Tranzit Venere ispred Sunca

Danas u 17:45 po lokalnom vremenu na istočnoj obali svernoameričkog kontinenta počeće tranzit (prolaz) Venere, isperd Sunca. Događaj će biti vidljiv najbolje u području Severne i Južne Amerike.

I ako je događaj vidljiv skoro sa celog globusa, stanovnici Evrope, na primer, će videti sam kraj tranzita Venere 6. juna tokom prvih jutarnjih časova. Sve ostale podatke možete videti na linku na kraju teksta, pa ako posluži vreme i ne mrzi vas da ustanete rano, možete primeti koliko je Sunce zaista veliko.

Treba imati na umu da je tranzit Venere preko Sunca, sa stanovišta nauke, jedan od važnijih događaja ovog veka. Pokušaču da objasnim razloge.

Prvi i možda najubedljiviji razlog je činjenica da, mi sa Zemlje, možemo prisustvovati ovakvom prizoru samo jednom u 100 godina. Konkretnije, sledeća tranzicija Venere će se desiti “već” 2117. godine.

Istorija praćenja tranzita Venere je ista kao praćenja pomračenja Sunca, ali je kraća. U prvom slučaju (Venera) taj događaj nije spektakularan kao kada se desi pomračenje izazvano kretanjem Meseca. Kada neko veće nebesko telo pređe svojom putanjom između Zemlje i Sunca stiče se utisak da to telo prekriva Sunce. Svaki takav dogđaj, a vidljiv sa površine se može navati sunčevom eklipsom. Domaći izraz bi bio – pomračenje Sunca. Na osnovu toga se može lako zaključiti da je Zemlja u stanju da proizvede pomračenje meseca, kada se nađe između Meseca i Sunca i to se onda zove mesečevom eklipsom.

Slični uslovi će se uspostaviti sutra rano ujutru, po našem vremenu i veći deo Evrope će moći (ako dozvole oblaci) da vidi planetu Veneru kako prolazi ispred Sunca.

Zbog drugačijih odnosa i rastojanja, nego kod pomračenja Sunca Mesecom, Venera neće prekriti Sunce svojom veličinom nego će semo lagano preći kao ptica ispred ogromnog cepelina.

Najvažnijia stvar kod ovog događaja se ogleda u mogućnosti. Naučnici imaju priliku da provere svoja merenja i da se uvere da li je sve kako je bilo i pre. Za sada, astronomija, kao nauka, duguje mnogo novog saznanja eklipsama koje se dešavaju u svemiru, stalno. Kada je u pitanju naš komiluk (Sunčev sistem), tranzicija će poslužiti da se proveri ispravnost izmerene distance između Sunca i Zemlje koja se koristi kao jedinica za kvantitativno opisivanje rastojanja u svemiru – astronomska jedinica (AJ). Vremenski interval između dve eklipse može dati informacije o periodu kruženja nekog nebeskog tela oko njegovog sunca. U svakodnevnom jeziku mi taj vremenski interval zovemo 1 godina. U To je period, za koji Zemlja obiđe pun ciklus oko Sunca. Ovde nisam namerno iskoristio reč “krug”, jer putanje planeta oko Sunca obično nisu kružne.

Kao posebna zanimljivost je i podatak da se tranzit Venere ispred Sunca može primetiti sa Zemlje dva puta u malom vremenskom intervalu, a onda nastupa velika vremenska pauza do sledećeg tranzita. Prethodni tranzit se desio 8. juna 2004. godine, tako da se može reći da ovaj “događaj ide u paru”. Sem toga, relativne putajanje ta dva tranzita nisu iste i to je posledica još jedne zanimljive činjenice. Putanje kruženja Venere i Zemlje, oko Sunca, ne leže u jednoj ravni. Zbog toga, mnogo ređe se mogu ispuniti uslovi u kojima se Sunce, Venera i Zemlja mogu naći na jednoj liniji. Da nije te ugaone razlike ravni kruženja planeta, tranzicija Venere bi bila znatno češči događaj,

Ko je video video je, ko nije, neka potraži snimak na Internetu. 🙂

Izvor: NASA

Žućkasta površina Jupiterovog meseca Io u punom koloru

Cela površina meseca Io

Ova čudna fotografija neobičnih boja prestavlja površinu Jupiterovog meseca Io. Ono što je najvažnije, to je sada prva kompletna geološka mapa ovog nebeskog tela. Na ovom mesecu vulkanska aktivnost je najveća u celom sunčevom sistemu, te je on vrlo interesantan naučnicima, a pogotovo geolozima, jer se njegova površina neprestano obnavlja i menja. Sem toga, to je jedino nebesko telo na kome naučnici nisu primetili kratere izazvane udarcima meteora (što i nije mnogo čudno, s obzirom na stalne promene).

