Karika koja nedostaje ili samo još jedna karika u poznatom delu lanca: Australopithecus sediba

Ljudsko saznanje o sopstvenim korenima je daleko od statusa potpunog. Međutim, čini se, da svaki dan saznajemo nešto novo, i da smo stalno u poziciji da preispitujemo, naizgled, potvrđene pretpostavke i činjenice.

Pojam karike koja nedostaje je direktno vezan za poreklo čoveka, tačnije vrste Homo sapiens sapiens. Pomenuta nedostajuća karika bi bila, ništa drugo, nego ona vrsta našeg pretka, koja bi predstavljala prelaz sa našeg majmunskog na našeg čovečijeg pretka (pod uslovom da smo zaista nastali razvojem majmuna). Arheološka Istraživanja su otkrila celu paletu „među koraka“, vrsta ljudskih predaka koju je trebalo negde smestiti u vremenski tok, koji prethodni istoriji savremenog čoveka. Kada kažem moderan čovek, mislim na vreme prvih civilizacija, u stvari, i na još raniji period – na prvu upotrebu alata, uzgajanja stoke i početaka poljoprivredne aktivnosti. Od tada, pa do sadašnjeg dana imamo eru kojom vlada više-manje ne promenjena vrsta čoveka. Postavlja se pitanje, kako je bilo pre toga? Kako su izgledali naši preci, kao su se snalazili u svojim životima i jedno od najvažnijih pitanja – kako smo mi od njih nastali?

Pre 3 godine, tačnije 15. avgusta 2008. godine, otkriveni je skelet jednog mladog dečaka čija morfologija nije odgovarala ni jednoj do tada poznatoj vrsti primata ili ljudskih predaka. Otkriće se desilo u blizinu Johanesburga (južna Afrika). Kasnija istraživanja su potvrdila da je to, definitivno, nepoznata vrsta koja je dobila naučno ime Australopithecus sediba. Šira javnost je saznala za ovo otkriće tek dve godine kasnije. U tom periodu je otkriven još jedan skelet koji je pripadao odrasloj jedinki ženskog pola.

Posle dosta analiza i testova, starost nađenih ostataka je procenjena na 1,977 miliona godina. Li Berger (Lee Berger) je istraživač koji se bavio proučavanjem nađenog pretka i zaključio je da pojava ove vrste, u vremenskom toku istorije, suviše kasna da bi predstavljala pretka Homo linije. To je bio zaključak sa početka istraživanja. Međutim, isti naučnik je pokrenuo novo istraživanje i njegovi rezultati su objavljeni u časopisu Science, septembra meseca ove godine. Novi zaključci su potpuno oprečni starim, i sada je na snazi tvrdnja da je sediba vrsta koja je prethodila Homo erectus-u. Sem toga, neki delovi anatomije ove vrste su neočekivano slični anatomiji modernog čoveka.  Na osnovu poslednje procene starosti nađenih ostataka sediba, kao vrsta,  je starija od Homo erectusa za 77000 godina. Taj vremenski okvir je posebno haotičan za istraživače. Naučnici imaju puno delimičnih ostataka iz tog perioda, ali njih treba razvrstati – nije uvek lako odrediti da li pripadaju Homo ili Australopitecus liniji. Sediba fosili, sa druge strane imaju vrlo jasne osobine koji ukazuju na sličnosti sa najranijim ostacima savremene ljudske vrste.

Najnovije istraživanje se najviše bavilo tim anatomskim detaljima: mozak, pelvis, šake i stopala. Mozak, sam po sebi, se ne pretvara u fosil, ali moguće je videti obrise njegovog izgleda pregledom unutrašnjosti lobanje. Istraživači su rekonstruisali trodimenzionalnu sliku površine mozga koristeći se jakim X-racima. Pokazalo se da njegova veličina odgovara onoj kod Australopitekus lože, ali da je njegov oblik mnogo bliži obliku mozga savremenog čoveka. Specijalno se ističe prednji deo (režanj), koji kod modernih ljudi sadrži više kognitivne funkcije, kao što je apstraktno razmišljanje, i izgledao je „ljudskije“ nego kod mozgova Australopitekusa. Ova činjenica upućuje na zaključak da su neuralne  promene mozga prethodile njegovom povećanju. Sve do sada, bilo je opšte prihvaćeno mišljenje da je samo povećanje mozga ključni razvoj razvoja ljudske vrste.

