Uskoro: lek za sedu kosu

Reklama za farbanje kose iz 1843. godine. Dokaz koliko je ljudima i tada bilo bitno da nemaju sedu kosu.

Reklama za farbanje kose iz 1843. godine. Dokaz koliko je ljudima i tada bilo bitno da nemaju sedu kosu.

Naučnici trenutno rade na kremi koja obnavlja pigment kod ljudi koji imaju kožno oboljenje zvano vitiligo. Teoretski, oni nagađaju da bi krema mogla da pomogne ljudima koji imaju problema sa sedom kosom.

Istraživači rade na tome da pomognu ljudima koji imaju problema sa sedama, da ih zamene za njihovu mladalačku boju ponovo. Do sada, imali su uspeha kod par ljudi koji nisu izgubili pigment u kosi i koži od starenja, već od bolesti vitiligo. Pošto se smatra da je gubitak pigmenta od vitiligo bolesti isti kao i gubitak sedenjem u kasnim godinama, prototip ovakve kreme mogao bi biti prvi korak ka pravoj kremi koja će sprečiti sedenje. (Ali šta bismo radili bez silnih „muških“ reklama?)

Krema je odradila svoje kod samo pet ljudi u preliminarnom ispitivanju, tako da smo daleko od pravljenja komercijalnog proizvoda. Ali ako se ispostavi da pomaže većem broju ljudi, bila bi to velika stvar za ljude koji pate od vitiligo bolesti, posebno kod onih koji se pate ceo život. Što se tiče „sede“ populacije, bio bi to prvi proizvod koji se zapravo bavi korenom problema, umesto što samo prikriva sede dlake“, izjavio je  Džerald Vajzmen (Gerald Weissmann), glavni urednik novina ujedinjenog američkog društva za eksperimentalnu biologiju „FASEB novine“.

Tim dermatologa iz Nemačke i Engleske pregledao je više od 2.000 ljudi koji pate od vitiligo bolesti, koja izaziva gubitak pigmenta u pojedinim predelima kože i kose. Iako, vitiligo nije smrtonosan, zarazan niti bolan, i dalje može poprilično otežati ljudima život jer može izmeniti čovečiji izgled veoma mnogo.

Ovo oboljenje poznato je još od davnih vremena. Oboleli od vitiligo bolesti čine 0,5 – 4% stanovništva Zemljine kugle (što odgovara broju od 40 miliona ljudi). Bolest se može pojaviti u bilo kojoj starosnoj dobi, mada se u 70% slučajeva javlja do 20-e godine života.

Bolest vitiligo - gubitak pigmenta u koži i kosi.

Bolest vitiligo – gubitak pigmenta u koži i kosi.

Evropski naučnici pronašli su neke promene u proteinima koji vitiligo oboleli prave, nasuprot onima koji nisu oboleli od ove bolesti. Takođe su otkrili da nekoliko različitih hemikalija akumulira u vitiligo zaraženoj koži: peroksinitrit i hidrogen peroksid (iste stvari koje se koriste u izbeljivačima). Naučnici su imali pet dobrovoljaca obolelih od vitiligo bolesti, koji su koristili kremu koja smanjuje hidrogen peroksid u koži. Oni su spoznali da je krema povratila pigment u koži dobrovoljaca.

Da li bi odstranjivanje hidrogen peroksida sa kože i kose radilo i kod osoba koje nisu oboleli od vitiligo bolesti? U 2009. godini, naučnici su objavili studiju koja sugeriše na to da ljudi starenjem dobijaju sedu boju i da zbog toga imaju povišenu količinu hidrogen peroksida u folikuli i dlaci.

Personalni „mišiji“ model – mali „avatari“ u borbi protiv raka

Avatar – Prema hinduizmu ovaj pojam je izveden od staro indijskog pojma avatara što znači silazak i upućuje na božansku manifestaciju ili inkarnaciju na zemlji.Model personalizovanog miša je u suštini jedna od najboljih paradigmi varijanti ovog starog religijskog koncepta, s tom malom razlikom, što nema veze sa religijom. U prvom planu je medicina i zdravlje čoveka.