Ustanova pod imenom U.S. Geological Survey je objavila mapu meseca Io, koristeći podatke, tačnije 4 slike, koje su poslali Vojadžer (Voyager) i Galileo (Galileo) probe. David Vilijams (David Williams) istraživač pri školi za Zemaljsko i Svemirsko istraživanje (School of Earth and Space Exploration) pri državnom univerzitetu u Arizoni, je proveo 6 godina raščlanjujući dobijeni mozaik na 19 različitih vrsta materijala, koji se mogu videti na površini Jupiterovog meseca. Sada, ta mapa može biti iskorišćena kao neka vrsta etalona za dalje istraživanje meseca Io, omogućavajući naučnicima da prate promene na njegovoj površini.

Plimske sile koje nastaju u interakciji Jupitera Io-a i ostalih meseca, Ganimed i Evropa, prouzrokuju velika pomeranja ispod mesečeve površine (Io), stvarajući veliku količinu toplote unutar meseca, koja se posle manifestuje kroz vulkansku aktivnost.

Sama mapa, koja je publikovana sa originalnim bojama terena, pokazuje tokove lave, vulkanske kupole, kratere, i sumporne ravnice.Intregalna verzija se može preuzeti sa ovog linka.

Video: Evolucija Meseca

Prati nas kroz celu našu istoriju i uvek je predstavljao izvor inspiracije. Sa druge strane, toliko smo se navikli na njegovo prisustvo, da ga često i ignorišemo. Ako bi se desilo da preko noći nestane, planeta Zemlja više ne bi bila ista planeta.

Ovaj video ukazuje na činjenicu da svaku potragu treba početi od samog početka, bez preskakanja – to važi i za našu potragom za tajnama svemira. Prva stanica na tom putu: Mesec!

Za vašu informaciju: Da li mogu da kupim zemlju na Mesecu?

Za sada, Mesec je kao morska površina na Zemlji: svi ga mogu koristiti, ali ga ne mogu  prisvojiti. Još 1967. godine Amerika i tadašnjih Sovjetski Savez su potpisali tzv. Outer Space Treaty, koji jasno ističe da ni jedna nacija ne može da poseduje bilo kakvo parče Meseca ili asteroida. “Nemate pravo da nacrtate kvadrat na mesečevoj površini i da kažete: Ovo je moje!” kaže Stefen E. Dojl (Stephen E. Doyle), advokat u penziji koji je bio zadužen za unutrašnje poslove ogranizacije NASA. Unutar instituta SSI (Space Settlement Institute) se već duže vreme lobira ka tome da privatne kompanije mogu imati nepokretno vlasništvo na drugim nebeskim telima, i ima, već, mehanizme i zakone koji bi omogućili budućim kolonistima da polažu pravo na mesečevu teritoriju i da započnu kolonijalni život.

To baš i nije neka zastava: Mesec na prodaju! Izvor: NASA

Alan Waser (Alan Wasser) predsedavajući u institutu SSI, smatra da bi privatne kompanije trebale da uspostave “svemirske mostove” slične onima koje prave vazdušne kompanije ovde na Zemlji. Kako korporacija nije nacija, pomenuti dogovor između Amerike i tadašnjeg SSSR-a ne važi! Korporacije su uspostavljale nove svetove kroz istoriju. Londonska Kompanija (London Company) koja je osnovala Jamestown naselje 1607. godine, je obezbedila transport tadašnjim pionirima do Amerike, a oni bi se odužili sa 7 godina rada na poljima duvana i ostalih kultura – sve za profit pomenute kopanije.

Bilo kako bilo, budite upozoreni, da postoje već odavno jasni i razvijeni planovi osvajanja bližeg i daljeg svemira. Sledeći video jeste, možda, samo uvodna sekvenca jedne video igre, ali vrlo dobro ilustruje temu i lik stvari koji nam dolazi.

Svemirska simulacija: Zemlja bi mogla biti rasadnik života u Sunčevom sistemu – i šire

Astronomi su sem gledanja u zvezde dosta dugo praktikovali i izučavanje meteorita koji su očigledno došli sa Meseca i Marsa. Posle silovitih udara masivnih asteroida materijal koji se nalazio na mestu udara je bivao izbačen van gravitacionog polja ova dva nebeska tela. Posle toga je završio u među planetarnom prostoru, da bi vremenom došao i do nas, ovde na planetu Zemlju.

Postavlja se interesantno pitanje: Koliko je „Zemaljskog materijala“ moglo da završi negde u našem Solarnom sistemu?

Razni astronomi su se bavili ovim pitanjem, igrajući se sa simulacijama u kojima se razmatra mogućnost putovanja test čestica Zemaljskog porekla. Zaključak je da je relativno lako izvodljivo da se delovi Zemljine kore nađu u jednom trenutku na površini Meseca ili  Venere. S druge strane, malo je verovatno da bi nešto od tog materijala stiglo do Marsa, jer neophodno je savladati gravitaciono polje Zemlje i Sunca.

