Žućkasta površina Jupiterovog meseca Io u punom koloru

Cela površina meseca Io

Ova čudna fotografija neobičnih boja prestavlja površinu Jupiterovog meseca Io. Ono što je najvažnije, to je sada prva kompletna geološka mapa ovog nebeskog tela. Na ovom mesecu vulkanska aktivnost je najveća u celom sunčevom sistemu, te je on vrlo interesantan naučnicima, a pogotovo geolozima, jer se njegova površina neprestano obnavlja i menja. Sem toga, to je jedino nebesko telo na kome naučnici nisu primetili kratere izazvane udarcima meteora (što i nije mnogo čudno, s obzirom na stalne promene).

Ustanova pod imenom U.S. Geological Survey je objavila mapu meseca Io, koristeći podatke, tačnije 4 slike, koje su poslali Vojadžer (Voyager) i Galileo (Galileo) probe. David Vilijams (David Williams) istraživač pri školi za Zemaljsko i Svemirsko istraživanje (School of Earth and Space Exploration) pri državnom univerzitetu u Arizoni, je proveo 6 godina raščlanjujući dobijeni mozaik na 19 različitih vrsta materijala, koji se mogu videti na površini Jupiterovog meseca. Sada, ta mapa može biti iskorišćena kao neka vrsta etalona za dalje istraživanje meseca Io, omogućavajući naučnicima da prate promene na njegovoj površini.

Plimske sile koje nastaju u interakciji Jupitera Io-a i ostalih meseca, Ganimed i Evropa, prouzrokuju velika pomeranja ispod mesečeve površine (Io), stvarajući veliku količinu toplote unutar meseca, koja se posle manifestuje kroz vulkansku aktivnost.

Sama mapa, koja je publikovana sa originalnim bojama terena, pokazuje tokove lave, vulkanske kupole, kratere, i sumporne ravnice.Intregalna verzija se može preuzeti sa ovog linka.

Najstariji pomorci na svetu otkriveni na Kritu

Istorija civilizacije je još uvek obavijena mnogim nedoumicama i tajnama, sa naše tačke gledišta. Što više kopamo za daljom prošlošću to nam je teže da razumemo, kao se i šta desilo. Dešava se, da neka otkrića, prave velika pitanja i da nas navode na zaključke za koje, pre, nismo imali bilo kakvu potvrdu. Arheološko otkriće na Kritu (ostrvo u Mediteranskom moru izmđu Grčke i Turske) je sigurno nateralo neke od istraživača da se zamisle nad dosadašnjim prizorima toka istorije i ritma napretka civilizacije.

Najkraće rečeno, grčko ministarstvo kulture tvrdi da imaju dokaz o najranijem pomorskom putovanju koje je čovek ikada uradio. Najranije ili ne (što će možda neko novo istraživanje pobiti), ali prema iskopinama i analizama nađenih predmeta, arheolozi su to prvo putovanje postavili u trenutak od pre 130 000 godina. Na ostrvu Krit su pronađena primitivna oruđa od kamena za koje se veruje da su pripadala ljudima koji su na to ostrvo morali doći morskim putem. Sama oruđa nisu neka značajna vest, ali mesto gde su nađena ih čini sasvim izuzetnim.

Samo ostrvo je odvojeno od kontinenta zadnijh 5 miliona godina, a ko god da je došao na to ostrvo i napravio oruđa morao je da preplovi 64 kilometara. Svi ovi alati, koji potvrđuju ovako značajnu činjenicu, su nađeni u jugozapadnum delu ostrva.

Do sada se verovalo da se najstarije pomorsko putovanje dogodilo pre nekih 60 000 godina, a na području Grčke pre nekih 11 000 godina. Za najstarije pomorsko putovanje se i tada govorilo sa mnogo opreza, gde su se projekcije od pomenutih 60 000 godina smatrale preambicioznim, i ako su zaključci i analize ukazivali na taj vremenski trenutak. Zbog svega toga, ovaj, najnoviji podatak poprilično pomera granicu početaka ljudske civilizacije.

To što su našli grčki i američki arheolozi na Kritu, zahteva još iskopavanja i dodatnih analiza i ako se u skoroj budućnosti celo oktriće pokaže autentičnim (po mogućstvu istestirano na sa što više različitih metoda), to će verovatno pokrenuti nove diskusije i teorije među naučnim svetom.

Uzmimo da se to pomorsko putovanje zaista desilo, pa pokušajmo da vidimo kako su, tako rano, ljudi doplovili do tog famoznog ostrva. Linija horizonta je 50 km (kilometar tamo vamo, zavisno od toga gde se nalazite na planeti). To znači, da ako se nalazite na savršeno mirnom moru, ono što vidite na horizontu jeste ustvari krug vidljivosti od 50 km, preko toga, jednostavno, ništa ne vidite, što stoji na površini mora, zbog zakrivljenosti Zemlje. Malo drugačije rečeno, ako ste na otovrenoj pučini, na brodu, vi jednostavno nećete videti bilo koje drugo plovilo (bez obzira da li imate neki optički uređaj, kao što je durbin ili dvogled) koje je udaljeno od vas više od 50 km.

Ako pogledamo sada mapu tog dela Mediteranskog mora i pretpostavimo da nije došlo do znatnih promena u topografiji u zadnjih 200 000 godina, onda možemo pretpostaviti više različitih načina kako su ljudi došli do tog ostrva. Plovidba, što slučajna što namerna, vas može dovesti na Krit, to sigurno, ali rastojanje od 64 km nije neka velika distanca. Sasvim validna je i mogućnost da se ta plovidba dešavala više slučajno nego namerno i to na nekom balvanu nego na nekom plovilu, koji je napravljen od strane čoveka. Susedna ostrva su mogla biti nastanjena na sličan način, pa zašto to nije mogao biti slučaj i sa ovim? Ovde bi sada trebalo ući u analizu morskih struja u tom delu mora, ali scenario bi mogao biti vlo jednostavan. Desila se strašna oluja koja je dizala u vazduh i živo i mrtvo i kada se sve stišalo, nekoliko pripadnika vrste homo sapiens i par odvaljenih debala se našlo na pučini, ne znajući gde se nalaze (ovi prvi, naravno). Ostatak plovidbe su mogle obaviti struje koje su možda bile drugačije nego sada i.. voilà!… eto prvih ljudi na Kritu, gde pokušavaju da prežive u divnom novom svetu neistraženog ostrva.

Naravno, još ćemo videti da li je to smisleno, kada se uskoro potvrdi verodostojnost arheološkog nalazišta na jugozapadnum Kritu. Dotle, možete i sami da pretpostavite šta se ZAISTA desilo i kako su od prvih ljudi nastali prvi pomorci.