Da li crvena boja žene čini privlačnijim

Tokom 2008. godine psiholog Andriju Eliot (Andrew Elliot) sa univerziteta u Ročesteru (Rochester) i kolege su pokazali da muškarci žene u crvenom doživljavaju kao atraktivnije i seksualno privlačnije od onih koje nose druge boje. Nije da su druge boje manje seksi nego je crvena, očigledno više seksi. Samo dve godine kasnije Eliot je dokumentovao  da muškarci radije sede bliže ženama u crvenoj odeći i postavljaju češće intimna pitanja. Međutim, pitanje na koje ovaj psiholog nije dao odgovor je: Zašto je tako teško odoleti crvenoj boji?

Njegova najnovija studija, objavljena u časopisu Journal of Experimental Social Psychology, Eliot uzima stav da muškarci vide žene u crvenom kao spremne i voljne, te ih ta seksualna perspektiva čini privlačnim i poželjnim.

Najočigledniji primer da je crvena boja seksualni nagoveštaj se nalazi u prirodi i lako se prepoznaje. Povećani protok krvi tokom ovulacije kod ženki babuna, šimpanzi, rezus majmuna i ostalih primata (koji nisu članovi porodice Homo Sapiens) se iskazuje sa crvenilom na njihovim licima i genitalijama, što mužjacima daje do znanja da su spremne za parenje. Postoji i drugi primer, koji je još ubedljiviji.

Tokom ovulacije kod žena, hormonalne promene uzrokuju da koža postane bleđa, a protok krvi pod samom kožom se povećava. Adam Pazda (Adam Pazda), vodeći u poslednjem projektu i diplomirani student pri katedri koju vodi Eliot, kaže da će žene češće porumeneti dok su u najplodnijoj fazi, a to crvenilo muškarci mogu protumačiti kao prijemčivost za seks.

Crvena boja je korišćena još 10000 godina p.n.e. kao karmin i ruž da bi se oponašalo seksualno interesovanje i uzbuđenje. Pomenuti istraživači Eliot i Pazda, i njihov kolega Tobias Grejtmajer (Tobias Greitemeyer), psiholog sa univerziteta u Insbruku (Austria), napravili su seriju testova. Osnovni cilj je bio da se testira privlačnost crvene boje kao znak seksualne želje i spremnosti i kako muškarci na to reaguju. U test grupu su uvršteni hetero i biseksualni muškarci.

U prvom eksperimentu, prikazana je „prosečno privlačna“ žena u beloj haljini i ista ta žena u crvenoj haljini (boje haljine je promenjena u Photoshop-u). Muškarci su ženu videli kao spremniju za seks dok su je gledali u crvenoj haljini.

Test drugi: Drugoj grupi muškaraca su pokazali istu tu fotografiju žene u beloj haljini (bez druge fotografije u crvenoj haljini) i ponudili im da pročitaju dva scenarija. U oba slučaja žena se nalazila u baru, ali u prvom scenariju se ponašala kao da je spremna za seks, a u drugom takvo ponašanje je izostalo. Muškarci su ženu iz prvog scenarija procenili privlačnom. (Obe grupe muškaraca su ocenili ženu na fotografiji podjednako privlačnom, što pokazuje da interesovanje za seks utiče na privlačnost, ne samo na sticanje pozitivne impresije)

Test treći: Trećoj grupi muškaraca je prikazana slika žene koja nosi crvenu ili zelenu košulju. Očekivano, muškarcima je žena u crvenoj košulji bila privlačnija i seksualno poželjnija. Međutim, kada su istraživači pogledali zajednički efekat boje košulje i seksualne spremnosti po kriterijumima privlačnosti i poželjnosti, košulja je postala znatno manje značajna i mnogo veću težinu je imala seksualna spremnost.

Pazda objašnjava: „Primećena spremnost (za seks, kod žene) obavlja veći deo posla. Ako pogledate relaciju između crvene boje i privlačnosti, uvidećete da je veza više nego jaka. Međutim kada ubacite u jednačinu spremnost za seks (barem to tako vidi muškarac), crvena boja više nema neku ulogu. Malo drugačije rečeno, crvena boja vodi ka privlačnosti, jer navodi na seksualnu spremnost (prijemčivost). Međutim, kada se jednom uspostavi privlačnost na osnovu prikaza crvene boje, seksualna spremnost je ta koja „preuzima kormilo“ i vodi ka daljem razvoju odnosa.“

Najzad, pošto sada znamo zašto muškarci žene u crvenom smatraju privlačnijim (jer oni to vide kao poziv na seks), postavlja se pitanje da li žene moraju biti obazrivije prilikom nošena te boje?

Naučnici su rekli: da!