Slobodno rečeno, mišiji „avatari“ bi mogli u budućnosti da omoguće lekarima da nađu najefikasnije rešenje za borbu protiv raka, pre nego što ga primene na samom pacijentu. Barem tako tvrde istraživači koji su se skupili na godišnjem skupu organizacije HUGO (Human Genome Organisation) u Australiji tokom druge polovine marta meseca ove godine.

„Korišćenjem personalizovanih avatara bi omogućilo da probamo različite kombinacije lekova i da napravimo i ispravimo greške pre nego što ih primenimo u kliničkoj praksi“, kaže Edison Liu (Edison Liu), predsednik HUGO organizacije i vođa laboratorije Jackson Laboratory iz Bar Harbora u Mejnu. „To je smer istraživanja koji mnoge istraživačke grupe, trenutno, prate.“

Pojam „Avatara“ se koristi u neformalnoj komunikaciji među istraživačima. Pojam podrazumeva korišćenje miša ili neke druge životinje u istraživanju koje će omogućiti nalaženja leka za konkretnog pacijenta. Pacijentu koji poseduje tumor, deo tog tkiva bi se odstranio i nakalemio na životinju. Tako bi se stvorio personalni model raka pacijenta koji se ne nalazi na samom pacijentu. Tako postavljen model bi postao „ogledno polje“ na kome bi se isprobali lekovi, koji bi mogli da izleče specifičan tumor.

Ideja ovog pristupa je jednostavna – rak koji se pojavljuje kod pacijenta je uvek specifičan i pomalo modifikovan, jer je nastao od tkiva samog pacijenta. Zbog toga, medicinari imaju pred sobom uvek drugačiju bolest da leče i ako su do sada imali posla sa mnogo primera raka pluća, na primer. Zbog toga ni jedan rak (tumor) nije isti i nije teško pretpostaviti da se lečenje mora prilagoditi svakom pacijentu posebno. Tretiranje pacijenta ne isprobanim kombinacijama lekova, gde se ne može predvideti konačan rezultat terapije predstavlja, u najmanju ruku, kockanje sa životom tog istog pacijenta. Kako je neophodno da se eliminiše tkivo tumora, a da se ne ošteti sve ostalo, bilo bi dobro onda imati njegov uzorak van pacijenta i probati razne metode lečenja. Na taj način je nastao koncept personalizovanog avatara. Da, jeste okrutno kao što zvuči, ali mali avatar će preuzeti sav rizik tretiranja raznim lekovima, sve dok se ne nađe prava kombinacija. Za to vreme pacijent može biti u bolnici pod sredstvima koja samo sprečavaju dalje napredovanje tumora, sa minimalnim rizikom za komplikovanje, već nezgodne, situacije.

U jednom primeru ovog pristupa istraživač Šin Grimond (Sean Grimmond) sa univerziteta Queensland iz Brizbena, zajedno sa svojim kolegama (Australian Pancreatic Cancer Genome Initiative) analizirali su uzorak pankreasa da bi identifikovali mutaciju koja bi ga učinila podložnim određenim lekovima. Zbog toga, oni su napravili personalni mišiji model, tako što su metodom ksenotransplantacije premestili deo pacijentovog tumora na miša sa oslabljenim imunim sistemom (imonodeficiencija). To im je omogućilo da testiraju reakciju tumora na lek mitomicin C, koji je prema početnim analizama mogao biti efikasan u tretiranju raka. Nastavak priče je pomalo ironičan. Istraživači su objavili, u svom izveštaju na godišnjem okupljanju, da je se tumor pod dejstvom leka smanjio, ali dok čekao ishod, pacijent je preminuo.

Bez obzira na ovaj polovičan uspeh (ili neuspeh), istraživači misle da bi ovakav pristup u lečenju mogao dati dobre rezultate, u budućnosti. Za sada, manje od 5% ljudi sa rakom pankreasa u SAD preživi više od 5 godina. Uobičajeni tretman, lekom gemcitabine, produžava život pacijenta do godinu dana.

