Avion na solarni pogon

Početkom maja, avion je preleteo Sjedinjene Američke Države pomoću sunčeve energije. U 2015. godini procenjuje se da će preleteti svet.

Tokom 2011. godine avion na solarni pogon je leteo preko Švajcarske

Tokom 2011. godine avion na solarni pogon je leteo preko Švajcarske

Dvadeset prvog marta 1999. godine, ujutru, Bertrand Pikard (Betrand Piccard) i Brajan Džouns (Brian Jones), prizemljili su njihov balon u egipatskoj pustinji, i tako su kompletirali prvi let oko sveta bez stajanja. Tokom slavlja, Pikard je konstatovao: Rezervoari sa propanom koji su bili neophodni da bi se balon održavao u vazduhu su bili skoro prazni. “Da su vetrovi bili malo slabiji preko Atlantika, završio bih u nekom jarku”, dodao je. Pikard je tada obećao da će pronaći način da preleti svet bez trunke goriva.

Početkom maja, Pikard i njegov partner su, koristeći avion na solarni pogon, leteli od San Franciska do Njujorka – kao uvod za planirani let 2015. koji podrazumeva put oko celog sveta. Kada je prvi put rekao svima za njegov san, svi su mislili da je lud. Iako su pioniri kao što je Pol Mek Kridi (Paul MacCready), pravili avione na solarni pogon još od 70-ih godina, ni jedan nije mogao da leti nakon što sunce zađe, a kamoli da lete danima preko Atlantika i Pacifika.

Prepreka je bila težina. Da bi leteo tokom noći, avion mora da crpi snagu iz baterija koje se pune danju. Ali baterije su sadržale mnogo manje energije po kilogramu nego rezervoar sa gorivom. Što  znači da avion mora da nosi veće baterije kako bi skladištio veću količinu energije, što je dalje značilo da bi avion bio još teži i tako zahtevao još više energije za letenje. Kada na to dodate kabinu i pilota, avion postaje pretežak i za samo uzletanje. Zbog toga su se istraživači letelica na solarni pogon fokusirali na bespilotne letelice, kao što su „heliosi sa letećim krilima“ agencije NASA.

Bertrand Pikard 2012. godine nakon letenja preko Mediterana u solarnom avionu

Bertrand Pikard 2012. godine nakon letenja preko Mediterana u solarnom avionu

Pikard, švajcarski fizioterapeut i pilot, dolazi iz porodice avanturista koji nisu skloni odustajanju: 1960. njegov otac Žakez (Jacques), prvi je putovao do okeanove najdublje tačke, 1931. njegov deda Avgust (Auguste) bio je prvi pilot koji je balonom došao do stratosfere. Pikard je nastavio da promoviše njegov koncept letenja uz pomoć solarne energije, i tako mu je Švajcarski federalni institut za tehnologiju u Luzanu (Lausanne EPFL) omogućio 2003. godine da započne istraživanja. Oni su zaključili da bi ultra laki avion sa širokim rasponom krila mogao da smanji otpor vazduha i uz pomoć solarne energije poleti. Andre Boršberg (André Borschberg), pilot i inženjer koji je vodio EPFL istraživanje, pridružio se Pikardu kako bi zvanično pronašli Solarni impuls. Tako su njih dvojica počeli da regrutuju ljude i donatore za 10-ogodišnji projekat vredan 130 miliona dolara.

Oni su odmah naleteli na probleme. Nisu mogli da nađu nikoga ko bi im napravio avion. Svi su mislili da je nemoguće, tako da su Pikard i Boršberg okupili svoj tim inženjera. “Mislim da imamo više ljudi izvan sveta avijacije nego onih kojih su zapravo za to specijalizovani”, izjavio je Boršberg. Glavni na razvoju aviona, Robert Fraefel, vodi poreklo iz Formula 1 trkanja. Ostali dolaze iz industrija kao što su fotonaponska proizvodnja i izlivanje metala.”U neku ruku, imali smo veliku prednost jer smo imali mnogo neiskusnih ljudi. Kada ste iskusni, stalno se vraćate rešenjima koje već znate”, izjavio je Boršberg.

Tim je odlučio da ram i krila napravi kompletno od karbonskih vlakana (proizvedeno od kompanije koja pravi jahte), koji se spajaju visoko obrađenom plastičnim šrafovima i zavrtnjima. Materijali su lagani, ali ipak dovoljno jaki da omoguće raspon krila od 63 metra (skoro identično kao kod Erbas aviona A340-500). Avion je težio nešto malo preko 1500 kilograma, što je manje od 1% težine Erbasa.

