Stručnjaci kompanije IBM su snimili prvu sliku rasporeda naelektrisanja u molekulu

Naučnici koriste specijalnu verziju metode mikroskopije atomskih sila (MAS) pri niskim temperaturama i u vakuumu da otkriju (i prikažu) raspored naelektrisanja unutar pojedinačnog molekula.

Poslednjih dana februara ove godine (27. 2. 2012.) istraživački tim kompanije IBM (Cirih, Švajcarska) je objavio rezultate merenja naelektrisanja i njihove distribucije u okviru jednog molekula.  Vest predstavlja značajan napredak u oblasti mikroskopije. Isto važi i za samu nauku.

Najkraće rečeno, zbog ovog otkrića, možemo videti i bolje razumeti kako nastaju i funkcionišu pojedinačne veze unutar molekula. Samo istraživanje pomera granice i mogućnosti u raznim naučnim i inženjerskim oblastima, kao što su: skladištenje energije, konverzija sunčeve energije i projektovanje kompjuterskih uređaja veličine molekula.

Naučnici Fabian Mon, Leo Gros, Nikolaj Mol i Gerhard Majer (Fabian Mohn, Leo Gross, Nikolaj Moll i Gerhard Meyer) su objavili svoje istraživanje u žurnalu Nature Nanotechnology.

„Ovaj rad prikazuje novu, važnu mogućnost da se direktno izmeri kako se naelektrisanja raspoređuju unutar pojedinačnog molekula“, tvrdi Mikael Kromi (Michael Crommie), profesor na odseku za fiziku pri univerzitetu u Kaliforniji u Berkliju. „Ako smo u stanju da razumemo kako se naelektrisanja raspoređuju po molekulu to, onda, predstavlja osnovno znanje u našem boljem razumevanju ponašanja molekula u različitim okruženjima. Očekujem da će ovo otkriće doneti znatna unapređenja u naučnim oblastima gde se preklapaju fizika, hemija i biologija“.

Nova tehnologija nam pruža komplementarne informacije o molekulima, i na nama je da izaberemo šta želimo prikazati. Ona najviše podseća na vrlo slične medicinske tehnike kao što je X-zračenje, ultra zvuk ili MRI (magnetna rezonanca), koje su u stanju da daju različite informacije o zdravstvenom stanju i anatomiji pacijenta.

Rad se može iskoristiti (kao osnova) za dalje proučavanje prenosa naelektrisanja, sa molekula na molekul.

 „Ova tehnika nam omogućava još jedan način da dođemo do informacija koje će nam još više pomoći da bolje razumemo fizičke pojave koje se dešavaju na nivou 1 nano metra i manje. Ovakvo znanje je suštinsko, ako želimo, u budućnosti, da napravimo uređaje veličine molekula ili atoma.“ objašnjava Fabian Mon, istraživač pri laboratoriji za nano fiziku u sklopu kompanije IBM.

Pogled izbliza

Da bi izmerili distribuciju naelektrisanja, istraživači IBM-a su iskoristili noviju verziju MAS metode nazvanu KPFM (Kelvin probe force microscopy). Reč probe u prethodnoj rečenici se odnosi na pojam probne sonde, koja se koristi u metodi.

Kada se pomenuta probna sonda stavi iznad provodnog uzorka, stvara se električno polje zbog razlike u električnim potencijalima na vrhu same sonde i samog materijala. Sa KPFM metodom, nastala razlika u potencijalima se može meriti tako što se iskoristi struja određene voltaže koja će kompenzovati (neutralisati) nastao potencijal. Na taj način, metoda ne meri direktno naelektrisanje molekula, nego meri električno polje nastalo zahvaljujući tom naelektrisanju. Nastalo polje je jače nad delovima molekulima koja su naelektrisani, što merni uređaj pokazuje kao jači signal. Sem toga, suprotno naelektrisanje (suprotan znak) pokazuje drugačiji kontrast, što ukazuje kakvog je naboja polje – pozitivnog ili negativnog. Tako se pojavljuju tamna i svetla područja na mirkografu.

