Radijacijom protiv glaukoma

Pre 10 godina, laboratorija John lab je došla do iznenađujućeg otkrića. Samo jedna doza zračenja celog tela, propraćena presađivanjem koštane srži, daje za rezultat neočekivanu zaštitu od glaukoma (bolest očnog živca). Kod opitne grupe gde samo 20% ljudi nije imalo glaukom, posle godinu dana od sprovedenog tretmana radijacijom, procenat ljudi koji nema  znakove glaukoma se popeo na 96%. Uprkos činjenici da je rezultat neočekivan, postoje naznake da izlaganje radijaciji može biti način zaštite od glaukoma, kod ljudi. Epidemiolozi koji su pratili preživele u Japanu posle atomskog bombardovanja, tokom drugog svetskog rata, su primetili da je izloženost radijaciji povećala rizik dobijanja raka, ali je delovalo da u isto vreme pruža zaštitu od glaukoma.

When the optic nerve deteriorates, blind spots develop in your visual field, starting with your peripheral (side) vision.

Kada dođe do degenracije optičkog nerva, nastaju slepe tačke u vašem vidnom polju, gde prvo strada periferni deo vašeg vida

Izovr SicenceDaily

Ljudi su u stanju da razviju otpornost na radijaciju?

Sa vremena na vreme nije loše preispitati neke koncepte.

Tema radijacije je specifična, jer predstavlja posebnu vrstu „babaroge“, koja vreba sve ljude, a ne samo decu. Bacite negde atomsku bombu, pobićete sve živo na tom mestu, a ko zna još koliko njih će nastradati od prevelike doze radijacije. Uradite to još par puta nad različitim oblastima i sva populacija jedne države može nestati jako brzo. Svi koji prežive ogromne doze nastalog zračenja (a biće ih) u mnogome će pomoći ponovnom definisanju pojma babaroge. :S

Razaranje atomskom energijom nije poželjno, ali postoje drugi aspekti korišćenja njenog potencijala. Slaba, prirodna radijacija postoji svuda oko nas i stalno je prisutna. Ljudi na nju imaju neku vrstu prirodne otpornosti. Međutim, moguće je razviti izvore radijacije određenog intenziteta, koji imaju određenu, dobru primenu. Dok se do kraja ne potvrdi priča o vakcini protiv radijacije, pogledajmo šta priroda i ustrojstvo čoveka u zajedničkom delovanju rade na domenu zaštite od radijacije.

Iskaz je vrlo kratak i jednostavan za razumeti, ali se protivi svemu onom što nas uče od osnovne škole:

Medicinski radnici koji se zbog posla redovno izlažu dejstvu X-zraka (radijacija) mogu razviti promene, na ćelijskom nivou, koja će ih zaštiti od budućih izlaganja tom zračenju.

Tako, barem, nagoveštava jedna od najnovijih studija…

Lekari i medicinski radnici koji su stalno izloženi zračenju imaju znatno viši nivo specifičnog anti-oksidanta glutationa (GSH), za razliku od ostalih, koji nemaju dodira sa tim zračenjem. Sem toga, neke od njihovih ćelija su sposobnije da se samo-unište, što je nivo zaštite organizma, u slučaju da postanu kancerogene.

Kako god, i dalje nije jasno da li bi ove promene bile korisne (kao što izgledaju) na duže staze, ili samo smanjuju rizik od dobijanja raka, kaže Dr. Đan Luiđi Ruso (Dr. Gian Luigi Russo) istraživač centra Consiglio Nazionale delle Ricerche (CNR) u Pizi, Italija. Drugo objašnjenje bi bili sasvim suprotno: navedene promene bi mogle biti rani simptomi neke bolesti, ističe Ruso.

Pluća viđena rendgenskim okom

Za sada, lekari koji često rade u prostoru koji je izložen uticaju X-zraka, treba da se pridržavaju  svih mera opreza da bi smanjili rizik izlaganju prevelikoj dozi zračenja.

Navikavanje na radijaciju

Interventni kardiolozi su doktori koji sprovode sitno invazivne operacije na srcu, a X-zraci im služe kao vodič tokom procedure. Pacijent je taj koji primi najveću dozu radijacije, dok doktor dobije onu dozu koja se odbije od pacijenta i zidova prostorije u kojoj se sprovodi operacija.