Kako bi pokrenuli avion, inženjeri su obložili sa skoro 12.000 silikonskih solarnih ćelija glavno krilo i horizontalni stabilizator. Ćelije su proizvodile u proseku 50 kilovati tokom 24 časa, šaljući energiju direktno u motor kada je avion u vazduhu i usmeravajući svaki višak do četiri litijum-polimerne baterije.

Krilo solarnog aviona, izgrađeno od karbonskih vlakana

Krilo solarnog aviona, izgrađeno od karbonskih vlakana

Nakon četiri godine dizajniranja i 2 pravljenja, avion je načinio svoje prve korake – letenjem 350 metara na aerodromu u Dubendorfu, Švajcarskoj, krajem 2009. godine. Pravi test desio se u julu 2010. godine kada je Boršberg leteo avionom noću po prvi put preko Pajerne, Švajcarska. ”Nismo znali kako će tačno avion da se ponaša”, dodao je. “Da li ćemo potrošiti više energije nego što smo planirali? Da li ćemo se susreti sa silaznom strujom?” Bez autopilota, leteo je u sedećoj poziciji 26 sati bez prestanka, koristeći joga tehnike da se istegne u skučenoj kabini. Kada je sleteo, oborio je tri rekorda, uključujući postignutu najvišu tačku letenja avionom na solarni pogon koja je iznosila 9.150 metara, kao i najduži solarni let od 26 sati, 10 minuta i 19 sekundi.

Prototip aviona dokazao je da je koncept koji je tim prolongirao važeći – ali i dalje ne mogu da lete oko sveta. Pošto je brzina solarnog aviona koji su osmislili iznosila 100 kilometara po času, Pikard procenjuje da bi bila potrebna 3 dana letenja bez prestanka da bi se preleteo Atlantski okean i 5 do 6 za Pacifički. To zahteva složeniji sistem sa većim kokpitom koji bi omogućavao pilotu da prespava; veću efikasnost za skladištenje više energije u rezervama; kao i nepromočivu elektroniku koja bi omogućavala letenje u vlažnim uslovima. Tako da je Solarno impulsni tim sada na pola puta. “Prvi avion imao je tehnologiju iz 2007. godine. Drgi će imati tehnologiju budućnosti”, dodao je Pikard.

Solarni avion se ubacuje u Boing 747. Inženjeri će ga sastaviti kada sleti u San Francisko radi leta između San Franciska i Njujorka.

Solarni avion se ubacuje u Boing 747. Inženjeri će ga sastaviti kada sleti u San Francisko radi leta između San Franciska i Njujorka.

HB-SIB, avion budučnosti, će biti 11% veći, imaće autopilota, motore sa većom efikasnošću, i kostur napravljen od još lakših karbonskih vlakana. Baterije će imati veću gustinu energije zahvaljujući novim elektrolitima i elektrodama razvijenim od strane Solvaj i Bajer istraživačkog tima posvećenog razvoju novih materijala (Solvay and Bayer MaterialScience) – tehnologiji koja je već rasprostranjena u električnim vozilima i tehnici. Dve kompanije već su razvile čvrstu poliuretansku penu sa visokim performansama za krila aviona i kokpit izolaciju koju Bajer trenutno koristi u frižiderima i građevinskoj industriji.

Pikard je zadovoljan jer njegovi projekti podstiču razvijanje tehnologija koje mogu unaprediti i druge industrije, ali takođe se nada da će Solarni impuls podstaći potragu za obnovljivom energijom. “Vrlo često se dešava da dok pričamo o zaštiti sredine, to postane dosadno”, izjavio je Pikard. “Sve se svodi na manje pokretljivosti, manje konforta, manje razvoja”. Nasuprot tome, on se nada da će dokazati da eksploatisanje sunčeve energije može da nam donese i veću slobodu.

Konstrukcija aviona na solarnu energiju

Konstrukcija aviona na solarnu energiju

1) Struktura

Inženjeri su napravili kostur aviona ultra lakim, spajanjem delova od karbonskih vlakana u grede i jarbol. Laka i čvrsta pena formira krila i izoluje gondolu od kokpita.

2) Krila

Tanka i dugačka krila prostiru se 63 metra. Dužina smanjuje otpor, povećavajući tako aerodinamiku, i  uisto vreme omogućava prostor za 10.748 solarnih ćelija.

3) Solarne ćelije

Napravljene od nanokristalnog silikona, debele svega 150 mikrona, solarne ćelije prekrivaju 200 kvadratnih metara. One pretvaraju sunčevu svetlost u eliktricitet sa koeficijenotm efikasnosti od 22%.

4) Instrumenti

Zbog raspona krila i male brzine – 100 kilometara po času, avion može da se nagne za samo 5 stepeni, mnogo manje od konvencionalnog aviona. Omega instumenti sa tačnošću mere ugao nagimanja i tresu kontrolni točak ako se pilot nagne previše jako.