„Idealna situacija bi bila da se istraživanje prirode raka počne u najranijoj fazi, jer dok rak postane otporan na standardne tretmane, lekari mogu da sprovedu dovoljno testova i da nađu odgovarajući lek“, kaže onkolog Manuel Hidalgo (Manuel Hidalgo) sa španskog nacionalnog centra za istraživanje raka u Madridu. On u svojoj kliničkoj praksi koristi, takođe, ksenograftski (xenograft) model u tretiranju raka pankreasa.

Grimondov tim, koji je deo organizacije ICGC (International Cancer Genome Consortium) je otkrio veliki opseg mutacija analiziranjem genoma od preko 100 ljudskih tumora pankreasa. Potpomognut rezultatima prethodnih genomskih analiza ovog tumora, tim je uočio nekoliko gena koji su važni za rast i razvoj nervnih ćelija. Ovaj rezultat je u saglasnosti sa prethodnim istaživanjima, što sugeriše da proteini koje kodiraju geni koji aksone (akson – nervno vlakno) vode do njihovog odredišta mogu biti dobra meta za lekove protiv raka. „Zanimljiva je pomisao da ova spoznaja može dati nagoveštaj kako je rak pankreasa dobar u napadanju nerava, što prouzrokuje velike bolove kod pacijenta“, kaže Grimond.

„Ova strategija je posebno pogodna kada su u pitanju heterogenomski tumori kao što je rak pankreasa“. kaže Andriju Biankin (Andrew Biankin), vođa Garvin instituta u Sidneju (Asutralija) koji se bavi istraživanjem ovog tumora. On je, takođe, vodeći saradnik u projektu koji vodi ICGC. Za takve tumore, kombinacija lekova koja napada više meta unutar zloćudnog tkiva ima veće šanse da bude efikasna, nego jedan velika teška terapija koja napada samo jednu tačku, tvrdi Biankin.

„Ovo može pomoći da se uštede velike količine lekova koje bi inače bile iskorišćene (da ne kažemo bačene) zbog sporog reagovanja prilikom kliničkih proba.“, kaže Biankin. On će predvoditi australiski klinički test pod imenom IMPACT, koji će proširiti postojeću studiju tako što će uvrstiti još pacijenata sa rakom pankreasa. Trenutno, mnoga klinička istraživanja i testovi koji se bave ispitivanjem raka se završavaju vrlo brzo, jer premali broj pacijenata reaguje na lekove. Međutim, u budućnosti, mišiji „avatari“ bi mogli biti prvi koji bi identifikovali podgrupe pacijenata kod koji bi određeni lek dao rezultate – i tako bi se broj pacijenata koji reaguju na lekove povećao.

Sve ovo, zahteva promenu kliničkog ustrojstva svesti, kaže Hidalgo. „Naši sistem kliničkog testiranja nisu skrojeni da potvrde korišćenje lekova na osnovu malih ispitnih grupa“, kaže on, „Da bi lek bio odobren zahteva se nasumično testiranje na velikom broju pacijenata, i zbog toga je potrebno da se promeni viđenje kontrolnih agencija koje prate probe i na osnovu toga daju svoja odobrenja za primenu lekova“.

Da li bi ste ugrozili njegov život da biste spasili svoj?

Živi bili, pa videli…

Antibiotici dobijaju neophodnu pomoć u borbi protiv „super buba“

Ovaj sajt je već obrađivao pojavu „super buba“ (superbugs), ali na brzinu ćemo ponoviti o čemu se radi.

U borbi protiv malignih (loših) mikro organizama, medicina često poseže za antibioticima. Problem koji se u poslednjoj deceniji pojavio vezan je, baš, za korišćenje antibiotika. Dejstvo ovih medicinskih preparata je sva manje efikasno, a šteta po naš organizam se ne smanjuje. Po starom, dobrom običaju, malo je lekova koji će vas samo zalečiti. Većina farmaceutskih proizvoda sa sobom donosi kontra indikacije, koje treba pažljivo razmotriti pre upotrebe svakog leka. Često, problematične, propratne pojave dolaze do izražaja u vrlo posebni slučajevima, pa lekove, većina stanovništva, može koristiti bez mnogo razmišljanja o nekim posebnim posledicama. Uprkos tome, korišćenje lekova treba dozirati i nikada preterivati. Osluškivanje reakcija organizma može u mnogome pomoći da se nađe prava doza.