Sama doza, tokom jedne operacije je niska, ali je njen efekat zbiran kroz vreme, tvrde istraživači. Tokom jedne godine, interventni kardiolog je izložen radijaciji od 250 skeniranja grudnog koša. Tačnije, on tokom obavljanja svog posla, primi istu količinu radijacije, kao da je otišao na 250 skeniranja grudnog koša.

„Posle 30 godina rada, ovo odgovara povećanju rizika za dobijanje raka za nekih 1%, i ako i dalje postoje neke nesigurnosti oko ove procene.“ istraživači tvrde.

Ruso i kolege su ispitale krvne uzorke 10 interventnih kardiologa i 10 radnika u laboratorijama bolnica koji nisu bili izloženi radijaciji tokom obavljanja svog posla.

U proseku, kardiolozi su bili izloženi na 4 milisieverta (mSv) jonizujućeg zračenja godišnje. Neki od njih su imali maksimalnu izloženost od 8 mSv. Srednja izloženost osobe u Americi (SAD) se procenjuje na 3 mSv, u toku jedne godine, i to sve iz prirodnih izvora.

Istraživači su zbog ovoga zaključili da bi doktori mogli razviti naviku na viši nivo radijacije zavisno od količine molekula reaktivnog kiseonika u organizmu (ROS). Ovi molekuli mogu naneti štetu lancu DNK, ako uđu u ćeliju.

Kardiolozi su imali veći nivo ROS molekula u plazmi oko krvnih ćelija, nego drugi lakari i medicniski radnici, ali unutar samih ćelija, obe ispitane grupe su imale optrilike istu količinu ROS molekula.

To znači da su ćelije kardiologa proizvele više glutationa da bi zaštitile svoj integritet od nasrtaja ROS molekula, zaključuje Ruso.

Sledeća istraživanja

Ovo istraživanje je „vrlo interesatno“ i pokazuje da telo ima načina da ograniči negativne uticaje radijacije, tvrdi Dr Majkl Sameuls (Michael Samuels), onkolog na univerzitetu u Majamiju (Miami Miller School of Medecine), koji nije učestvovao u istraživanju. „Makar teoretski gledano, ovo je mehanizam koji sprečava da radijacija ošteti te ćelije.“ ističe Samuels.

Kako god bilo, potrebna su dodatna istraživanja na većim grupama da bi se utvrdili dugoročni uticaji ovakve izloženosti radijaciji, ističu istraživači.

Ovakav pristup radijaciji može se smatrati skoro kao korenita promena u njenom sagledavanju. Iskustveno je poznano da organizam može razviti otpornost i prema najjačim otrovima, ako se oni uzimaju u dozama koje nisu smrtonosne. Sve dosada, za radijaciju ovaj pristup pasivne navike i odbrane nije važio.

Veštačka sterilnost komaraca – pokušaj da se suzbije malarija

Naučnici su napravili jalove (koji ne proizvode spermu) komarce u pokušaju da se ograniči širenje malarije.

Eksperti tvrde da je to važan, prvi korak u pravcu kontrolisanog smanjivanja populacije komaraca.

Ženke komarca se pare samo jedom i one čuvaju, skladište mužjakovu spermu koju koriste, posle, ceo svoj život zarad oplodnje jaja.

Pomenuta bolest, malarija, godišnje ubije oko milion ljudi u svim delovima planete. Od svih nastradalih u Africi, 20% žrtava su deca.

Rad na ovom projektu je prikazan u Proceedings of the National Academy of Sciences.

Sterilizacija insekata nije nova stvar: naučnici su pokušali da sprovedu kontrolu nad širenjem bolesti spavanja, tako što su ce-ce muvu tretirali radioaktivnim zračenjem. Naravno, ce-ce muva je prenosilac ove bolesti.

Sličan pristup je iskorišćen, uspešno, protiv krompirovog žiška u Japanu i tropskog crva koji napada stoku koja se uzgaja u tim krajevima.

Krhki let

Pokazalo se, da su tretirani komarci (izloženi radijaciji) imali slabiju građu, i bili su nesposobni da se bave i takmiče u suludim igrama parenja u kojoj uživa ova vrsta – Anopheles gambiae.

Zbog toga, naučnici su bili prinuđeni da razviju alternativni način za postizanje sterilnosti kod komaraca.

Entomolog Flaminia Katerućia (Flaminia Catteruccia) sa Imperijalnog koledža u Londonu je uz pomoć diplomiranog studenta Janis Tailaila (Janis Thailyil) potražila novi način sterilizacije komaraca, a da pri tome, sam komarac, ni na koji drugi način ne strada.