5) Kokpit

Samo jedan pilot staje u kokpit, i mora da bude u sedećem položaju. On kontroliše avion uz pomoć džoistika, kormila i 4 poluge.

6) Gondole

Svaka od četiri gondole, ili odvojene motorske konzole, staju ispod krila, sadržeći pakovanje baterija, motor od 10 konjskih snaga i kutiju sa opremom koja pokreće propeler na 400 rpm. Raspodeljujući težinu baterija, gondole takođe smanjuju opterećenje aviona.

7) Baterije

Sa nešto više od 360 kilograma, litijum-polimerske baterije čine četvrtinu ukupne težine aviona. Veoma su efikasne, skladište oko 109 wati po satu.

Putanja leta

Putanja leta

Putanja leta:

Tokom dana, solarni avion se penje između 8220 i 8530 metara nadmorske visine. Kada sunce zađe, propeleri se priguše kako bi se energija sačuvala, i avion se polako spušta na 1200 metara. On ostaje na toj visini sve dok sunce ne izađe ponovo i baterije krenu da se pune. Tim meteorologa koristeći simulacije, procenjuje kada je najbolje doba dana da se avion penje, uzimajući u obzir oblačnost i vetrove.

Naučnici iskoristili 3D štampanje kako bi napravili prvo veštačko uvo

Naučnici su iskoristili tehnologiju 3D štampanja kako bi napravili prvo veštalko uvo, sposobno da prima radio talase.

Naučnici su iskoristili tehnologiju 3D štampanja kako bi napravili prvo veštalko uvo, sposobno da prima radio talase.

Primarni cilj istraživača je bio da se istraže efikasna i promenljiva sredstva kod spajanja elektronike i tkiva. Naučnici su koristili 3D štampanje ćelija i nanodelova, praćeno ćelijskim razvijanjem, kako bi razvili malu kolutastu antenu sa hrskavicom. I tako je nastalo veštačko uvo.

“Generalno, postoje mehaničke i toplotne prepreke kada spajate električne materijale sa biološkim”, izjavio je Majkl Mekalpin (Michael McAlpine), asistent za mehaničko i aero-kosmičko inženjerstvo na Prinston univerzitetu. “Prethodno, naučnici su predložili pojedine strategije da se sašiju elektronički delovi kako bi spajanje bilo manje čudno. To se obično dešava između 2D ploče elektroničkih delova i podloge od tkiva. Ipak, naš posao je zahtevao drugačiji pristup – da napravimo i razvijemo biologiju zajedno sa elektronikom sinergetski i u 3D preplitajućem formatu”.

Mekalpinov tim je napravio nekoliko podstreka, prethodnih godina istraživanja, spajanjem malih senzora i antena. Prošle godine, istraživanje vođeno Mekalpinom i Naven Vermom (Naveen Verma), asistentom za elektroinženjerstvo, uz pomoć Fio Omeneta (Fio Omenetto) sa Tufts univerziteta, rezultiralo je razvojem tetovaže napravljene od bioloških senzora i antene koji se mogu prikačiti na površinu zuba. Ovaj projekat je njihov prvi napor da naprave potpuno funkcionalan organ koji ne samo da replikuje ljudske sposobnosti, već ih unapređuje koristeći ugrađenu elektroniku.

Tetovaža napravljena od bioloških senzora i antena koja se stavlja na zub. Delo naučnika sa Tufts univerziteta.

Tetovaža napravljena od bioloških senzora i antena koja se stavlja na zub. Delo naučnika sa Tufts univerziteta.

“Dizajn i implementacija bioloških organa i uređaja koji unapređuju ljudske sposobnosti, poznati kao cybernetics, deo su nauke koja sve više privlači pažnju naučnicima”, istraživači su napisali u članku koji se pojavljuje u školskom časopisu Nano Letters. “Ovo područije ima potencijal da generiše kastumizirane replike delova za ljudsko telo, ili čak da napravi organe koji imaju sposobnost izvan ljudskih mogućnosti”. Standardna istraživanja tkiva uključuju “sejanje” ljudskih ćelija, kao što su ćelije koje formiraju ušnu hrskavicu, i posle izgradnju polimerskog materijala koji se zove hidrogel. Međutim, naučnici tvrde da ova tehnika ima problema kod zamenjivanja komplikovanih trodimenzionalnih bioloških struktura. “Rekonstrukcija uveta ostaje jedan od najproblematičnijih plastičnih operacija”, izjavili su. Kako bi se rešio problem, tim se okrenuo proizvodnji, tačnije 3D štampanju. Ovi štampači koriste kompjuterizovan dizajn kako bi zamislili objekte od nizova tankih kriški. Štampač onda skladišti naslage različitih materijala, počev od plastičnih ćelija, kako bi napravio finalni proizvod. Predlagački kažu da ovakva proizvodnja obećava pravu revoluciju domaće industrije, dopuštajući malim timovima ili pojedincima, da naprave proizvod za koji bi prethodne bile neophodne čitave fabrike.