Klebsiella pneumoniae se može lako naći u ljudskom probavnom traktu, i ona je čest razlog infekcijama koje traže bolničku negu

Međutim, kod antibiotika situacija je malo specifična. Uzimanjem antibiotika vi napadate loše ili nepoželjne mikro organizme i tim sprečavate da se oni rašire po vašem organizmu i načine još veću štetu. Unošenje antibiotika je, obično, oralno, tačnije gutanjem plastičnih kapsula koje će se rastvoriti u stomaku, a odatle praškasti sadržaj (antibiotik) preuzima na sebe borbu protiv nemani. U toj borbi dešavaju se i nevine žrtve (ka i u svakom većem sukobu), a u našem slučaju to su dobri mikro organizmi, čije je prisustvo u našem organizmu od suštinskog značaja. Antibiotici ubijaju loše momke, ali svaki put nastrada po neka dobra bakterija u našem telu. Efekat antibiotika je zbiran, i ako se pacijent nalazi u vrlo teškom stanju, često se prepisuje produžena terapija na bazi antibiotika, što znači da će još dobronamernih organizama nastradati. Posle lečenja, organizam je u stanju da obnovi neophodnu floru i faunu u želudcu, crevima i na drugim važnim mestima, ali za to je potrebno vreme. Proces obnavljanja je mnogo sporiji od uništavanja i ako organizam veže nekoliko bolesti za redom, postoji velika šansa da će antibiotici svojim delovanjem poremetiti neke od vitalnih funkcija organizma.

Konačno dolazimo do pojma „super buba“.

Kako nevolja ne ide sama, od prvih upotreba antibiotika, pa sve do danas, prošlo je dosta vremena, pa se čini da su nevaljale bakterije razvile odbranu protiv postojećih lekova. Ove nove verzije poznatih bakterija, koje loše utiču na naše zdravlje, su sve otpornije iz godine u godinu. Nalazimo se u situaciji da antibiotici, sada, prave više štete nego koristi, jer „super bube“ (otpornije verzije loših bakterija) sasvim uspešno ostaju žive, a šteta koja se dešava upotrebom antibiotika se ne umanjuje.

Ispomoć postojećim antibioticima

Ljudi, sve više svesni ove pojave, sve manje veruju antibioticima, a to znači manji prihod i zaradu za farmaceutske firme… i sve više ljudi koji su bolesni i bez efikasnog leka. Zbog toga, istraživači su se dali u potragu za novim rešenjima i jedno od tih rešenja je tema ovog teksta.

Nova supstanca koja bi mogla ući u upotrebu uskoro, u stvari, pomaže postojećim antibioticima da se uspešnije bore protiv mikro organizama – super buba! Ljudska rasa uzvraća udarac…

Nova supstanca ne učestvuje u borbi protiv napadača direktno – samo čini anti bakterijske lekove jačim. Supstanca je razvijena na nacionalnom univerzitetu američke države Severna Karolina (North Carolina) i mogla bi da pomogne istraživačima da se bore protiv nezgodnog bakterijskog enzima.

Enzim koji pravi probleme zove se New Delhi metallo-β-lactamase ili kraće NDM-1 i može se naći u samim bakterijama, u njihovom genetičkom kodu i izdvojen je i identifikovan 2008 godine. Ovaj enzim je posebno nezgodan, jer on omogućava bakterijama da budu toliko otporne na razne antibiotike – uključujući i one antibiotike koji su dizajnirani da se bore protiv bakterija otpornih na antibiotike!

Ova osobina ih zaista čini super bubama.