Tailaila je ubrizgao u 10000 embriona komaraca mali fragment RNK (ZPG), koji je dizajniran da isključi gen, koji je neophodan za normalni razvoj sperme.

Obrni, okreni, ovakvi komarci su najbolji...

Posle višemesečnog laboratorijskog rada, istraživači su stvorili oko 100 komaraca bez sperme, i pokazali ženke da su podjednako spremne da se pare sa njima kao i sa onima koji su plodni.

Dr. Katerućija objašnjava da se ženke komaraca pare samo jednom u životu. Ako ih naučnici mogu prevariti, tako da one misle da su se uspešno parile, onda će one da nastave da ležu jaja, a da ne znaju da ona u stvari nisi oplođena.

„U principu, mogli bi ste da pustite u slobodu veliki broj sterilnih komaraca, tokom promene generacija… i vremenom ženke bi se parile sa njima i na taj način bi se smanjio broj komaraca.“ objašnjava naučnica.

Međutim, spoznaja da li ženke ne primećuju da su oplođene ili ne je i dalje važan podatak u daljem razvoju ideje sterilizacije ove vrste krvopija.

Teško će to ići, bojim se da one to znaju, žensko je to… 🙂

Za one kojima je mnogo da čekaju generacijsko smanjivanje populacije, evo predloga koji bi mogao biti interesantniji:

Čišćenje radijacije sa plavom „sluzi“

Japan je još uvek pod uticajem događaja koji se desio marta ove godine (zemljotres velike jačine + tsunami), a posledice su i dalje vidljive. Radovi su još uvek u toku, a čišćenje samo deo tog procesa. Ono što je posebno interesantno, jeste specijalna metoda dekontaminacije – čišćenje prostora od radioaktivnih materija.

Deo sanacije predstavlja i polivanje, najugroženijih delova, plavom viskoznom tečnošću. Ne dugo posle nanošenja na površine, tečnost se pretvara u gel. Pri tome ona zarobljava sve čestice (i makro i mikro čestice) sa kojima je bila u kontaktu. To, bez razlike, važi i za sve radioaktivne čestice.

Jedini deterdžent za otklanjanje tvrdokorne radijacije - DeconGel

Jedini deterdžent za otklanjanje tvrdokorne radijacije - DeconGel

Ime materijala, čije sam ponašanje upravo opisao, je DeconGel. Zahvaljujući srećno-nesrećnom događaju došlo je do otkrića ove zanimljive smeše. Sve se desilo u prostorijama havajske preduzimačke i istraživačke kompanije – Skai Venturers. Tokom izvođenja jednog eksperimenta mala količina rastvora je pala na pod. Sutradan, prilikom čišćenja, stvrdnuta tečnost je pokupljena, ali je ona sa sobom pokupila sve što nije pripadalo podu: prljavštinu, druge čestice od kojih nije sastavljen pod, tečnosti… Pokazalo se da je pod ispod ovog rastvora bio toliko očišćen da je bilo nemoguće očistiti ostatak poda do istog nivoa, koristeći se standardnim metodama (ribaća četka, deterdžent…).

Ubrzo je ova plava „slina“ postala komercijalizovana, ali nije doživela neki publicitet. Međutim, pošto su poklonili Japanu oko 454 litara DeconGel-a (oko 100 galona), počele su da stižu velike porudžbine sa svih strana.

Kako ovaj gel radi?

Vrlo je jednostavno – prilikom nanošenja na površnu, tečnost optoči svaku česticu koja nije istog sastava površine na kojoj leži. Tu se računaju i mikroskopske čestice koje su nosioci radijacije. Tečnost se polako stvrdnjava i pretvara u gel, a sve nečistoće ostaju zarobljene u njemu. Konvencionalno, radijacija se „struže“ sa zahvaćenih površina pomoću sapuna i vode. Ovom metodom, timovi za čišćenje terena od radijacije, u stvari pomeraju nečistoće i uvek postoji dobra šansa da oni završe u okolnim vodama ili u zemljištu. Da ne pominjemo činjenicu da je sam proces čišćenja opasan za same čistače. Proizvod ovakvog pristupa je kontaminirana voda koja je teška za skladištenje i traži specijalne uslove čuvanja.

Korišćenjem DeconGel-a loše materije ne mogu pobeći ni na koji način, jer su zarobljene u samom gelu. Ovakav sistem čišćenja i dekontaminacije je sam po sebi poprilično napredan u odnosu na standardni pristup.

