranih od strane bakterije na dnu okeana koje je prasak „tuširao“ iz atmosfere“, izjavio je Bišop. On i njegov tim trenutno se spremaju da analiziraju drugo bušenje sedimenata iz kore, koje sadrži deset puta više materijala od prvog bušenja. Oni hoće da vide da li sedimenti i iz drugog bušenja sadrže Fe-60, i ako je odgovor da, onda bi hteli da naprave mapu u funkciji vremena.

Uskoro: lek za sedu kosu

Reklama za farbanje kose iz 1843. godine. Dokaz koliko je ljudima i tada bilo bitno da nemaju sedu kosu.

Reklama za farbanje kose iz 1843. godine. Dokaz koliko je ljudima i tada bilo bitno da nemaju sedu kosu.

Naučnici trenutno rade na kremi koja obnavlja pigment kod ljudi koji imaju kožno oboljenje zvano vitiligo. Teoretski, oni nagađaju da bi krema mogla da pomogne ljudima koji imaju problema sa sedom kosom.

Istraživači rade na tome da pomognu ljudima koji imaju problema sa sedama, da ih zamene za njihovu mladalačku boju ponovo. Do sada, imali su uspeha kod par ljudi koji nisu izgubili pigment u kosi i koži od starenja, već od bolesti vitiligo. Pošto se smatra da je gubitak pigmenta od vitiligo bolesti isti kao i gubitak sedenjem u kasnim godinama, prototip ovakve kreme mogao bi biti prvi korak ka pravoj kremi koja će sprečiti sedenje. (Ali šta bismo radili bez silnih „muških“ reklama?)

Krema je odradila svoje kod samo pet ljudi u preliminarnom ispitivanju, tako da smo daleko od pravljenja komercijalnog proizvoda. Ali ako se ispostavi da pomaže većem broju ljudi, bila bi to velika stvar za ljude koji pate od vitiligo bolesti, posebno kod onih koji se pate ceo život. Što se tiče „sede“ populacije, bio bi to prvi proizvod koji se zapravo bavi korenom problema, umesto što samo prikriva sede dlake“, izjavio je  Džerald Vajzmen (Gerald Weissmann), glavni urednik novina ujedinjenog američkog društva za eksperimentalnu biologiju „FASEB novine“.

Tim dermatologa iz Nemačke i Engleske pregledao je više od 2.000 ljudi koji pate od vitiligo bolesti, koja izaziva gubitak pigmenta u pojedinim predelima kože i kose. Iako, vitiligo nije smrtonosan, zarazan niti bolan, i dalje može poprilično otežati ljudima život jer može izmeniti čovečiji izgled veoma mnogo.

Ovo oboljenje poznato je još od davnih vremena. Oboleli od vitiligo bolesti čine 0,5 – 4% stanovništva Zemljine kugle (što odgovara broju od 40 miliona ljudi). Bolest se može pojaviti u bilo kojoj starosnoj dobi, mada se u 70% slučajeva javlja do 20-e godine života.

Bolest vitiligo - gubitak pigmenta u koži i kosi.

Bolest vitiligo – gubitak pigmenta u koži i kosi.

Evropski naučnici pronašli su neke promene u proteinima koji vitiligo oboleli prave, nasuprot onima koji nisu oboleli od ove bolesti. Takođe su otkrili da nekoliko različitih hemikalija akumulira u vitiligo zaraženoj koži: peroksinitrit i hidrogen peroksid (iste stvari koje se koriste u izbeljivačima). Naučnici su imali pet dobrovoljaca obolelih od vitiligo bolesti, koji su koristili kremu koja smanjuje hidrogen peroksid u koži. Oni su spoznali da je krema povratila pigment u koži dobrovoljaca.

Da li bi odstranjivanje hidrogen peroksida sa kože i kose radilo i kod osoba koje nisu oboleli od vitiligo bolesti? U 2009. godini, naučnici su objavili studiju koja sugeriše na to da ljudi starenjem dobijaju sedu boju i da zbog toga imaju povišenu količinu hidrogen peroksida u folikuli i dlaci.