Simulacija rasejanja zemljskog zivota

Nedavno, Maurizio Rejes-Ruiz (Mauricio Reyes-Ruiz) sa Nacionalnog autonomnog univerziteta Meksika (Universidad Nacional Autonoma de Mexico), i nekoliko njegovih kolega, je završio najveću, do sada, simulaciju izbijanja Zemaljskog materijala u svemir. Čini se da imaju pomalo iznenađujući rezultat.

Prema njihovoj simulaciji, 10242 test čestice (ovde shvatiti čestice vrlo rastegljivo – to bi trebalo da budu, u stvari, veliki komadi zemlje i kamena) su izbačene u Solarni sistem. Simulaciju su startovali 5 puta, ali svaki put su povećanom srednjom brzinom kretanja izbačenih fragmenata.

Prvo pravo iznenađenje je bio podatak da je broj čestica koji je „stigao“ do Marsa, čak, sto puta veći od onog koje su prethodne simulacije davale (naučnički: dva redova veličina veći broj).

Sledeće iznenađenje je još bolje: povećanjem brzine fragmenata, povećavala se šansa da oni stignu do Jupitera, a ne do Marsa!

Ovo bi moglo imati značajne posledice na mogućnost da je život sa Zemlje došao i u najdalje delove Sunčevog sistema. U tim simulacijama je uzeto u obzir i vreme, jer teško je verovati da nešto sa Zemlje može preživeti u nedogled van svog prirodnog okruženja. Meksički tim je ograničio svoju simulaciju na vremenski period 30000 godina. Prema astro biolozima, to je maksimalno vreme preživljavanja živog organizma u svemiru, a koji dolazi sa Zemlje. Ovde se podrazumevaju samo najotpornija bića – bakterije, virusi i slične štetočine.

U nekoj hipotetičkom razvoju događaja, postoji mogućnost da je Zemlja ta, koja je posejala život ka Jupiterovom mesecu Evropi. Da bi život sa Zemlje mogao da opstane u promenjenim uslovima gravitacije i prinosa sunčeve toplote, neophodna mu je voda. Za Evropu se veruje da na svojoj površini krije ispod ledenog pokrivača veliki okean. Međutim, meksička simulacija ne pokazuje da li, i koliko fragmenata pada na Evropu, samo potvrđuje njihov pad na Jupiter.

Jupiterov mesec Evropa: Nova simulacija otkriva da fragmenti velike brzine odvojeni od Zemljine kore bi mogli da dođu do meseca kao što su Ganimed i Evropa, koji je ovde prikazan. Veruje se da Evropa na sebi ima veliki okean. Izvor: Wikimedia Commons

Iznenađenjima nije kraj, jer se ispostavlja da sa povećanjem brzine mnoge čestice uspešno napuštaju Sunčev sistem. U stvari, mnogo je veći broj njih koji završi u među zvezdanom prostoru nego sveukupno na svim planetama sunčevog sistema. Tu su ubrojani i fragmenti koji se vremenom vrate na Zemlju.

I sada jedno veliko AKO…

Ako ovi fragmenti sa Zemlje mogu da sačuvaju život sa Zemlje, čak, i na duži vremenski period nego što naučnici predviđaju, onda u ovom trenutku, život sa Zemlje bi mogao biti na putu ka udaljenim zvezdama.

To boldly go… again.

Treba imati na umu da polazna brzina fragmenta, izbijenih sa površine Zemlje, ne može prevazilaziti neku vrednost. Granična vrednost (maksimalna moguća) je ona, pri kojoj Zemlja biva uništena prilikom sudara sa nekim povećim asteroidom. U tom slučaju ne bi bilo nikoga da pravi ovakvu simulaciju.

Nekoliko stvari može da se zaključi iz ove priče.

Artur K. Klark (Arthur C. Clark) je smislio svoju odiseju potpuno pogrešno (2001: Odiseja u svemiru).

Monolit, iz pomenute odiseje je, u stvari, sa planete Zemlje. Moja slobodna interpretacija.

Pre ili kasnije, Svemir će biti „zaražen“ antropomorfnim oblicima života (život koji se zasniva na ljudskoj morfologiji i hemijskom sastavu). Primesa prisutna u univerzumu TV serije „Zvezdane Staze“.

Ako oćemo da otputujemo negde, van okvira naše planete, najbolje bi bilo da zakucamo asteroid u Zemlju, pa – kud koji mili moji. Kada se Sunce bude gasilo, to i nije tako loša ideja.

Možda, smo i mi došli od nekud na isti način. Možda, i sa samog Marsa. Ovde izreka „pao sa Marsa“ dobija potpuno drugačiji smisao.

Sve u svemu, ideja je intrigantna, ali ostavlja mesta za mnogo špekulacija i nagađanja. Jedna od onih stvar koja će još dugo vremena (ako ne, i zauvek) ostati u domenu „misaonog eksperimenta.“