Prostorni raspored molekula naftalocijanina

Naftalocijanin (C48H26N8), organski molekul prostornog rasporeda poput krsta, koji u IBM-u koriste kao najmanji logički prekidač, se pokazao kao idealni kandidat za istraživanje. On se sastoji od dva vodonikova atoma smeštena u sredinu molekula, a ostatak čine atomi azota i Benzenovi prsteni. Ukupna veličina molekula je 2 nano metra. Dva centralna atoma vodonika mogu kontrolisano menjati svoje dve, različite konfiguracije (prostorni rasporedi). To se postiže pomoću određenog naponska impulsa. Promena mesta vodonikovih atoma utiče na promenu rasporeda naelektrisanja u samom molekulu.

Koristeći KPFM metodu, naučnici su uspeli da snime različite rasporede naelektrisanja za obe konfiguracije. Eksperiment i samo merenje je trajalo nekoliko dana i da bi se postigla pod atomska rezolucija slike, bilo je neophodno da se obezbede određeni toplotni i mehanički uslovi. Kada se ovo kaže, najviše se insistira na stabilnosti uslova, da su praktično nepromenjeni tokom sprovođenja merenja. Sem toga, od uređaja koji su merili, zahtevana je preciznost na nivou jednog atoma.

Sem toga, eksperiment je poboljšan dodavanjem jednog molekula ugljen monoksida (CO) na sam vrh probne sonde. Time je poboljšana rezolucija dobijene slike. Još 2009. godine isti tim istraživača je pokazao da je karbonizovanjem sode moguće prikazati hemijske strukture primenom standardne MAS metode. Teoriju, koja je omogućila pomenuti eksperimentalni rezultat su razvili članovi istraživačkog tima Fabian Mon i Nikolaj Mol.

Rezultati rada su ilustrovani slikama i fotografijama koji se mogu naći na Flick-u.

Prve slike na svetu koje pokazuju kretanje atoma u molekulu

Istraživači pri državnom univerzitetu u američkoj državi Ohajo (Ohio) su uspeli da naprave prve slike atoma koji se kreću u molekulu!

Koristili su novu tehnologiju, koja, na neki način, pretvara elektrorne unutar molekula u svojevrsne bliceve ili fleš lampe. Na trenutak osvetljavajući molekul, ovi elektoni omogućavaju da se zaviri u njegovu unutrašnjost. Ceo metod pravljenja slika omogućava da se na novi način sagledaju molekuli, ali se naučnici nadaju da će im ovaj novi uvid u  izlgled molekula omogućiti da vrlo diskretno i precizno upravljaju hemijskim reakcijama na atomskom nivou.

Izvor: Gizmodo

 

Zašto nam je nauka neki put nedokučiva?

Samo jedan pogled na stvarikoje mi svi na svoj način prepoznajemo.

Filosofija – Večita studentkinja (znači, večno mlada), neki je obožavaju, neki je smatraju dosadnom, većina je ne razume.

[spoiler][/spoiler]

Matematika – Ova gospođa je u isto vreme cenjena i proklinjana, ali na kraju svi se koriste njenim znanjem da bi bili dobri.

[spoiler][/spoiler]

Fizika – Ova luckasta gospođica mnogo voli da se igra, ali po njenim pravilima – nikada vam neće dozvoliti da poletite, a oboriće vas sa nogu kad god joj se ukaže prilika. Ako igrate po pravilima koja su utvrđena, neće vas varati.

[spoiler][/spoiler]

Hemija – Mlađa sestra Alhemije, koja je nadživela svoju sestru u profesionalnom smislu, ali u poslednje vreme ima čudan hobi: da upravljanja seksualnim životima svih ljudi na planeti!

[spoiler][/spoiler]

Biologija – Dama puna života,  stalno u pokretu, ima milion lica, i stalno otkrivamo njena nova  obličja. Kao da se namerno igra sa nama…

[spoiler][/spoiler]

Sociologija – Gospođa sa cvetom u kosi, koja najviše voli da učestvuje u svim ljudskim delatnostima i stalno ističe da je važna. Ne bavi se tračevima, iako ima najbolji polaznu poziciju, jer o svakom zna po nešto.

[spoiler][/spoiler]

Anatomija – Ova žena se ne krije iza bilo kog vela, otvoreno pokazuje  sve što nosi sa sobom, na sebi, oko sebe… ukratko: potpuno je transparentna. Mnogi od nas bi prekrili neke njene aspekte, ali ona ne mari mnogo za takve pokušaje, i dalje sebe ističe onakvu kakva jeste.