Malo objašnjenje za kraj: DeconGel ne zna da prepozna šta je pod, a šta prljavština. Međutim, zapremina ove tečnosti je daleko veća od zapremine nečistoća koje se nalaze, na primer, na podu. Kako je pod velik i sve čestice koje ga čine vezane su međusobno mnogo jačim vezama (kristalna rešetka) nego čestice prljavštine za sam pod, onda je tečnosti (DeconGel) mnogo lakše da se provuče između poda i prljavih delova.

Kada bi hteli da fantaziramo, ako je DeconGel zaista tako moćan, teoretski bi mogli (sa dovoljno količinom ovog materijala) da odvojimo sve unutar prostorije od njenih zidova, koliko god to bilo veliko ili malo.

Zamislite svoj primer na još većoj skali (sa još većim predmetima i prostorom) i broj primena ovog zanimljivog materijala naglo raste. Računajući tu i one pogrešne…

Vakcina protiv radijacije

Ako do sada niste znali…

Naučnici u istraživačkom centru Vladikavkaz, glavnom gradu severne ruske republike Osetije, su razvili jedinstvenu vakcinu, koja neutrališe uticaj radiokativnosti na živa bića. Njihove japanske kolege su zaintresovane za vakcinu i planiraju da je iskoriste da bi samnjili uticaj radioaktivnosti na sve koji su učestvovali u operacijama čišćenja posle tragedije nuklearne centrale Fukušima-1.

Prema Vlačeslavu Malejevu, šefu biotehnološkog sekotra unutar Vladikavkaz centra, ruski naučnici sada rade u kooperaciji sa specijalistima iz NASA agencije i rad na vakcini će uskoro biti gotov.

Američki radiobiolozi su se prirdružili istraživanju 2006. godine, posle uporedenog testa ruske i američke vakcine, sporovedenog na životinjama. One su bile izložene nivou radijacije, posle koje nisu mogle živeti više od 7 dana, a zatim im je ubrizgana jedna od dve vakcine. One životinje koje su dobile američku vakcinu umrle su četvrtog dana, dok su životinje sa ruskom vakcinom preživele. Dva meseca kasnije, naučnici su ispitali preživele životinje i nisu našli ikakve anomalije kod njih.

Posle toga, ruski i američki naučnici su sproveli zajedničko istraživanje na životinjiskim i ljudskim ćelijama. Efikasnost vakcine je potvrđena. Vakcina je efikasna, čak i pri nivoima radijacije koji i do 1000 puta premašuju dozovoljene doze. Bez obzira, naučnici iz Vladikavkaza kažu da i dalje ne postoje planovi za kliničku upotrebu vakcine.

Uobičajeno je da testiranje protivradijacionih lekova traje godinama, jer se proces raspadanja dešava na nivou DNK. Voldemar Tarita, šef laboratorije ruskog centra za akutnu i medicinu radijacije pri ministasrstvu za hitne slučajeve je izjavio:

„Među najjednostavnijim i najdostupnijim načinima da se umanji efekat radijacije na ljude, jeste korišćenje lekova na bazi joda, koji štiti leptirnj aču (tiroidnu žlezdu). Ali ako je nivo radijacije u granicama normale, ne preporučujemo samostalni tretman ovim sredstima ili bioliški aktivnim aditivima. Preterane doze ovih pomagala mogu dovesti do neželjenih posledica: alergijske reakcije, osip, groznicu i razne oblike dermatitisa. Kao preventivno sredstvo doboljno je jesti zelenih algi (Caulerpa Prolifera).“

„Kada se jednom vrate iz Japana, ruski spasioci će biti testirani u centru za akutnu i medicinu radijacije u S. Peterburgu“, izjavljuje Tarita.

„Ovde imamo spektrometar. To je velika gvozdena ćelija u kojoj se detektuje prisustvo readioaktivnih supstanci u ljudskom organizmu. Sada, čekamo spasioce, koji rade u Japanu. Naravno, oni sada udišu taj vazduh sa kojim mogu udahnuti nešto radioaktivno. Po njihovom povratku mi ćemo proveriti njihove organizme, da li su bili iloženi radijaciji ili ne.“

Više od 150 ruskih spacilaca trenutno radi u oblasti Japana, koja je pogđena zemljotresom i tsunamijem. Našli su 112 žrtava iz ruševina. Do sada, radijacija u toj oblasti nije prešla maksimalni dozvoljeni nivo od 0,3-0,4 µSv po času.