„Iz pragmatičnog ugla, naši rezultati sugerišu da žene moraju biti kritički nastrojene prema svojoj upotrebi crvene boje u oblačenju. Nositi crvenu boju na sebi može biti adekvatan, ali i uticajan način komunikacije i seksualnog interesovanja prema konkretnom muškarcu, ali javno pojavljivanje među mnogim muškarcima može „završiti“ sa viškom seksualnog interesovanja, često nepoželjnim.“ Ovakav zaključak je malo nezgodan za žene, jer one, indirektno, preuzimaju odgovornost za ponašanje muškaraca, umesto da to oni čine sami. Mislim da se ženama to neće svideti.

Kada žena nosi crveno u stvari „traži nešto“?

Odgovor istraživača je ne (naravno), i dalje objašnjavaju da je njihovo mišljenje da je nošenje crvene boje neka vrste dvoseklog mača, za žene. Sa jedne strane one jesu privlačnije, kada nose crvenu boju, ali u isto vreme deluju i više seksualno prijemčive. Razlika je mala, ali značajna (i često, muškarci je ne vide): To, što žena želi da izgleda dobro, to ne znači da nekog hoće da privede za „kućno druženje“. Zbog toga, poruka muškarcima je jednostavna: „Muškarci bi trebali da budu razboriti kada stvaraju prve impresije o ženi“.

Na redu je novo istraživanje, gde će Eliot i Pazda pokušati da otkriju zašto žene imaju želju da nose crvenu boju i koji su njihovi pravi motivi (bez teorije zavere). Sem toga, oni će pokušati da utvrde KAKO žene doživljavaju muškarce u crvenoj odeći. Oni pretpostavljaju da je crvena na muškarcu ukazuje na njegov socijalni status, a ne na njegovu seksualno raspoloženje. Ako se pokaže da je to slučaj, onda crvena boja svima dobro stoji, a i dobro dođe u ne verbalnoj komunikaciji.

Iz linkova koje sam priložio u tekstu, može se videti, da iza ovog sažetka postoji određeno naučno istraživanje koje se ozbiljno bavilo pojavom koja nas prati kroz ceo naš civilizacijski hod. Svi zaključci upućuju na činjenicu da se malo šta promenilo kada je u pitanju privlačnost između muškarca i žene. Neko će, skoro sa potpunim pravom reči, da je istraživanje samo malo objasnilo pojavu koju svi mi intuitivno negde u našem malom mozgu razumemo. Po meni, baš je to problem, jer stvari koje nas pokreću imaju svoje razloge i ako se zadovoljimo samo sa impulsom, bez pravog vođstva, nema šanse da pre ili kasnije ne naletite na problematične situacije. Naravno, treba se prepustiti događajima i uživati u lepim stvarima, ali razboritost i promišljenost nisu tu da nam pokvare potencijalni užitak, nego da spreče da nas naši instinkti odvedu na stranputicu.

Depresiju je moguće precizno ustanoviti uz pomoć testiranja krvi

Sam naslov je već vest i nema baš mnogo da se doda na datu temu. Studija koja tvrdi da je ovo moguće objavljena je u internet časpoisu Nature.

Međutim, ja dajem link ka kratkom sažetku koji objašnjava šta se, zaista, dešava sa našim organizmom kada smo u stanju depresije. Ispostavlja se da psihološka stanja mogu imati prepoznatljiv i opipljivi trag i da je bilo pitanje vremena kada će neko uspešno otkriti bio markere koji su direktna posledica depresivnog stanja.

Izvor: The Atlantic

 

Da li nam trebaju lekovi koji su u stanju da utiču na naše pamćenje?

Naučnici već godinama ozbiljno razmatraju droge i lekove koji mogu uticati na naše pamćenje, a usput otkrivaju stalno nove supstance. Neke od njih mogu da nas nateraju da zaboravimo potrebu za kokainom ili da utiču na emotivnu debalans nastao posle traumatičnih događaja. Pilula koja vas rešava nekih događaja iz prošlosti može imati problematične posledice. Svi koji zastupaju primenu etike u nauci, smataju da ne bi trebalo razijati ovakve preparate.

Šta vi mislite?

Gubitak pamćenja ume da bude i nezgodna stvar.Izvor: dailymail.co.uk

Izvor: http://io9.com

Fenomen trećeg doba: žene brinu o bivšim muževima

Podaci o pripadnicima trećeg doba (starosna dob posle 65 godine života) i njihovim socijalnim aktivnostima verovatno variraju od teritorije do teritorije, ali u Americi se pojavljuje vrlo zanimljiva postavka, tačnije odnos.