[spoiler][/spoiler]

Medicina – Uvek u belom i ako nešto krene naopako, uvek tvrdi da u tom slučaju nije moglo biti bolje. I ako nije eksplicitno religijski nastrojena, često pominje reče „čudo“. Anatomiju doživljava kao vrlo korisnu, ali pomalo pre slobodnu koleginicu…

[spoiler][/spoiler]

Informatika – Ova mlada devojka je puna informacija i skoro da usta ne zatvara kada su novosti u pitanju, ali i pored toga mnogi je, i dan danas, teško prate u njenom izveštavanju.  A svakim danom je sve brža i brža…

[spoiler][/spoiler]

Geografija – Za nju neki kažu da je trebala da se bavi umetnošću, ali ona i dalje, uporno, na slikovit način beleži svaku promenu koja se dešava u našem okruženju. Kaže da se neće smiriti dok ne zaviri u svaki kutak na planeti… i šire.

[spoiler][/spoiler]

Istorija – Mudra star majka (čiju starost niko ne zna) koja zna puno interesantnih i prvenstveno ljudskih priča, ali mnogi bi da je nauče kako te priče treba pričati, kada i kome. Ima i onih koji joj stavljaju reči u usta, ali nekako, pre ili kasnije (neki put nikada) njena verzija izađe na videlo. Žena u godinama, pa neke stvari jednostavno odu u pravcu zaborava…

[spoiler][/spoiler]

Arheologija – Mlada dama sa izuzetnim afinitetom ka starom. Što je nešto starije, to je za nju interesantnije. Ima nula interesa za savremene tokove i novotarije, i jedino mesto gde je sigurno možete sresti, a da to nije neka ne istražena iskopina jeste – muzej.

[spoiler][/spoiler]

Genetika – Biologija se svakim danom sve više distancira od nje (ili je možda obrnuto), i ako su do skora bile nerazdvojne drugarice i koleginice. Želi da promeni svet na bolje, ali u poslednje vreme mnogi sa sumnjom gledaju na njene, navodno, dobronamerne ideje.  Uvek će vam za sve reći da su geni krivi…

[spoiler][/spoiler]

Šta vi mislite, zašto nam je neki put nauka nedokučiva?

Kamera koja snima 1 trilion slika (frejmova) u sekundi, prati kretanje fotona kroz prostor

Istraživači sa MIT-a (baš neko vreme nismo pisali o toj instituciji) su razvili novi sistem za dobavljanje vizuelnih podataka – trilion slika u sekundi (1 000 000 000 000 = 1012)! Treba imati na umu da je video ili film koji gledamo, u stvari, niz statičnih fotografija ili slika i to sa učestalošću od 24 do 30 sličica u sekundi. Dakle, novi sistem, sa tolikim brojem slika u sekundi, omogućava pomalo neverovatne stvari. Zahvaljujući novoj aparaturi, snimljen je mali segment svetlosti kako putuje kroz plastičnu flašu, odbija se na poklopcu na vrhu, da bi se, potom, vratio ka njenom dnu.

Doktor Andreas Velten, levo, i njegov kolega profesor Rameš Raskar sa eksperimentalnom postavkom koju su koristili da bi proizveli usporeni snimak odbijanja svetlosti kroz plastičnu bocu.

Postdoktorant Andreas Velten (Andreas Velten), član razvojnog tima pomenutog sistema, naziva ga „ultimativnim“ u domenu slow-motion-a (usporenog kretanja). „Sada, ne postoji i jedna stvar u svemiru koja je prebrza za ovu kameru.“ tvrdi on.

Ceo sistem se bazira na skoro razvijenoj tehnologiji koja se zove streak kamera, ali iskorišćena na pomalo neočekivani način. Otvor na samoj kameri je uzak usek. Čestice svetlosti – fotoni – ulaze u kameru kroz taj otvor i bivaju konvertovane u elektrone, koji prolaze kroz električno polje koje ih odbija. Pravac odbijanja je normalan (ortogonalan) na pravac po kome se prostire ulazni usek. Kako se električno polje menja vrlo brzo, ono više odbija fotone koji dolaze kasnije od onih koji dolaze ranije.

