Ljudi su u stanju da razviju otpornost na radijaciju?

Sa vremena na vreme nije loše preispitati neke koncepte.

Tema radijacije je specifična, jer predstavlja posebnu vrstu „babaroge“, koja vreba sve ljude, a ne samo decu. Bacite negde atomsku bombu, pobićete sve živo na tom mestu, a ko zna još koliko njih će nastradati od prevelike doze radijacije. Uradite to još par puta nad različitim oblastima i sva populacija jedne države može nestati jako brzo. Svi koji prežive ogromne doze nastalog zračenja (a biće ih) u mnogome će pomoći ponovnom definisanju pojma babaroge. :S

Razaranje atomskom energijom nije poželjno, ali postoje drugi aspekti korišćenja njenog potencijala. Slaba, prirodna radijacija postoji svuda oko nas i stalno je prisutna. Ljudi na nju imaju neku vrstu prirodne otpornosti. Međutim, moguće je razviti izvore radijacije određenog intenziteta, koji imaju određenu, dobru primenu. Dok se do kraja ne potvrdi priča o vakcini protiv radijacije, pogledajmo šta priroda i ustrojstvo čoveka u zajedničkom delovanju rade na domenu zaštite od radijacije.

Iskaz je vrlo kratak i jednostavan za razumeti, ali se protivi svemu onom što nas uče od osnovne škole:

Medicinski radnici koji se zbog posla redovno izlažu dejstvu X-zraka (radijacija) mogu razviti promene, na ćelijskom nivou, koja će ih zaštiti od budućih izlaganja tom zračenju.

Tako, barem, nagoveštava jedna od najnovijih studija…

Lekari i medicinski radnici koji su stalno izloženi zračenju imaju znatno viši nivo specifičnog anti-oksidanta glutationa (GSH), za razliku od ostalih, koji nemaju dodira sa tim zračenjem. Sem toga, neke od njihovih ćelija su sposobnije da se samo-unište, što je nivo zaštite organizma, u slučaju da postanu kancerogene.

Kako god, i dalje nije jasno da li bi ove promene bile korisne (kao što izgledaju) na duže staze, ili samo smanjuju rizik od dobijanja raka, kaže Dr. Đan Luiđi Ruso (Dr. Gian Luigi Russo) istraživač centra Consiglio Nazionale delle Ricerche (CNR) u Pizi, Italija. Drugo objašnjenje bi bili sasvim suprotno: navedene promene bi mogle biti rani simptomi neke bolesti, ističe Ruso.

Pluća viđena rendgenskim okom

Za sada, lekari koji često rade u prostoru koji je izložen uticaju X-zraka, treba da se pridržavaju  svih mera opreza da bi smanjili rizik izlaganju prevelikoj dozi zračenja.

Navikavanje na radijaciju

Interventni kardiolozi su doktori koji sprovode sitno invazivne operacije na srcu, a X-zraci im služe kao vodič tokom procedure. Pacijent je taj koji primi najveću dozu radijacije, dok doktor dobije onu dozu koja se odbije od pacijenta i zidova prostorije u kojoj se sprovodi operacija.

Sama doza, tokom jedne operacije je niska, ali je njen efekat zbiran kroz vreme, tvrde istraživači. Tokom jedne godine, interventni kardiolog je izložen radijaciji od 250 skeniranja grudnog koša. Tačnije, on tokom obavljanja svog posla, primi istu količinu radijacije, kao da je otišao na 250 skeniranja grudnog koša.

„Posle 30 godina rada, ovo odgovara povećanju rizika za dobijanje raka za nekih 1%, i ako i dalje postoje neke nesigurnosti oko ove procene.“ istraživači tvrde.

Ruso i kolege su ispitale krvne uzorke 10 interventnih kardiologa i 10 radnika u laboratorijama bolnica koji nisu bili izloženi radijaciji tokom obavljanja svog posla.

U proseku, kardiolozi su bili izloženi na 4 milisieverta (mSv) jonizujućeg zračenja godišnje. Neki od njih su imali maksimalnu izloženost od 8 mSv. Srednja izloženost osobe u Americi (SAD) se procenjuje na 3 mSv, u toku jedne godine, i to sve iz prirodnih izvora.

Istraživači su zbog ovoga zaključili da bi doktori mogli razviti naviku na viši nivo radijacije zavisno od količine molekula reaktivnog kiseonika u organizmu (ROS). Ovi molekuli mogu naneti štetu lancu DNK, ako uđu u ćeliju.

Kardiolozi su imali veći nivo ROS molekula u plazmi oko krvnih ćelija, nego drugi lakari i medicniski radnici, ali unutar samih ćelija, obe ispitane grupe su imale optrilike istu količinu ROS molekula.

To znači da su ćelije kardiologa proizvele više glutationa da bi zaštitile svoj integritet od nasrtaja ROS molekula, zaključuje Ruso.

Sledeća istraživanja

Ovo istraživanje je „vrlo interesatno“ i pokazuje da telo ima načina da ograniči negativne uticaje radijacije, tvrdi Dr Majkl Sameuls (Michael Samuels), onkolog na univerzitetu u Majamiju (Miami Miller School of Medecine), koji nije učestvovao u istraživanju. „Makar teoretski gledano, ovo je mehanizam koji sprečava da radijacija ošteti te ćelije.“ ističe Samuels.

Kako god bilo, potrebna su dodatna istraživanja na većim grupama da bi se utvrdili dugoročni uticaji ovakve izloženosti radijaciji, ističu istraživači.