Praveći organe uz pomoć 3D štampača je skori napredak. Nekoliko grupa izjavilo je da su koristili ovakvu tehnologiju za sličnu upotrebu u proteklih par meseci. Ali ovo je prvi put da su naučnici demonstrirali da je 3D tehnologija pogodna strategija za mešanje tkiva i elektronike. Tehnika je omogućila naučnicima da pomešaju električnu antenu sa tkivom unutar veoma kompleksno građenog ljudskog uveta. Oni su prvo upotrebili 3D štampač da kombinuju kalup od hidrogela i kožnih ćelija zajedno sa srebrnim nanodelovima antene. Kožne ćelije su se kasnije razvile u hrskavicu.

3D štampač koji se koristi za izradu gotovih proizvoda.

3D štampač koji se koristi za izradu gotovih proizvoda.

Manu Manor (Manu Mannoor), diplomirani student u Mekalpinoj laboratoriji, rekao je da ovakav vid proizvodnje otvara vrata novim načinima da mislimo o integraciji električnih delova i biloških tkiva, i otvara mogućnost da napravimo pravi biološki organ koji će funkcionisati. On je dodao da je moguće integrisati senzore različitih bioloških tkiva kako bi se, na primer, pratio napon u pacijentovom menikusu. Dejvid Garsias (David Garcias), profesor kod Johns Hopkins univerziteta, izjavio je da premošćavanje jaza između biologije i elektronike, predstavlja znatan izazov koji moramo savladati kako bismo omogućili stvaranje pametnih proteza i implanata. “Biološke strukture su mekane I gnjecav, napravljene većinom od vode i organskih molekula, dok konvencionalni električni delovi su teški i suvi, napravljeni većinom od metala, poluprovodnika i neorganskih delova. Razlike u fizičkom i hemijskom sastavu ove dve vrste materijala ne bi mogle biti izraženije”, dodao je.

Gotovo uvo napravljeno je od navojne antene unutar hrskavične strukture. Dve žice, vode se od baze uveta i navijaju oko spiralnog puža (kohlea) – dela uveta koji ima ulogu da prepozna zvuk, koji može da se spoji sa elektrodama. Iako Mekalpin upozorava da bi trebalo proširiti testiranje pre nego što se tehnologija iskoristi na pacijentu, Garsias kaže da ovaj proizvod u principu može odmah da se iskoristi za zamenu ili unapređenje ljudskog sluha. On je dodao da električni signali proizvedeni od strane uveta mogu da se spoje sa pacijentovim nervnim završetcima. Trenutni sistem prima radio talase, ali on je rekao da istraživački tim planira da doda i druge materijale, kao na primer električne senzore osetljive na pritisak, koji bi omogućili uvetu da registruje akustične zvukove.

Pored Mekalpina, Verma, Manora i Garcijasa, istraživački tim je obuhvatao i: Vinstona Sobahejo (Winston Sobayejo), profesora na mehaničkom i aero-kosmičkom inženjerstvu na Prinstonu, Karen Malatesta, studenta molekularne biologije na Prinstonu, Jong Lin Konga (Yong Lin Kong), diplomiranog studenta na mehaničkom i aero-kosmičkom inđenjerstvu na Prinstonu i Tinu James (Teena James), diplomirani student na hemijskom i biomolekularnom inženjerstvu na John Hopkins.

Tim je takođe imao i Ziven Jianga (Ziwen Jiang), srednjoškolca iz Pedi škole u Hajctaunu (Peddie School in Hightstown), koji je bio deo naprednog programa za mlade istraživače Mekalpine laboratorije.
Ziven Jiang je jedan od najspektakularnijih srednjoškolaca koga sam ikada video”, izjavio je Mekalpin. “Ovaj projekat ne bismo uspeli da završimo da nije bilo njega, naročito njegovog znanja u CAD dizajniranju biološkog uveta”.

Kako ćemo izumreti?

Da li će ljudi sami sebe uništiti?

Koje su to najveće globalne opasnosti po ljude? Da li smo na granici da sami sebi presudimo?

Internacionalni tm naučnika, matematičara i filozofa sa Instituta za ljudsku budućnost na Oksfor univerzitetu (Oxfrord University’s Future of Humanity Institute) istražuje najveće pretnje po ljudsku populaciju. U članku “Egzistencijalan rizik kao globalni prioritet”, raspravljali su o tome kako bi internacionalni političari, tačnije svetkse vođe, trebalo da ozbiljno povedu računa kada je reč o riziku izumiranja ljudkse vrste.