Slika koju kamera proizvede je, stoga, dvodimenzionalna, ali samo jedna od dimenzija (ona koja predstavlja smer i pravac useka) je prostorna. Druga dimenzija, zavisna od ugla odbijanja, je vreme. Dobijena slika predstavlja vreme dolaska fotona koji prolazi kroz jednodimenzionalno parče prostora.

Kamera je namenjena za eksperimente gde svetlost prolazi ili se emituje od strane hemijskih uzoraka. Kako su hemičari, uglavnom, zainteresovani za talasnu dužinu svetlost koju uzorak upije ili kako se emitovana svetlost menja tokom vremena, činjenica da kamera registruje samo jednu prostornu dimenziju je irelevantna.

To predstavlja ozbiljnu manu kod video kamere. Da bi proizveli super spori video, Velten i profesor Rameš Raskar (Ramesh Raskar) i profesor hemije Moungi Bavendi (Moungi Bawendi), moraju stalno iznova raditi isti eksperiment, a da pri svakom novoj iteraciji malo pomere ugao kamere. Na ovaj način, dobija se dvodimenzionalna slika koja se polako sastavlja iz mnoštva horizontalnih linija. (Ovo je sistem po kome se stvara slika na televizorima starije generacije)

Sinhronizovanje kamere i lasera, koji generiše svetlosni impuls, da bi se dobilo isto vreme ekspozicije, zahteva aparaturu sastavljenu od sofisticirane optičke opreme i vrlo fine mehaničke kontrole. Svetlosti je dovoljna samo nano sekunda (10-9s) da prođe kroz flašu, ali je zato potrebno oko sat vremena da se prikupe svi neophodni podaci koji čine konačni snimak. Zbog toga, Raskar ceo sistem zove „Najsporija najbrža kamera na svetu“.

Svetlost u pokretu: Kombinovanjem savremene optičke opreme i tehnike rekonstrukcije dobijamo prikaz prostiranja svetlosti, putem periodičnog uzorkovanja.

Matematički proračun

Posle jednog sata, istraživači imaju na hiljade setova podataka, gde svaki od njih sadrži jednodimenzionalni podatak o poziciji fotona nasuprot njegovom vremenu dolaska. Raskar, Velten i ostali u timu su razvili algoritam koji dobijene setova podataka (sirovi rezultati) pretvara  u dvodimenzionalne slike.

Sama kamera i laserski generator svetlosnih impulsa (oba uređaja spadaju u domen vrhunske tehnologije) imaju zajedničku vrednost od 250000 (25×104) američkih dolara. Njih je obezbedio Bavendi, pionir u istraživanju kvantnih tačaka: sitne poluprovodničke čestice koje emituju svetlost, a imaju veliki potencijal u realizaciji kvantnih kompjutera, video tehnologiji, proizvodnji solarnih ćelija i u mnoštvu drugih naučnih i tehnoloških oblasti.

Ovo je samo početak.

Kamera sa trilion slika u sekundi, koja je predstavljena na dva naučna skupa (Optical Society’s Computational Optical Sensing and Imaging i Siggraph) je samo najava za novi projekat koji sprovodi Camera Culture grupa. Sledeći u nizu poduhvata ove grupe je kamera koja vidi iza ugla. Ova kamera koristi odbijanje svetlosti da bi stvorila sliku. Primer bi bio, da se snima svetlosni odraz zida koji se nalazi nasuprot vratima. Metoda bi se oslanjala na merenju različitih vremena odbijanja fotona. Oba sistema snimanja koriste izuzetno kratke emisije lasera i streak kamere, ali ostala aparatura i algoritmi se moraju praviti za svaki poduhvat posebno.

Pošto je za snimanje izuzetno brzih događaja potrebno snimati više puta isti „kadar“, na ovaj način se ne može zabeležiti fenomen koji se ne može identično ponoviti. Praktična primena ovakvog sistema se onda svodi na situaciju kada je način odbija svetlosti, sam po sebi, korisna informacija. To bi značilo upotrebu ove metode prilikom ispitivanja fizičke strukture neorganskih i živih materijala (tkiva) – „kao ultra zvuk sa svetlošću“, pojednostavljuje Raskar.