Teresa Coony tvrdi da je koncpet u kome žene brinu o svojim bivšim muževima vrlo neistražen. “Naša studija koja se bavi ovim istraživanjem je, do danas, prva na tu temu. Pokazalo se da se žene mnogo češće odlučuju za brigu prema bivšim muževima, nego što se moglo očekivati.” Da bi se ovo do kraja razumelo, treba napomenuti da je pojam brige ovde, ustvari, briga o pacijentu u kućnim uslovima, nešto što se kod nas sve više primenjuje, u poslednje vreme.

Bivši muževi su, ustvari, osobe koje su odavno u penziji i imaju relativno ograničenu mogućnost brige o sebi, zbog sopstvenog zdravstvenog stanja. Tim ljudima, umesto medicinske sestre, iz lokalne zdravstvene ustanove, u posetu dolaze bivše žene i one obavljaju sve nepohodne ispomoći i zdravstvena zaduženja.

Coony and Christine Proulx, istraživači sa univerziteta u državi Misuri (SAD) su sproveli istraživanje tog neobičnog odonsa. Istraživanje je sprovedeno putem telefoniskih intervijua, gde su bile intervijuisane žene koje se bave medicinskom brigom, a ispitanici su birani širom američke države. Cilj je bio da se ustanove motivi za takvu praksu i kako ta, ista, praksa utiče na njihove odnose.

Pokazalo se da, iznenađujući broj žena ostaje u kontaktu sa svojim supružnicima. Razlog transformacije njihovog odnosa, iz poznatstva u pružanje pažnje i pomoći leži u u tome, da žele da održe odnos, ali ne toliko sa ex muževima, nego sa, sa zajedničkom decom. Postojanje dece, kao što znamo, može pomoći u procesu emotivnog povezivanja. Dodatni razlog za takav odnos, takođe imaju u želji da “zaštite decu od zahteva profesionalnih medicinskih radnika koji obavalju svoju dužnost u domu pacijenta.” (neće tamo neka da govori mom detetu šta treba da uradi da bi pomogao ocu, ha!)

Ako je verovati istraživanju, emotivna povezanost sa bivšim supružnikom, pomaže i olakšava ovim ženama u procesu pružanja pomoći i brige. Neke od žena (ispitanika) su prijavile da su doživele “nagrade” na emotivnom nivou, kroz praksu pružanja brige.

“S druge stane, neke žene su doživele preokret u odnosu, sa svojim ex supružnikom, baš zbog primene ovakve prakse” ističe Coony. “Bolesni muškarci ‘smekšaju’ i kako se odnos dalje razvija, tako prvobitni sukobi gube na snazi i sve je manje konfliktnih situacija”.

Ovo istraživanje može pomoći da se proširi postojeća ideja (koncept) o porodici i familiji. Pomenuti istraživači će nastaviti da se bave istraživanjem u kome će ulogu brižnika imati bivši supružnici, prema svojim bivšima ženama, da bi se utvrdili svi aspekti ovog socijalnog fenomena.

Poenta ove priče je: održavajte odnos sa bivšim ženama. Kada budete stari i iznemogli, niko vas neće bolje razumeti i paziti nego one.

Kamo lepe sreće…

JPG mapa mozga ili kako mozak pamti slike

Svi znamo, da kompjuteri duguju svoje postojanje ljudima. S druge strane, proučavanje kompjutera i njihov razvoj je doveo do mnogih pitanja, na koja čovek možda nikda ne bi potražio odgovore da nije kompjutera.

Da bi smo smo razumeli ko smo i šta smo, ne retko dolazimo u situaciju da prvo potražimo odgovore oko sebe, da bi smo naučili da postavimo pitanja koja će nam pomoći da sebe bolje spoznamo.

Ovaj mehanizam posrednog učenja se dešava stalno, a jedan od primera je način na koji naš mozak izlazi na kraj sa velikim brojem vizuelnih informacija koje prima u toku jednog jedinog dana; da ne pominjemo ceo život.

Još kraće rečeno, kako mi, ZAISTA, pamtimo sve te slike koje nam dolaze?

Priča o pamćenju i skladištenju podatka kreće od kompjutera. Kada neka slika biva sačuvana u datoteku ili fajl (file), ustvari biva pokrenut poseban mehanizam koji optimizuje i smanjuje količinu informacija koje su potrebne da bi se određena slika sačuvala i što je još važnije, verodostojno reprodukovala. Ima puno različitih algoritama, i sve su ih ljudi smislili (značajna opaska), i među njima su najpoznatiji i najviše korišćeni formati koji su pozanti pod skraćenicama JPG i PNG. Tu su i prastari BMP, vremešni GIF i ogromni TIFF, i pored njih, cela galerija algoritama je danas u upotrebi. Svi ti algoritmi su uvek u procepu između kvaliteta (očuvanja verodostojnosti sadržaja – slike) i količine potrebnih podataka da bi se ta verodostojnost sačuvala. Stalno sučeljavanje dvaju osobina: kvaliteta i kvantieta. Svi ti algoritmi su rešenja za kompjutere, jer da nije njih, slanje slika bi, i dan danas trajalo dugo i zahtevalo od nas da budemo jako strpljivi prilikom slanja i prijema e-maila.