Naučnici iskoristili 3D štampanje kako bi napravili prvo veštačko uvo

Naučnici su iskoristili tehnologiju 3D štampanja kako bi napravili prvo veštalko uvo, sposobno da prima radio talase.

Naučnici su iskoristili tehnologiju 3D štampanja kako bi napravili prvo veštalko uvo, sposobno da prima radio talase.

Primarni cilj istraživača je bio da se istraže efikasna i promenljiva sredstva kod spajanja elektronike i tkiva. Naučnici su koristili 3D štampanje ćelija i nanodelova, praćeno ćelijskim razvijanjem, kako bi razvili malu kolutastu antenu sa hrskavicom. I tako je nastalo veštačko uvo.

“Generalno, postoje mehaničke i toplotne prepreke kada spajate električne materijale sa biološkim”, izjavio je Majkl Mekalpin (Michael McAlpine), asistent za mehaničko i aero-kosmičko inženjerstvo na Prinston univerzitetu. “Prethodno, naučnici su predložili pojedine strategije da se sašiju elektronički delovi kako bi spajanje bilo manje čudno. To se obično dešava između 2D ploče elektroničkih delova i podloge od tkiva. Ipak, naš posao je zahtevao drugačiji pristup – da napravimo i razvijemo biologiju zajedno sa elektronikom sinergetski i u 3D preplitajućem formatu”.

Mekalpinov tim je napravio nekoliko podstreka, prethodnih godina istraživanja, spajanjem malih senzora i antena. Prošle godine, istraživanje vođeno Mekalpinom i Naven Vermom (Naveen Verma), asistentom za elektroinženjerstvo, uz pomoć Fio Omeneta (Fio Omenetto) sa Tufts univerziteta, rezultiralo je razvojem tetovaže napravljene od bioloških senzora i antene koji se mogu prikačiti na površinu zuba. Ovaj projekat je njihov prvi napor da naprave potpuno funkcionalan organ koji ne samo da replikuje ljudske sposobnosti, već ih unapređuje koristeći ugrađenu elektroniku.

Tetovaža napravljena od bioloških senzora i antena koja se stavlja na zub. Delo naučnika sa Tufts univerziteta.

Tetovaža napravljena od bioloških senzora i antena koja se stavlja na zub. Delo naučnika sa Tufts univerziteta.

“Dizajn i implementacija bioloških organa i uređaja koji unapređuju ljudske sposobnosti, poznati kao cybernetics, deo su nauke koja sve više privlači pažnju naučnicima”, istraživači su napisali u članku koji se pojavljuje u školskom časopisu Nano Letters. “Ovo područije ima potencijal da generiše kastumizirane replike delova za ljudsko telo, ili čak da napravi organe koji imaju sposobnost izvan ljudskih mogućnosti”. Standardna istraživanja tkiva uključuju “sejanje” ljudskih ćelija, kao što su ćelije koje formiraju ušnu hrskavicu, i posle izgradnju polimerskog materijala koji se zove hidrogel. Međutim, naučnici tvrde da ova tehnika ima problema kod zamenjivanja komplikovanih trodimenzionalnih bioloških struktura. “Rekonstrukcija uveta ostaje jedan od najproblematičnijih plastičnih operacija”, izjavili su. Kako bi se rešio problem, tim se okrenuo proizvodnji, tačnije 3D štampanju. Ovi štampači koriste kompjuterizovan dizajn kako bi zamislili objekte od nizova tankih kriški. Štampač onda skladišti naslage različitih materijala, počev od plastičnih ćelija, kako bi napravio finalni proizvod. Predlagački kažu da ovakva proizvodnja obećava pravu revoluciju domaće industrije, dopuštajući malim timovima ili pojedincima, da naprave proizvod za koji bi prethodne bile neophodne čitave fabrike.