Prošle godine bilo je više akademskih člankaka o snowboarding-u nego o ljudskom izumiranju.

Švedski direktor instituta, Nik Bostrom (Nick Bostorm), izjavio je koliko je bitno da povedemo računa o nekim stvarima, jer možda ne dočekamo sledeći vek.

Mnogo toga smo prošli, a opet smo preživeli…
Dakle koje su to onda najveće pretnje?

Prvo par dobrih vesti. Pandemije i prirodne katastrofe mogu nam naneti katastrofalne gubitke, ali Bostrom veruje da bismo ih najverovatnije preživeli. Kao vrsta, već smo proživeli nekoliko hiljada godina bolesti, gladovanja, poplava, predatora, proganjanja, zemljotresa i prirodnih promena. Tako da su šanse na našoj strani. Takođe, veoma su male šanse da nestanemo od posledice udara asteroida ili erupcije super vulkana.

Procenjuje se da 99% vrsta koje su ikada postojale su do sada izumrle.

Procenjuje se da 99% vrsta koje su ikada postojale su do sada izumrle.

Čak i gubitci u 20. veku tokom dva velika rata, kao i čuvena epidemija gripa u Španiji, nisu uspeli da zaustave globalizaciju ljudske populacije.
Nuklearni rat bi mogao da nanese užasna razaranja, ali dovoljno pojedinaca bi preživelo tako da bi mogli da omoguće opstanak naše vrste.

Ako su sve ovo bile dobre vesti, čega onda treba da se plašimo?

Bostrom veruje da smo ušli u neku novu vrstu tehnološle ere, koja ima kapacitet da ugrozi našu budućnost kao niko pre. O ovakvim pretnjama nemamo nikakve podatke, ništa što bi nam pomoglo da se snađemo i preživimo.

Gubitak kontrole

U poređenju sa opasnošću kada date detetu oružije u ruke, napredna tehnologija nam polako izmiče iz kontrole i mogućnosti da je obuzdamo.

Eksperimenti u oblastima kao što su sintetička biologija, nanotehnologija i veštačka inteligencija, kreću se ka teritoriji koja je neistražena i nepredvidiva.

Sintetička biologija, gde biologija susreće inženjerstvo, obećava velike medicinske benefite. Ali Bostrom je zabrinut za nepredviđene posledice u manipulaciji granica ljudske biologije.

Nanotehnologija, koja radi na molekularnom ili atomskom nivou, bi takođe mogla postati veoma destruktivna ako se bude koristila u ratovima. Bostrom je napisao da će buduće vlade imati glavni izaziov kada je reč o kontrolisanju i ograničavanju zloupotreba. Podjednako, postoji strah i kod veštačke inteligencije, kako će ona u budućnosti reagovati na spoljni svet.

Takva “kompjuterska inteligencija” mogla bi biti jak instument u industriji, medicini, poloprivredi ili upravljanju ekonomijom. Ali takođe bi mogla biti nešto sasvim drugačije ako izmakne kontroli.

Spontane posledice
Ovo nisu nagađanja već činjenice.

Šon o Hegertah (Sean O’Heigeartaigh), genetičar pri institutu, povlači analogiju sa algoritmima korišćenim u automatskom trgovanju na berzama.

Ove matematičke veze mogu imati direktne i destruktivne posledice po “prave” ekonomije i “prave” ljude. Takvi kompjuterski sistemi mogu manipulisati stvarnim svetom, dodaje Hegerrah, koji je studirao molekularnu evoluciju na Triniti koledžu u Dablinu (Molecular evolution at Trinity College Dublin).

On se brine o pogrešno vođenim dobrim namerama kada je reč o rizicima u biološkom ispitivanju kao što su eksperimenti na genetskim modifikacijama, rasklapanje i ponovno sklapanje genetskih struktura.

Genetski modifikovana hrana je deo bioinženjeringa.

Genetski modifikovana hrana je deo bioinženjeringa.

“Malo je verovatno da bi neko želeo da stvori nešto loše”, dodao je, ali uvek postoji rizik kao i spontane posledice događaja koji bi mogli naškoditi drugim sredinama ukoliko budu prebačeni u iste.

“Mi razvijamo stvari koje bi mogle otići u pogrešnom smeru”, dodao je.