Konačno, na osnovu izloženog, uviđemo da se naš mozak nalazi u sličnoj situaciji.. da ne kažemo problemu. Ćelije, u mrežnjači oka, koje su osteljive na svetlost imaju sposobnost razlaganja slike koja se meri megapikselima. Mozak, sa druge strane nema mogućnost, niti memorijsku sposobnost, da tokom životnog veka barata sa slikama takvog formata. Zbog toga, mozak je prinuđen da bira najvitalnije informacije i da na osnovu njih razume vizuelni svet.

U jednom od skorašnjih izdanja časopisa Current Biology (Savremena biologija), tim istrživača predvođen naučnicima Ed Connor i Kechen Zhang sa univerziteta John Hopkins opisuju sledeće zrnce znaja, koje će nam pomoći da bolje razumemo kao mozak skladišti i kompresuje vizuelne informacije (svaka sličnost sa kompjuterima NIJE slučajna).

Istraživanja su pokazala da postoje ćelije u mozgu primata (znači ne samo kod čoveka) koje su vrlo selektivne za delove slike koje sadrže oštre i izražene krivine. Kada se kaže “krivine” ne misli se, samo, na linije nego i na cele oblasti koje se na neki način, izuzetno, izdvajaju od ostatka slike (još jedno značajno primećivanje). Oblast mozka gde se nalaze te ćelije je označena sa oznakom “V4” i nalazi se u središnjem delu zone mozga koja je zadužena za obradu slike. Prostije rečeno, negde na pola puta od oka do mozka, dobijene informacije se filtriraju, gde je parametar po kome se filtrira, ustvari, podatak o krivama koje sačinjavaju sliku. Za te ćelije, ravne ivice i blage krivine uopšte nisu zanimljive, samo oštro i ćoskasto.

Imajući ovo sazanje ispred sebe, istraživači i jedan od koautora Russell Rasquinha su razvili kompjuterski model ćelija iz zone V4. Ove ćelije su pažljivo “trenirane” na hiljadama slika koje pokazuju razne objekte iz prirode. Posle pregledanja neke slike, od ćelija je traženo da prizovu nazad sliku, koju su do malo pre “gledale” (nije rečeno kako je tačno rađeno). Kompjuterske V4 ćelije su regovale sasvim suprotno od prirodnih, njima su se više svidele ravne ivice i blage i plitke krive!

Međutm, broj veštačkih ćelija koje su učestvovale u procesu rekonstrukcije slike nije bio ograničen. Sledeća faza eksperimenta je tražila da se broj ćelija zančajno smanjuje,  pri svakom novom “skeniranju” slike. Što je broj aktivnih ćelija više opadao, to je njihova selektivnot sve više naginjala kao oštrom i ćoškastom aspektu slike. Znači, modelirane V4 ćelije nisu loše odrađene, samo su imale bolju poziciju od prirodnih. Čim su se uslovi izjerdnačili, i jedne i druge su reagovale na isti način.

U redu, i šta je toliko značajno kod tih oštrih krivina?

Oštrina ili oštra linija je nekoliko puta ređa u prirodi nego ravna linija ili blaga krivina. Koristeći oštrinu, kao kritični element prepoznavanja i reporodukovanja objekta, u vizuelnom smislu, čuvanje slike biva znatno ekonomičnije. Izuzetnost je uvek više privlačila pažnju nego, na široko, prisutna običnost.

“U sadašnjem trenutku, kompjuteri nas pobeđuju u šahu i bolje rešavaju određene matematičke probleme nego mi, međutim, i dalje nam ne mogu prići u sposobnosti razlikovanja, prepoznavanja, razumevanja, sećanja i manipulacije objekata koji čine naš svet.”, podcrtava Connor.

Ova prednost je postignuta zahvaljujući ljudskoj sposobnosti da dobijene informacije kondenzuje na nivo prepoznavanja i praćenja, umesto čuvanja celokupne informacije. Kompjuterski gledano, čovekov mozak je i dalje najbolji algoritam za kompresiju vizuelnog podatka.

Neko će reći da je to sasvim prirodna stvar, jer kada muškarac vidi određene “krivine”, naravno da je odmah jasno, ko je tu izuzetan a ko ne… i.. ako mislite da žene nemaju oko za “krivinu”, grdno se varate, znaju one šta treba da bude krivo i šta pravo. Znaju one to i bez kompjutera…