Šake, stopala i pelvis ukazuju da su pripadnici vrste sediba podjednako upražnjavali uspravno kretanje i veranje po drveću, ali sa drugačijim stavom u odnosu na čoveka i šimpanzu. Pripadnici ove vrste su mogli biti proizvođači prvih alata, zbog toga što im rukohvat podseća na onaj kod sadašnjeg čoveka. Pelvis kod vrste sediba, svojim oblikom najviše podseća onaj koji se može naći kod modernog čoveka. To, sada, daje novo svetlo na staru i aktuelnu debatu: da li je hodanje na dve noge ili rađanje beba sa velikim glavama uticalo na oblik ljudskog pelvisa. Odrasle jedinke sedibe vrste (kao i njihove bebe) su imale male glave, što ukazuje da je uspravno hodanje u stvari posledica savremenog izgleda pelvisa.

Sve ove činjenice čine da je sediba mnogo bliža savremenom čoveku nego cela Autralopitecus loža, a da je još  više sličnija nego Homo habilis.  Za ovu poslednju vrstu se smatralo da je jedna od najranijih ljudskih vrsta (tzv. ne životinjska vrsta, grubo govoreći). Ranije, postignuta je saglasnost po kojoj habilis predstavlja tranziciju između Australopitecusa i Homo erectusa. Sada Dr. Berger sugeriše da je sediba mogla da evoluira direktno u Homo erectusa, postavljajući Homo habilisa u neku vrstu evolutivne sporedne linije. Postoji mogućnost da nije, čak, ni deo Homo linije.

Kako god bilo, ostaje nada da smo zahvaljujući novim istraživanjima makar i korak bliže rasvetljavanju misterije našeg porekla. Ako je drugačije, zaista ne bi valjalo.

Mikro fosili na Zemlji ukazuju na mogućnost postojanja mikro života na Marsu

Pre 3,4 milijarde godina situacija na planeti Zemlji je bila znatno drugačija. Mora i okeani su bili mnogo topliji, kopno je bilo relativno malo prisutno – grupacije ostrva, tu i tamo. Nije bilo ni kiseonika (O2),  a nebo je bilo tamnije nego danas. Bez obzira na pomalo apokaliptički izgled, na planeti se, već, tada desio život. To je bila nedokazana tvrdnja naučnika, sve do sada. Konačno, deluje da imaju i prvi pravi dokaz koji potvrđuje njihovu hipotezu.

Ova grupacija ćelija je jedan primer sfernih i eliptičnih mikro organizama koji su nađeni u kamenju starom 3,4 milijarde godina u zapadnoj Australiji. Izvor: David Wacey

U tom vremenskom trenutku (pre 3,4 milijarde godina), nisu postojale, ni alge, ni proces fotosinteze, koji je direktno odgovoran za proizvodnju kiseonika. Prema istraživačima, mikrobi (koji se računaju kao živi organizmi) su koristili sumpor (S) kao izvor energije i rasta. Mikro fosili tih najranijih mikroba su pomerili našu spoznaju o početku života za nekih 300 milina godina.

„Mogućnost da ‘udisanja’ sumpornih jedinjenja se smatra jednom od najranijih faza koje predstavljaju prelaz sa ne-biološkog na biološki svet.“ kaže David Vacej (David Wacey), post doktorski istraživač na univerzitetu zapadne Australije (University of Western Australia – UWA), koji je vodio istraživanje o najranijim oblicima života.