Situacija je još gora, ako se zna da ovaj enzim posebno pomaže gram negativnim bakterijama koje se teško daju savladati  – kao što je E. coli i K. pneumoniae. Generalno, gram negativne bakterije su otpornije na antibiotike od gram-pozitivnih. Poređenja radi, vrlo nezgodna bakterija MRSA iz porodice stafilokoka, vrlo otporna na današnje antibiotike, spada u gram-pozitivne bakterije.

NDM-1 gen, bakterija ili enzim

Lekovi koji su u stanju da se bore protiv ovakvih visoko otpornih mikro organizama, ubijaju bakterije tako što sprečavaju da se ćelijski zid oformi (sintetiše) kako treba (bakterije su, u suštini, jednoćelijski organizmi). NDM-1 je enzim koji omogućava bakterijama da razlože te lekove i da ih učine neefikasnim.

Ovde nastupa nova supstanca, koja se suprotstavlja dejstvu enzima NDM-1. Supstanca je derivat iz klase amino kiselina poznatih pod imenom 2-aminomidazoli. Pomenute kiseline mogu sprečiti razvijanje bio filmova (tanak sloj biološkog materijala) kod bakterija.

Istraživač sa pomenutog univerziteta u Severnoj Karolini, Kristijan Melander (Christian Melander) je primetio da jedinjenja koja se baziraju na amino kiselinama mogu „obnoviti“ postojeće antibiotike, čineći ih efikasnijim u borbi protiv gram-pozitivnih bakterija otpornih na lekove. Posle malo istraživanja, ispostavilo se da je moguće naći odgovarajuće amino kiseline, iza iste klase, koja će se efikasno boriti protiv gram-negativnih bakterija.

Melander i njegove kolege su objavile svoja istraživanja u radu objavljenom u ACS Medical Letters.’

Otkriće enzima NDM-1, pa, zatim, i njegove uloge, je bilo vrlo značajno. Zahvaljujući tome medicina sada ima nova sredstva da se izbori sa najezdom novih „super buba“!

“Plašt“ nanočestica otkriva tumor

Nauka, kao način upoznavanja sveta oko nas, je klasifikovana i podeljena u veće segmente zarad našeg lašeg snalaženja u moru znanja. Bez obzira na tu činjenicu, najbolje od nauke dobijamo kada sklonimo sve te granice i korisno upotrebimo saznanja koja, na prvi pogled, nemaju mnogo značajnog.

Istraživači sa MIT-a (Massachusetts Institute of Technology) u Americi, su se pozabavili primenom nanočestica u medicinske svrhe. Tumori, bilo kog tipa, dele među sobom jednu osobinu koja se može lepo iskoristiti – svi su kiselijeg sastava nego zdravo tkivo.

Nanočestice, koje bi nosile bio koji tip leka, bi mogle koristiti ovu osobinu prilikom pronalaženja tumora u organizmu. Ovaku ideju zastupa Paula Hammond, član David H. Koch Instituta za istraživaje raka (tumora) pri MIT-u. Ona je ujedno i autor rada, koji opisuje pomenute čestice, koji je objavio ASC Nano.

Poput ostalih nanočestica, koje se koriste za transport lekova kroz organizam, i ove su zaštićene „plaštom“ koji ih štiti od razgradnje u našem krvotoku. Dodatak postojećem plaštu je njegova rekacija prilikom kontakta sa kiselijom sredinom. Kada se nanočestica nađe u takvoj sredini, tada se spoljni sloj plašta „skine“ sa čestice, što je ujedno znak da se „transporter“ leka nalazi u blizini tumora. Autor ove ideje je i vođa MIT tima koji je izveo ovaj ekpsriment je Zhiyong Poon.

Sada, dovoljno blizu tumora, nanočestica ima još jedan zaštitni sloj koji je sposoban da uđe, tačnije, prodre u pojedinačnu ćeliju ciljanog tumora. Objavljeni rad tvrdi da su u čestice opstale u krvotoku miša 24 časa, okupile u zoni tumora i ušle u njegove ćelije.