Kao neko ko je dugo istraživač u domenu kamera, Raskar, takođe ističe potencijal u razvoju fleševa za kamere. „Konačni cilj (san) je, kako napraviti studijsko svetlo sa kompaktnim izvorom svetlosti? Kako ja mogu uzeti u ruke prenosivu kameru koja na sebi nosi maleni fleš, a da stvorim iluziju da prilikom snimka imam sve one pomoćne sprave kao što su kišobrani, odbijajuće table, fokusirana svetla itd?“ pita Raskar. „Sa našim ultra brzim snimanjem, mi možemo analizirati kako fotoni putuju kroz okolni prostor. Po sprovedenoj analizi možemo stvoriti novu fotografiju, stvarajući iluziju u kojoj su fotoni imali svoje izvorište negde drugde.“

Možemo videti progresivnu sintezu foto grafa. Kodiranjem (popisivanjem) boja u svim slikama i njihovim potonjim sumiranjem možemo stvoriti jedinstveni dugin talasni front.

Hm, manipulacija fotografije, kao da nemamo dovoljno alata za tako nešto.

„Ovo je vrlo interesantan rad. Vrlo sam impresioniran“, kaže Nils Ambramson (Nils Ambramson), profesor primenjene holografije pri Kraljevskom Švedskom institutu za tehnologiju. Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, Abramson je uveo novu tehniku koju su nazvali light-in-flight holografija (svetlost u letu), koja je dovela do toga da je bilo moguće napraviti fotografije svetlosnih talasa pri učestanosti od 100 milijardi (1011) slika (frejmova) u sekundi.

Zaista, Velten kaže „Kako se foton odbija po sceni on gubi na svojoj koherenciji. Samo ne koherentni sistem detekcije, kao naš, može primetiti te fotone.“ A ti fotoni, Velten kaže, mogli bi dozvoliti istraživačima da „nauče više o osobinama materijala koje ispituju i šta se nalazi ispod njihove površine. Pošto vidimo te fotone, možemo, zahvaljujući njima, videti unutar objekata – na primer, za pregled tkiva, u medicinske svrhe ili u procesu identifikacije materijala.“

„Iznenađen sam da metod koji sam ja koristio, više nije popularan.“ Abramson dodaje. „Osećao sam se usamljeno. Vrlo mi je drago da je još neko uradio nešto slično. Verujem da postoji mnogo stvari koje se mogu otkriti kada sprovedete ovakvo istraživanje na samoj svetlosti.“

JPG mapa mozga ili kako mozak pamti slike

Svi znamo, da kompjuteri duguju svoje postojanje ljudima. S druge strane, proučavanje kompjutera i njihov razvoj je doveo do mnogih pitanja, na koja čovek možda nikda ne bi potražio odgovore da nije kompjutera.

Da bi smo smo razumeli ko smo i šta smo, ne retko dolazimo u situaciju da prvo potražimo odgovore oko sebe, da bi smo naučili da postavimo pitanja koja će nam pomoći da sebe bolje spoznamo.

Ovaj mehanizam posrednog učenja se dešava stalno, a jedan od primera je način na koji naš mozak izlazi na kraj sa velikim brojem vizuelnih informacija koje prima u toku jednog jedinog dana; da ne pominjemo ceo život.

Još kraće rečeno, kako mi, ZAISTA, pamtimo sve te slike koje nam dolaze?

Priča o pamćenju i skladištenju podatka kreće od kompjutera. Kada neka slika biva sačuvana u datoteku ili fajl (file), ustvari biva pokrenut poseban mehanizam koji optimizuje i smanjuje količinu informacija koje su potrebne da bi se određena slika sačuvala i što je još važnije, verodostojno reprodukovala. Ima puno različitih algoritama, i sve su ih ljudi smislili (značajna opaska), i među njima su najpoznatiji i najviše korišćeni formati koji su pozanti pod skraćenicama JPG i PNG. Tu su i prastari BMP, vremešni GIF i ogromni TIFF, i pored njih, cela galerija algoritama je danas u upotrebi. Svi ti algoritmi su uvek u procepu između kvaliteta (očuvanja verodostojnosti sadržaja – slike) i količine potrebnih podataka da bi se ta verodostojnost sačuvala. Stalno sučeljavanje dvaju osobina: kvaliteta i kvantieta. Svi ti algoritmi su rešenja za kompjutere, jer da nije njih, slanje slika bi, i dan danas trajalo dugo i zahtevalo od nas da budemo jako strpljivi prilikom slanja i prijema e-maila.