Bakterije koje žive od sumpora postoje i danas, na mestima kao što su hidro termalni izvori. Kamenje sa početka Arkianskog (nekada Arkiazoik) perioda nose u sebi tragove antičkih metabolizama koji su se bazirali na korišćenju sumpora. Ovi tragovi su stari 3,5 milijardi godina. Međutim, naći ove mikro fosile je dosta teško i još teže potvrditi njihovu verodostojnost. Sada, istraživači sa UWA i oksfordskog univerziteta veruju da su njihova najnovija otkrića prošla test.

Fosili se sastoje od ugljeničkih ćelija i zaštitnog pokrivača koji ih obavija. Ovi fosili su pronađeni na geografskoj lokaciji koja se zove Strelley Pool Formation, i nalazi se na severozapadu australijskog kontinenta blizu grada Marble Bar. To su sedimentne stene koje predstavljaju najstariju obalu na planeti. Fosili su bili dobro očuvani između sloja kvarca i peska stare plaže.

Strelley Pool Formation. Izvor: David Wacey

Pronađeni fosili liče na prethodno, detaljno proučene, mikro fosile čija je starost procenjena na 2 milijarde godina. Nađeni su grupisani uz pesak, u odgovarajućem staništu. Sem toga, pronađeni su, čak, tragovi pirita, koji bi mogao biti proizvod njihovog sumporastog metabolizma.

Istraživači su koristili Ramanovu spektroskopiju, spektroskopiju sa transmisijom elektrona i geo termalnu analizu da bi pokazali da fosili, zaista, sadrže materijale od ugljenika i da to nije posledica kasnije kontaminacije (da nije nastalo nekim drugim procesima u kasnijem periodu). U časopisu Nature Geoscinece, oni su priznali da je očigledno teško dokazati biološku prirodu fosila iz Arkianskog  perioda – ali u ovom slučaju, imaju nekoliko različitih dokaza, uključujući morfologiju i mineralogiju fosila.

Uzgredno, tim sa oksfordskog univerziteta je proučavao druge prastare fosile sa nalazišta koje je udaljeno nekih 36 kilometara od onog koji su iskopavali istraživači iz Australije. Međutim, te fosile nađene u kamencu kompleksa Apeks (Apex) u Australiji, naučnici nisu smatrali dovoljno dobrim. Nisu imali odgovarajuću mineralogiju i oblik da bi bili biološkog porekla.

Sada, razmišljajući, o najnovijim dokazima koje nude novi fosili, postavlja se pitanje kakav uticaj bi u mogli imati na razvoj astro biologije. Ako život postoji – ili je postojao – negde u Sunčevom sistemu (sem na Zemlji, naravno), mogao bi izgledati, baš kao što ovi fosili sugerišu. Na osnovu potonjih testova i istraživanja može se doći do novih saznanja, a možda, i do potvrde da se život dešava i negde drugde.

Mikro fosil bakterije čiji se metabolizam bazira na sumporu: ćelija u sredini slike ima polomljeni ćelijski zid. Izvor: David Wacey

„Da li bi ovakvi organizmi mogli postojati na Marsu? Sasvim moguće“, kaže Martin Brazier (Martin Braiser), profesor palobiologije na Oksfordskom univerzitetu. „Međutim, potreban je baš ovakav pristup istraživanju: mapiranje svih mikro fosila do najsitnijih detalja i ubedljive trodimenzionalne slike. Samo tako možemo imati pravi dokaz o postojanju života na Marsu.“

Najstariji pomorci na svetu otkriveni na Kritu

Istorija civilizacije je još uvek obavijena mnogim nedoumicama i tajnama, sa naše tačke gledišta. Što više kopamo za daljom prošlošću to nam je teže da razumemo, kao se i šta desilo. Dešava se, da neka otkrića, prave velika pitanja i da nas navode na zaključke za koje, pre, nismo imali bilo kakvu potvrdu. Arheološko otkriće na Kritu (ostrvo u Mediteranskom moru izmđu Grčke i Turske) je sigurno nateralo neke od istraživača da se zamisle nad dosadašnjim prizorima toka istorije i ritma napretka civilizacije.