Prava meta

Ovaj pristup se razilkuje od dosadašnje prakse. Tipičan pristup bi podrazumevao „ukrašavanje“ samog tumora molekulima koji se vezuju za proteine koji se mogu naći na površini ćelija raka. Problem ovog pristupa je u pronalaženju prave mete, tačnije, molekula koji se nalazi samo u ćelijama raka i nigde više, po celom organizmu. Sem toga, traženje ovakve, posebne mete (molekula unutar tumora) nije univerzalno za sve tumore, stoga, i ako je metoda efikasna, traži stalnu korekciju, prilogađavanje, od tumora do raka. Greška u proceni mete može dovesti do potpunog promašaja tumora, ili gore, da lek izazove štetu na zdravom tkivu zbog pogrešnog markiranja.

Umesto toga, Hammond tim je odlučio da iskoristi kiselost tumora kao univerzalni pokazatelj, što je posledica njegovog ubrzanog metabolizma. Ćelije tumora se brže razvijaju i dele od normalnih ćelija, i ti procesi zahtevaju znatno više kiseonika, koji svojim prisustvom povećava kiselost sredine. Što je tumor veći, to je tkivo sve više kiselo.

Kada su nanočestice u pitanju, njihova izgradnja se sprovodi u slojevima. To omogućava da svaki od slojeva ima posebnu funkciju. Redom, svaki od tih slojeva, kada jednom izvrši svoj zadatak biva uklonjen, sve dok lek ne dođe do zaraženog mesta.

Prvi plastični sloj (sastavljen od polietilenskog glikola ili PEG) se razlaže u kisleom okružeju tumora, i ujedno se otkriva srednji sloj, koji je pozitivno naelektrisan. Ovo naelektrisanje pomaže u savladavanju sledeće preprke – ćelijske membrane samog tumora. Sam prolaz kroz membranu nije lak posao, ali pošto ona negativno naelektrisana, sve pozitivno naelektrisane čestice mogu lakše prodreti kroz nju. Platični plašt, koji je već otpao, je imao još jednu ulogu: da zaštiti organizam od naelektrisanja srednjeg sloja.

Poslednji sloj može da sadrži polimer koji nosi lek ili, možda, kvantnu tačku, koja se može iskoristi za  stvaranja detaljne slike određenog dela tela, na ćelijskom nivou.

Ovo nije jedini pokušaj da nanočestice iskoriste kiselost tumora za njegovu detekciju, ali je prvi koji koji je uspešno sproveden na živim organizmima.  Ostali Istraživači, koji se bave sličnim istraživanjima su ubeđenja da je ovaj ekpriment potvrda „lukavosti“ pristupa po ravnima, slojevima.

Predstoji dalji razvoj ovih nanočestica, i očekuje se istraživanje od 5 do 10 godina, pre nego što se ovaj metod iskoristi u medicini čoveka. Na redu su ostale životinje, jer se pokazalo da ovaj sistem radi na miševima u laboratoriji.

Hammond i njen tim su započeli rad na nanočesticama koje imaju više „punjenja“. U praksi to bi značilo da bi svaki sloj imao neku vrstu, svog, punjenja koje bi dodatno pojačalo uticaj leka. Spoljašnji PEG sloj bi svojom razgradnjom ispustio lek ili gen koje bi učinio ćelije raka još više osetljive (čitaj: ranjive) na lek koji bi se nalazio unutar poslednjeg sloja nanočestice.

Kada pomislim malo bolje… ovo je približno principu paljenja termonuklearne bombe. Brrrrr….

Kako god bilo, ako ovakava isporuka leka zaživi, ako ništa drugo, lečenje tumora ne bi imalo sekundarne posledice, ili drugačije rečeno – ne bi bilo koleteralne štete.

Međutim, po svemu što znamo, ovakav pritup je protiv profita, potpuno:

Molim lepo, kakav je to lek koji te izleči od bolesti, bez ikakvih drugih posledica!? Moraju naši lekovi da se koriste, a ne da se skladište. Od skladištenja nema para… daj mi taj aspirin, boli me glava od ludih naučnika…

:S