Ovakav pristup radijaciji može se smatrati skoro kao korenita promena u njenom sagledavanju. Iskustveno je poznano da organizam može razviti otpornost i prema najjačim otrovima, ako se oni uzimaju u dozama koje nisu smrtonosne. Sve dosada, za radijaciju ovaj pristup pasivne navike i odbrane nije važio.

+2 za periodni sistem elemenata

Dmitri Medeljev je ruski naučnik, koji je prvi postavio sistematiku koju danas prepoznajemo kao periodni sistem elemenata. Poput biljaka i životinja, osnovni hemijski elementi su razvrstani po posebnim kategorijama, periodama, i prikazani po određenom sistemu. U vreme kada je ovaj naučnik živeo (kraj 19. i početak 20. veka) mnogi elementi su bili otkriveni i opisani, ali dosta njih je još uvek čekalo da budu otkriveni. Vremenom se pokazalo da je predložena sistematika na mestu, i malo po malo, periodni sistem elemenata je dobio nove članove.

U jednom trenutku, tablica je počela sporije da se popunjava. Ispostavilo se da je jako teško naći neki novi element u osnovnom obliku, ali nije bilo nemoguće. Danas, ako dođe do otkrića novog elementa, to se sigurno neće desiti tako što, jednostavno nabasate na njega, dok kopate po zemlji.

Pogled na, već, proverene i potvrđene članove kluba

Zvanično je potvrđeno (konačno) da periodni sistem elemenata ima dva nova člana, koji su, usput budi rečeno, najteži od svih do sada otkrivenih. Redni brojevi tih elemenata su 114 i 116, a relativne atomske mase 289 i 292, respektivno. Poređenja radi, masa olova (Pb) je 207,2.

Postojanje ovih elemenata je kratkoročno: njihovo postojanje traje manje od sekunde, da bi zatim izgubili jednu alfa česticu (2 protona + 2 neutrona). Naučnici su se nadali da bi element 114 predstavljao „ostrvo stabilnosti“ među teškim elementima, tačnije, da bi mogao da postoji u stabilnom obliku duži period vremena, ali je to eksperiment iz 2009. godine pokazao da to nije slučaj.

Postojanje ovih elemenata nije novina, za njih se zna već jednu deceniju (114 je otkriven 1999. godine, a 116 2000. godine), ali im je tek sada dat status punopravnog člana periodnog sistema. Dobro, a zašto tek sada?

Postoje dva komiteta koja odlučuju o članstvu: International Union of Pure and Applied Chemistry (IUPAC) i International Union of Pure and Applied Physics (IUPAP). Bukvalni prevod imena ovih udruženja bi bio: Internacionalno udruženje za čistu i primenjenu hemiju i Internacionalno udruženje za čistu i primenjenu fiziku. Čistunci…

Ova dva udruženja su vrlo stroga i probirljiva kada je u pitanju dokazivanje postojanja novog elementa. Odlučivalo se o sudbini elemenata 113, 115 i 118, ali i pored pristojnih dokaza nisu zaslužili tu čast da postanu članovi Mendeljevog sistema elemenata. Da ne pominjemo element 117, koji je skoro „proizveden“, koji uopšte nije bio predmet diskusije.

Zašto su naučnici tako strogi prema novootkrivenim elementima?

Prvo, sva mesta do rednog broja 94 su odavno popunjena.

Drugo, za svako mesto preko 94. pozicije važi da su elementi, ako postoje, sa vrlo velikom atomskom masom.

Treće, pokazalo da očekivane mase svih elemenata preko pozicije 94 nisu uopšte stabilne (mada jesu ostvarive) i jako brzo dolazi do raspada jezgra na sitnije i stabilnije čestice/atome.

Direktan dokaz postojanja nekog novog elementa znači, u stvari, ide tragom produkata raspada tražene čestice. Nešto kao obrnuti inženjering. Tek kada se snimi raspad, pa zatim na osnovu produkata vidi ŠTA se raspalo, moguće je reći koji se to element raspao – poznati li nepoznati (ruku na srce – svi su unapred poznati, jer periodni sistem predviđa njihovo postojanje, ali potrebno je dokazati njihovo postojanje).

Novoprimljeni član sa svim svojim elektronima. Treba da ih bude 114. Ko ne veruje, neka izbroji...

Otkriće novog elementa je jedno od najvećih dostignuća koje jedan naučnik može doživeti tokom svog rada. Zbog potrage za naučnom istinom i zbog prestiža, svaka studija koja govori o pronalasku novog elementa je uvek rigorozno pregledana, pre nego što se potvrdi njena valjanost.

Elementi 114 i 116 trenutno imaju radna imena, koja dobijaju na osnovu pozicije u tabeli – ununkvadijum i ununheksijum (ununquadium and ununhexium). Naučnici sa Instituta za nuklearna istraživanja Dubna, koji su otkrili element 114 predlažu ime flerovium prema sovjetskom naučniku Georgiju Flerovu (Гео́ргий Никола́евич Флёров). Za element 116 predlažu ime moscovium, prema Moskovskoj Oblasti. Opšti utisak naučne zajednice je da ovakav izbor imena predstavlja neku vrstu samo pohvale, što je suprotno od dosadašnje prakse brižljivog i pažljivog biranja imena za novi element. Samo vreme će reći da li će predložena imena postati zvanična ili ne.

Realno, ime nije toliko bitno, sve dok znamo sa sigurnošću da se radi o novom elementu…