Praveći organe uz pomoć 3D štampača je skori napredak. Nekoliko grupa izjavilo je da su koristili ovakvu tehnologiju za sličnu upotrebu u proteklih par meseci. Ali ovo je prvi put da su naučnici demonstrirali da je 3D tehnologija pogodna strategija za mešanje tkiva i elektronike. Tehnika je omogućila naučnicima da pomešaju električnu antenu sa tkivom unutar veoma kompleksno građenog ljudskog uveta. Oni su prvo upotrebili 3D štampač da kombinuju kalup od hidrogela i kožnih ćelija zajedno sa srebrnim nanodelovima antene. Kožne ćelije su se kasnije razvile u hrskavicu.

3D štampač koji se koristi za izradu gotovih proizvoda.

3D štampač koji se koristi za izradu gotovih proizvoda.

Manu Manor (Manu Mannoor), diplomirani student u Mekalpinoj laboratoriji, rekao je da ovakav vid proizvodnje otvara vrata novim načinima da mislimo o integraciji električnih delova i biloških tkiva, i otvara mogućnost da napravimo pravi biološki organ koji će funkcionisati. On je dodao da je moguće integrisati senzore različitih bioloških tkiva kako bi se, na primer, pratio napon u pacijentovom menikusu. Dejvid Garsias (David Garcias), profesor kod Johns Hopkins univerziteta, izjavio je da premošćavanje jaza između biologije i elektronike, predstavlja znatan izazov koji moramo savladati kako bismo omogućili stvaranje pametnih proteza i implanata. “Biološke strukture su mekane I gnjecav, napravljene većinom od vode i organskih molekula, dok konvencionalni električni delovi su teški i suvi, napravljeni većinom od metala, poluprovodnika i neorganskih delova. Razlike u fizičkom i hemijskom sastavu ove dve vrste materijala ne bi mogle biti izraženije”, dodao je.

Gotovo uvo napravljeno je od navojne antene unutar hrskavične strukture. Dve žice, vode se od baze uveta i navijaju oko spiralnog puža (kohlea) – dela uveta koji ima ulogu da prepozna zvuk, koji može da se spoji sa elektrodama. Iako Mekalpin upozorava da bi trebalo proširiti testiranje pre nego što se tehnologija iskoristi na pacijentu, Garsias kaže da ovaj proizvod u principu može odmah da se iskoristi za zamenu ili unapređenje ljudskog sluha. On je dodao da električni signali proizvedeni od strane uveta mogu da se spoje sa pacijentovim nervnim završetcima. Trenutni sistem prima radio talase, ali on je rekao da istraživački tim planira da doda i druge materijale, kao na primer električne senzore osetljive na pritisak, koji bi omogućili uvetu da registruje akustične zvukove.

Pored Mekalpina, Verma, Manora i Garcijasa, istraživački tim je obuhvatao i: Vinstona Sobahejo (Winston Sobayejo), profesora na mehaničkom i aero-kosmičkom inženjerstvu na Prinstonu, Karen Malatesta, studenta molekularne biologije na Prinstonu, Jong Lin Konga (Yong Lin Kong), diplomiranog studenta na mehaničkom i aero-kosmičkom inđenjerstvu na Prinstonu i Tinu James (Teena James), diplomirani student na hemijskom i biomolekularnom inženjerstvu na John Hopkins.

Tim je takođe imao i Ziven Jianga (Ziwen Jiang), srednjoškolca iz Pedi škole u Hajctaunu (Peddie School in Hightstown), koji je bio deo naprednog programa za mlade istraživače Mekalpine laboratorije.
Ziven Jiang je jedan od najspektakularnijih srednjoškolaca koga sam ikada video”, izjavio je Mekalpin. “Ovaj projekat ne bismo uspeli da završimo da nije bilo njega, naročito njegovog znanja u CAD dizajniranju biološkog uveta”.