“Sa bilo kojom novom moćnom tehnologijom, moramo prvo veoma dobro razmisliti šta znamo o njoj – ali bi možda bilo znatno bitnije razmisliti o tome šta zapravo ne znamo o njoj”

Lančana reakcija

Ova grupa naučnika priča o kompjuterima koji su sposobni da naprave daleko naprednije i jače kompjutere. Neće se desiti da ove mašine odjednom razviju smisao za sarkazam i loše ponašanje, ali istraživač Daniel Divej (Daniel Dewey) govori o “eksploziji inteligencije” gde ubrzano širenje kompjuterske moći postaje sve manje predvidivo i kontrolisano.

“Veštačka inteligencija je jedna od tehnologija koja stavlja sve veću i veću moć u sve manji prostor”, dodaje Divej, Američki ekspert za veštačku inteligenciju koji je prethodno radio za Gugl (Google).

Koliko smo zapravo daleko od ovakvih stvari?

Koliko smo zapravo daleko od ovakvih stvari?

Zajedno sa bio i nano tehnologijom možete uraditi nezamislive stvari koje bi sa veoma malo resursa imale uticaja na ceo svet. Oksfordski institut za budućnost čovečanstva je deo trenda koji fokusira naučnike da se pozabave ovim pitanjima. Institut je pokrenut od strane Oksfrodske Martin Škole (Oxford Martin School), i ona povezuje akademike iz različitih oblasti sa ciljem da odgovore na ovakve globalne promene.

Sličnu ambiciiju imaju i na Kembridž univerzitetu (Cambridge University) da ispitaju ovakve opasnosti po ljudski opstanak.

Lord Ris (Lord Rees), astronom kraljevskog porekla i bivši predsednik kreljevskog udruženja, podržava planove za istraživanje egzistencijalnog rizika.
“Ovo je prvi vek gde se ljudi susreću sa pretnjom od njih samih”, dodao je Lord Ris.
Izjavio je da dok mi brinemo o neposrednim individualnim rizicima, kao što su putovanje avionom ili brizi o hrani, izgleda da imamo problem kod prepoznavanja mnogo većih pretnji.

Zabluda ili strah

Lord Ris takođe podseća na posledice sintetičke biologije.

“Sa svakom novom tehnologijom dobijamo mnogo, ali takođe dobijamo i rizik”, izjavio je. Proizvodnja novih organizama za poljoprivredu i medicini mogli bi imati nepredvidive, ekološke, propratne efekte, dodao je. “Pitanje je samo mere. Nalazimo se u mnogo povezanijem svetu, sa olakšanim transportom, gde se vesti i glasine šire brzinom svetlosti. Samim tim posledice zabluda ili strahova su mnogo veće nego u prošlosti”.

Lord Ris zajedno sa filozofom sa Kembridž univerziteta Hju Prajsom (Huw Price) i ekonomistom Partom Dazguptom (Partha Dasguptha) i Skajp (Skype) osnivačem Janom Talinom (Jaan Tallinn), želi da ponudi centru za studije o egzistencijalnom riziku da procene ove pretnje.

Dakle, da li treba da budemo zabrinuti?

Bostrom kaže da postoji pukotina između brzine tehnološkog razvoja i našeg razumevanja i primene te tehnologije. “Imamo odgovornost kao deca, nasuprot tehnoloških kapaciteta odraslih osoba”, dodao je. Na kraju, rizik od opasnosti nije nam na radaru, ali promene nam dolaze, bili mi spremni ili ne”.

Može se desiti da dođe do katastrofičnog kraja ili da se transformišemo u nešto mnogo jače i razvijenije, preuzimajući mnogo veću kontrolu nad našom biologijom.

“Nije naučna fantastika ili religijsko načelo, niti konverzacija u sitne sate u kafani. Ovo jednostavno moramo da shvatimo ozbiljno”.

ECCEROBOT u Beogradu

ECCEROBOT

ECCEROBOT (Embodied Cognition in a Compliantly Engineered Robot) napravljen je tako da se kreće i reaguje na spoljni svet na isti način kao i čovek. Njegov izgled je kopija čoveka. Deluje pomalo zastrašujuće, sa telom koje kao da je ogoljeno, bez kože, a na njegovoj površini se jasno vide mišići, tetive i kosti, odnosno njihova verna imitacija izrađena od veštačkih materijala.

Zbog tako neobičnog izgleda, ali i svojih specifičnih mogućnosti – na primer da se vrlo nežno rukuje sa čovekom – ECCEROBOT se poslednjih godina našao čak i na naslovnim stranama svetski poznatih magazina.

Zanimljivo je da je pravljen, jednim delom, upravo u Srbiji. Istraživačka grupa ETF Robotiks, koju čine studenti doktorskih, master i osnovnih studija Elektrotehničkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, pod rukovodstvom profesora Veljka Potkonjaka, učestvovala je u evropskom FP7 projektu ECCEROBOT koji je za cilj imao stvaranje jedinstvenog antropomimetičkog robota.

