Čestica Cb(3P) je potvrđena, potera za Higsovim bozonom se nastavlja

Za sada, istraživači i dalje ne mogu naći definitivni dokaz o tome da li Higsov bozon predstavlja realnu činjenicu. Međutim, ATLAS eksperiment pri LHC-u – jedan od dva glavna eksperimenta koji se sprovode u najvećem sudaraču čestica na svetu – je doneo rezultate koji upućuju na postojanje do sada „nepoznate“ čestice. Čestica je dobila ime cb(3P) (ili  Chi-b(3P)) i njeno otkrivanje bi trebalo da da novi uvid u prirodu jake sile, koja održava nuklearno jezgro kao celinu. Prema važećim postavkama u celom univerzumu postoje samo 4 sile: slaba, jaka, elektromagnetna i gravitaciona sila. Sve ostale sile, koje možete smisliti ili nabrojati, u svoj biti sadrže neku od pomenutih sila.

 Ova „nova“ čestica je imala sličnu reputaciju kao i Higsov bozon. U stvari, i ona pripada familiji bozona i dugo se pretpostavljalo da postoji, a sve do sada nije bilo pravog dokaza. Čestica Cb(3P) predstavlja novi način spajanja kvarka i anti kvarka.

Istraživanje je skoro objavljeno i njegov značaj je vrlo veliki, u ovom trenutku, dok traje najveća potera u istoriji fizike. Standardni Model u fizici i dalje traži potvrdu postojanja Higsovog bozona, jer je on, u suštini, odgovoran za postojanje mase u univerzumu. On je taj koji daje masu svim ostalim česticama. Međutim, kada naučnici jedom uhvate ovaj bozon i dokažu njegovo postojanje, tek tada počinje pravo istraživanje. Higsov Bozon možda daje masu svim drugim česticama, ali postavlja se sledeće pitanje: šta je to što drži masu skoncentrisanu na jednom mestu, ali na fundamentalnom, čestičnom nivou? Za razumevanja ovog mehanizma mnogo su važnija istraživanja koja se bave silama i česticama kao što je novo otkriveni cb(3P).

„Postojanje pomenute čestice je bilo predviđeno od strane mnogih teoretskih fizičara, ali nije bilo potvrđeno u svim dosadašnjim eksperimentima, a među njima je i moj rad na D-Zero eksperimentu u Čikagu (SAD).“ veli doktor Džejms Valder (James Walder), istraživač koji je radio na analizi podataka koji su potvrdili postojanje nove čestice.

Doktor Mirijan Vatson (Miriam Watson), kolega na istraživanju, objašnjava istoriju istraživanja čestice: „Pre 25 godina mi smo izučavali lakše „partnere“ (verzije) čestice cb(3P). Ova, najnovija merenja predstavljaju odličan test za naša teoretska istraživanja i proračune sila koje se manifestuju prilikom interakcije fundamentalnih čestica. To nas još više približava potpunoj spoznaji mehanizama koji drže svemir takvim kakav jeste.“

Profesor Rodžer Džons (Roger Jones), šef Lankaster ATLAS grupe kaže sledeće: “I ako su ljudi sa punom pravom zainteresovani za Higsov bozon, za koji se veruje da daje drugim česticama masu i koji se polako nazire u našim istraživanjima, veliki deo mase objekata koji nas okružuju proizilazi iz prisustva jake sile (interakcije) koji ispitujemo proučavajući čestice kao što je Cb.“

Koriolisova sila je ostala, ipak, Coriolisova

Istorija nauke je puna interesantih preokreta (i ljudi su ređe stradali pri tome), i jedna od njih je vezana za Koriolisov efekat, koji je direktna posledica Koriolisove sile. Znači, gospodin Gustave Coriolis se smatra za prvim čovekom koji je primetio malo, ali značajno odstupanje od pravolinijske putanje u kretanju tela u referetnom sistemu koji se okreće. Na Zemlji, ovaj efekat se može primetiti samo ako se posmatra jako veliko rastojanje, tačnije jako velike putanje tela u pokretu. Tako nešto je moguće primetiti kod leta aviona sa kontinenta na kontinet. Naravno, da bi ste sve to primetili morate da gledate planetu iz njene orbite.

Tema ovog članka nije detaljno upoznavanje sa ovim efektom nego, istorija njegovog dokumentovanja. Sve do skoro se verovalo da je Gustav Goriolis bio prvi koji je spomenuti efekat dokumentovao. Prema najnovijim istraživanjima spisa, koje je sproveo Christopher Graney, izversni italijanksi sveštenik Giovanni Riccioli je ustvari sproveo celo zapažanje pre Coriolisa i to skoro 2 veka pre njega!

Problem je u tome, što je ovaj sveštenjik kroz istoriju ostao nezapažen, jer su njegove pobude istraživanja, gledano iz ugla nauke, okrenute protiv same nauke. Tačnije, ovaj naučni entuzijasta je pokušao da pomogne velikoj ideji i učenju crkve, i da pobije (argumentovano) sva špekulisanja i da definitvno zakuca planetu Zemlju u centar svemira i da je učini jedinim nepokretnim objektom. Posle svog istraživanja, on je objavio (na latinskom), čak 77(!) argumenata koji su trebali da dokažu da se nebo vrtio oko nas, a ne obrnuto.

Posle prevođenja, koje je obavio Greany, ispostavilo se da je sveštenik predpostavio fenomen koji liči na ono što je Coriolis, docnije, primetio.

Evo zapažanja i zaključka koje je Riccoli zabeležio. Da se Zemlja zaista okreće, brzina kretanja tla na različitim geografskim dužinama bi bila drugačija. Uzevši to u obzir, kao tačno, Riccoli je izneo pretpostavku da kada bi postavili top sa neku tačku na ekvatoru i opalili granatu u pravcu severa ili juga, došlo bi do do pomeranja tla ispod putanje granate, što bi po završetku leta bilo primećeno. Ono što je bilo očekivano, jeste da mesto pogodtka i pozicija topa bi trebalo da formiraju pravu liniju koja nije normalna na liniju ekvatora. Međutim, prema tadašnjim saznanjima to se nije dešavalo, pa samim tim ni rotacija Zemlje nije postojala.

Ono što je izuzetno u ovoj priči, jeste činjica da je Riccoli izveo sasvi dobar zaključak… za to doba. Pogrešan zaključak je posledica, nedostatka tehničkih mogućnosti da se izvrše bolja i detaljnija merenja, koja su 2 veka kasnije bila moguća.

Uprkos tome, istoričar Owen Gingerich smatra da zasluge otkrivanja ovog fenomena treba da ostanu gde su i sada, jer je Coriolis primetio da ovo odstupanje od prave prilikom kretanja, ne važi samo za tela koja se kreću samo na sever ili jug, nego po bilo kom pravacu. Naravno, uz opasku da je ova sila neprimetna, ako se kretanje vrši duž samog ekvatora.

Svemir je i dalje jedna velika nepoznanica, i verovatno poslednja granica ljudskog saznanja, ali da je kojim slučajem čovek, verovatno bi mnogo voleo ironiju. Sveštenik koji se bori protiv naučnog mišljenja (koristeći naučni pristup) dokazujući da je ono tačno. Svašta…