Najkraće rečeno, grčko ministarstvo kulture tvrdi da imaju dokaz o najranijem pomorskom putovanju koje je čovek ikada uradio. Najranije ili ne (što će možda neko novo istraživanje pobiti), ali prema iskopinama i analizama nađenih predmeta, arheolozi su to prvo putovanje postavili u trenutak od pre 130 000 godina. Na ostrvu Krit su pronađena primitivna oruđa od kamena za koje se veruje da su pripadala ljudima koji su na to ostrvo morali doći morskim putem. Sama oruđa nisu neka značajna vest, ali mesto gde su nađena ih čini sasvim izuzetnim.

Samo ostrvo je odvojeno od kontinenta zadnijh 5 miliona godina, a ko god da je došao na to ostrvo i napravio oruđa morao je da preplovi 64 kilometara. Svi ovi alati, koji potvrđuju ovako značajnu činjenicu, su nađeni u jugozapadnum delu ostrva.

Do sada se verovalo da se najstarije pomorsko putovanje dogodilo pre nekih 60 000 godina, a na području Grčke pre nekih 11 000 godina. Za najstarije pomorsko putovanje se i tada govorilo sa mnogo opreza, gde su se projekcije od pomenutih 60 000 godina smatrale preambicioznim, i ako su zaključci i analize ukazivali na taj vremenski trenutak. Zbog svega toga, ovaj, najnoviji podatak poprilično pomera granicu početaka ljudske civilizacije.

To što su našli grčki i američki arheolozi na Kritu, zahteva još iskopavanja i dodatnih analiza i ako se u skoroj budućnosti celo oktriće pokaže autentičnim (po mogućstvu istestirano na sa što više različitih metoda), to će verovatno pokrenuti nove diskusije i teorije među naučnim svetom.

Uzmimo da se to pomorsko putovanje zaista desilo, pa pokušajmo da vidimo kako su, tako rano, ljudi doplovili do tog famoznog ostrva. Linija horizonta je 50 km (kilometar tamo vamo, zavisno od toga gde se nalazite na planeti). To znači, da ako se nalazite na savršeno mirnom moru, ono što vidite na horizontu jeste ustvari krug vidljivosti od 50 km, preko toga, jednostavno, ništa ne vidite, što stoji na površini mora, zbog zakrivljenosti Zemlje. Malo drugačije rečeno, ako ste na otovrenoj pučini, na brodu, vi jednostavno nećete videti bilo koje drugo plovilo (bez obzira da li imate neki optički uređaj, kao što je durbin ili dvogled) koje je udaljeno od vas više od 50 km.

Ako pogledamo sada mapu tog dela Mediteranskog mora i pretpostavimo da nije došlo do znatnih promena u topografiji u zadnjih 200 000 godina, onda možemo pretpostaviti više različitih načina kako su ljudi došli do tog ostrva. Plovidba, što slučajna što namerna, vas može dovesti na Krit, to sigurno, ali rastojanje od 64 km nije neka velika distanca. Sasvim validna je i mogućnost da se ta plovidba dešavala više slučajno nego namerno i to na nekom balvanu nego na nekom plovilu, koji je napravljen od strane čoveka. Susedna ostrva su mogla biti nastanjena na sličan način, pa zašto to nije mogao biti slučaj i sa ovim? Ovde bi sada trebalo ući u analizu morskih struja u tom delu mora, ali scenario bi mogao biti vlo jednostavan. Desila se strašna oluja koja je dizala u vazduh i živo i mrtvo i kada se sve stišalo, nekoliko pripadnika vrste homo sapiens i par odvaljenih debala se našlo na pučini, ne znajući gde se nalaze (ovi prvi, naravno). Ostatak plovidbe su mogle obaviti struje koje su možda bile drugačije nego sada i.. voilà!… eto prvih ljudi na Kritu, gde pokušavaju da prežive u divnom novom svetu neistraženog ostrva.

Naravno, još ćemo videti da li je to smisleno, kada se uskoro potvrdi verodostojnost arheološkog nalazišta na jugozapadnum Kritu. Dotle, možete i sami da pretpostavite šta se ZAISTA desilo i kako su od prvih ljudi nastali prvi pomorci.