ECCEROBOT je, inače, zamišljen kao kućni robot koji pomaže ljudima u dnevnim poslovima i koji ima sposobnost interakcije sa ljudima na način koji je sličan njima samima. Na njegovom razvoju će se raditi još najmanje čitavu deceniju. Za sada su napravljena tek dva primerka, a do serijske proizvodnje proći će još mnogo godina.

U okviru manifestacije „Dani budućnosti: Robotika“ ECCEROBOT gostuje u Beogradu 1. i 2. oktobra. Biće izložen na Velikoj izložbi robota od 10 do 22 sata, u Knez Mihailovoj ulici 5, a posetioci će moći da ga vide i rukuju se sa njim.

Uporedo sa ECCEROBOT-om, na festivalu robota u ponedeljak 1. oktobra gostuje i jedan od najuglednijih robotičara na svetu danas – profesor kognitivne robotike na Univerzitetu u Saseksu Oven Holand koji je između ostalog, predavao i na Univerzitetu Eseksa, kao i na Kalteku, Kalifornijskom institutu za tehnologiju.

PREDAVANJA

 ponedeljak, 1. oktobar

18.00 – ECCEROBOT: Robot koji ima telo kao što je tvoje – prof. dr Oven Holand, Univerzitet Saseks, Engleska

19.00 – Upravljanje humanoidnim robotima – Predrag Milosavljević, Univerzitet u Beogradu, Elektrotehnički fakultet

utorak, 2. oktobar

18.00 – Roboti budućnosti – dr Duško Katić, Laboratorija za robotiku, Institut „Mihajlo Pupin“

19.00 – Roboti u svemiru – Aleksandar Ćosić, Laboratorija za robotiku, Institut „Mihajlo Pupin“

FILMSKI PROGRAM

ponedeljak, 1. oktobar

17.00 – Ted Talks: Lični roboti – Uspon ličnih robota, Mojih 7 vrsta robota, Roboti koji ispoljavaju emocije, Hod Lipson pravi samosvesne robote

utorak, 2. oktobar

17.00 – Ted Talks: Mars roveri: Čarls Elči o roverima na Marsu, kratki film Moonrush, režija: Džonatan Minard

*svakim radnim danom u 12 časova reprizira se filmski program od prethodnog dana

Istražite više na: www.danibuducnosti.rs

Robotika – iskorak ka budućnosti

Od 24. septembra (danas) do 15. oktobra održa će se vrlo značajna i impozantna manifestacija „Dani budućnosti – Robotika“. Manifestacija u sebi spaja razne naučne, kulturološke i istorijske elemente u čijem se će se središtu nalazi Beograd i Srbija. Doslovce.

Zvanični plakat manifestacije

Lokacija jeste odmah jasna, ali istorija robotike bi bila drugačija da nije bilo naučnika i pronalazača iz Srbije koji su u prethodnim decenijama svojim radom bitno doprineli u njenom razvoju. Kulturološki aspekt dana budućnosti u Beogradu predstavlja najmanje istraženu oblast. Robotika u Srbiji, ako se izađe van okvira naučnog i istraživačkog rada, predstavlja relativnu nepoznanicu i nalazi se na margini interesovanja običnog čoveka. Cilj manifestacije je upoznavanje šire javnosti sa mogućnostima i uticajima koje donosi  ubrzani razvoj robotike, kod nas i u svetu.

Kao mala uvertira celoj manifestaciji, pre četiri dana u Medija centru u Beogradu, održana je konferencija za novinare, posvećena danima budućnosti. Glavni organizator celog događaja je Centar za popularizaciju nauke (CPN), državna institucija čiji je cilj da sprovodi izgradnju društva zasnovanog na znanju. Centar je sproveo već nekoliko akcija sličnog obima, ali dani robotike predstavljaju, za sada, najveći i najambiciozniji projekat.

Na konferenciji, sem ljudi, učestvovao je i jedan robot. Ispred centra su bili Slobodan Bubnjić i upravnik Aleksandra Drecun. Sem njih, bitne informacije o robotici, u opšte, saznali smo i od Dr. Veljaka Potkonjaka (profesora sa elektrotehničkog fakulteta u Beogradu), Koste Jovanovića (istraživača pri elektrotehničkom fakultetu) i Dobrivoja Erića. Poseban govornik celog skupa je bio, svakako, robot Neo, koji ima priliku da izrazi svoje zadovoljstvo povodom održavanja manifestacije.