Konačno, na osnovu izloženog, uviđemo da se naš mozak nalazi u sličnoj situaciji.. da ne kažemo problemu. Ćelije, u mrežnjači oka, koje su osteljive na svetlost imaju sposobnost razlaganja slike koja se meri megapikselima. Mozak, sa druge strane nema mogućnost, niti memorijsku sposobnost, da tokom životnog veka barata sa slikama takvog formata. Zbog toga, mozak je prinuđen da bira najvitalnije informacije i da na osnovu njih razume vizuelni svet.

U jednom od skorašnjih izdanja časopisa Current Biology (Savremena biologija), tim istrživača predvođen naučnicima Ed Connor i Kechen Zhang sa univerziteta John Hopkins opisuju sledeće zrnce znaja, koje će nam pomoći da bolje razumemo kao mozak skladišti i kompresuje vizuelne informacije (svaka sličnost sa kompjuterima NIJE slučajna).

Istraživanja su pokazala da postoje ćelije u mozgu primata (znači ne samo kod čoveka) koje su vrlo selektivne za delove slike koje sadrže oštre i izražene krivine. Kada se kaže “krivine” ne misli se, samo, na linije nego i na cele oblasti koje se na neki način, izuzetno, izdvajaju od ostatka slike (još jedno značajno primećivanje). Oblast mozka gde se nalaze te ćelije je označena sa oznakom “V4” i nalazi se u središnjem delu zone mozga koja je zadužena za obradu slike. Prostije rečeno, negde na pola puta od oka do mozka, dobijene informacije se filtriraju, gde je parametar po kome se filtrira, ustvari, podatak o krivama koje sačinjavaju sliku. Za te ćelije, ravne ivice i blage krivine uopšte nisu zanimljive, samo oštro i ćoskasto.

Imajući ovo sazanje ispred sebe, istraživači i jedan od koautora Russell Rasquinha su razvili kompjuterski model ćelija iz zone V4. Ove ćelije su pažljivo “trenirane” na hiljadama slika koje pokazuju razne objekte iz prirode. Posle pregledanja neke slike, od ćelija je traženo da prizovu nazad sliku, koju su do malo pre “gledale” (nije rečeno kako je tačno rađeno). Kompjuterske V4 ćelije su regovale sasvim suprotno od prirodnih, njima su se više svidele ravne ivice i blage i plitke krive!

Međutm, broj veštačkih ćelija koje su učestvovale u procesu rekonstrukcije slike nije bio ograničen. Sledeća faza eksperimenta je tražila da se broj ćelija zančajno smanjuje,  pri svakom novom “skeniranju” slike. Što je broj aktivnih ćelija više opadao, to je njihova selektivnot sve više naginjala kao oštrom i ćoškastom aspektu slike. Znači, modelirane V4 ćelije nisu loše odrađene, samo su imale bolju poziciju od prirodnih. Čim su se uslovi izjerdnačili, i jedne i druge su reagovale na isti način.

U redu, i šta je toliko značajno kod tih oštrih krivina?

Oštrina ili oštra linija je nekoliko puta ređa u prirodi nego ravna linija ili blaga krivina. Koristeći oštrinu, kao kritični element prepoznavanja i reporodukovanja objekta, u vizuelnom smislu, čuvanje slike biva znatno ekonomičnije. Izuzetnost je uvek više privlačila pažnju nego, na široko, prisutna običnost.

“U sadašnjem trenutku, kompjuteri nas pobeđuju u šahu i bolje rešavaju određene matematičke probleme nego mi, međutim, i dalje nam ne mogu prići u sposobnosti razlikovanja, prepoznavanja, razumevanja, sećanja i manipulacije objekata koji čine naš svet.”, podcrtava Connor.

Ova prednost je postignuta zahvaljujući ljudskoj sposobnosti da dobijene informacije kondenzuje na nivo prepoznavanja i praćenja, umesto čuvanja celokupne informacije. Kompjuterski gledano, čovekov mozak je i dalje najbolji algoritam za kompresiju vizuelnog podatka.

Neko će reći da je to sasvim prirodna stvar, jer kada muškarac vidi određene “krivine”, naravno da je odmah jasno, ko je tu izuzetan a ko ne… i.. ako mislite da žene nemaju oko za “krivinu”, grdno se varate, znaju one šta treba da bude krivo i šta pravo. Znaju one to i bez kompjutera…