Upravnik centra Aleksandara Drecun je u uvodnom govoru podsetila javnost na rad centra, i istakla važnost nastupajuće manifestacije. Ona je u svom izlaganju, između ostalog, pozvala sve zainteresovane na saradnju sa centrom. Istakla je da je posebno važno da se ljudi iz privrede odazovu, jer sve što centar organizuje radi se sa konkretnom i jasnom namerom da se digne opšti kvalitet života u državi, primenom novih saznanja.

Centralni deo konferencije pripadao je profesoru Veljku Potkonjaku i robotu Neo koji su, svaki na svoj način, pokazali trenutno stanje u razvoju robotike i njen dalji razvoj u budućnosti.

Dr. Veljko Potkonjak i Eccerobot

Srbija i robotika, i pored jakih istorijskih i naučnih veza, nisu sveukupno, dva pojma koji se nešto posebno vezuju jedan za drugi. Roboti, u svesti naših građana i dalje predstavljaju pojam koji je više fiktivan nego stvaran.  Zbog toga, profesor Potkonjak je pokušao da pojasni ciljeve razvoja robotike i perspektive Srbije, kao države, u toj oblasti.

Primena robota u industriji je već duži niz godina realnost i tu nema mnogo misterije. Industrijski roboti predstavljaju robotiku današnjice. Međutim, primena robota van industrije, posebno u svakodnevnim radnjama običnog domaćinstva, predstavlja sasvim drugačiju priču. Pre svega, Potkonjak je istakao, robotika u sebi spaja veliki broj nauka i konkretno primenjuje u svom razvoju (fizika, programiranje, neurologija…). Ulazak kompjutera u naš život je, sam po sebi, predstavljalo revoluciju, koja je pokrenula posebne grane privrede u svetu i u njima se sada obrću milioni dolara (da ne kažemo milijarde). Slično se očekuje od robotike u bliskoj budućnosti. Potkonjak tvrdi da će nova robotska tehnološka revolucija imati veći uticaj na svet nego onu koju su izazvali kompjuteri u svoje vreme (osamdesetih godina 20. veka). Roboti u svojoj osnovi, svojim trenutnim dizajnom, još više otvaraju tržište aplikativnog softvera. Po Potkonjaku to je oblast u kojoj Srbija može naći svoje mesto u svetskim razmerama. Kao potvrda iskazanog, sledeći besednik na konferenciji je bio Nao.

Nao robot

Njegov nastup je razgalio sve prisutne novinare. Po predstavljanju iskazao je svoje viđenje fudbala u našoj zemlji i pokazao da vrlo dobro vlada veštinama plesa. Bez obzira na sve, najbolje je da vidite kao se Nao poneo na konferenciji za štampu.

Kosta Jovanović se predstavio kao urednik predavačkog sadržaja manifestacije. Istakao je da je ovo najveće izložba robota na ovim prostorima. Centralno mesto odvijanja je u Knez Mihajlovoj 5 svakog dana od 10-22 časova.

U svetu robotike, čovekoliki roboti predstavljaju najinteresatniji njen aspekt, ali oni su tek mali deo cele priče. U organizaciji su pomogle razne naučne institucije, a među njima su na prvom mestu elektrotehnički fakultet i mašinski fakultet u Beogradu. Jovanović je rekao, da sem glavne zvezde, robota Asimo, biće izloženi još neki čovekoliki roboti koji predstavljaju rezultat trenutnih istraživanja kod nas i u svetu: Nao, robot Nova, medicinski roboti, Beogradska šaka i Ecce robot.

Asimo

Na manifestaciji će se pojaviti i znameniti naučnici iz oblasti robotike: Hiroši Išiguro, Oven Holand i Rolf Pfeifer.

Owen Holland

Hiroši Išiguro

Dobrivoje Erić, kao poslednji govornik na konferenciji je izneo još neke detalje oko same manifestacije. Robot Asimo je već od 20. septembra u Beogradu, a 24. će se premijerno prikazati svoje umeće u Kolarčevoj zadužbini. Asimo robot će predstavljati sebe još 25. i 26. septembra, na istom mestu, a program traje oko sat vremena. Nastupaće više puta u toku dana, počevši od 11:00 ujutru, pa sve do 19:00 časova.

Od 2005. godine, pa sve do sada, Asimo je posetio nešto više od 20 zemalja. Njega su uvek pratile izložbe o razvoju robotike, što je slučaj i u Beogradu. Kao prateći sadržaj cele manifestacije biće prikazano novo izdanje knjige Karela Čapeka (Karel Čapek)  „Rosamovi univezalni roboti“ – RUR. U ovoj knjizi je prvi put iskorišćena reč „robot“, koja je vremenom postala internacionala reč. Sem toga, manifestaciju će pratiti odgovarajući filmski program. Naravno, filmovi koji će biti prikazani, bave se temema koje se na neki način tiču robota i robotike, kao nauče oblasti.