Zvezde zbližavaju atome

Zvezde “beli patuljci” poseduju izuzetno jako polje koje može naterati atome da formiraju nove modove povezivanja. Izvor: NASA/ESA/H. Bond (STScI)/M. Barstow (Univ. Leicester)

Prema poslednjim istraživanjima magnetizam možda krije tajnu koju do sada nismo znali – posebnu i jaku veza između atoma. Kompjuterske simulacije upućuju na mogućnost postojanja jake hemijske veze koja se indukuje u jakim magnetim poljima zvezda. Ako postoji mogućnost da se ovaj efekat sprovede u laobratorijiskim uslovima, onda „magnetna materija“ može biti iskorišćena za proizvodjnu kvantnih kompjutera.

Hemičari razilikuju dva različita tipa hemijske veze: jonska veza i kovalentna veza. Jonska veza nastaje polarizovanjem atoma, i samim tim, stvarju se uslovi za privlačenje, a kovalentna uspostavlja zajedničko vlasništvo atoma nad parom elektrona.

Međutim, Trajgve Helgaker (Trygve Helgaker), kvantni hemičar sa univerziteta u Oslu je zajedno sa svojim kolegama slučajno otrkio treći tip veze kada su simulirali ponašanje atoma unutar magnetnog polja jačine 105 Tesla. To je snaga 10000 puta veća nego što bilo ko može da proizvede na Zemlji.

Tim istraživača je ispitivao potencijalnu distorziju atoma vodonika u jakom magnetnom polju. Molekul se, u polju, postavio paralelno sa linijama sila, i veza između samih atoma je postala stabilnija i kraća. Jednom od elektrona je emitovana energija, koja bi normalno trebala da ga izbije iz molekula, ali molekuls se samo okrenuo pod impulsom i kao celina ostao i dalje u paralalelnoj poziciji sa linijama sila.

Bez obzira što ceo događaj predstavlja kompjutersku simulaciju, predstavlja značajno otkriće koje može utrti put novim pravcima istraživanja. Rad koji detaljno objašanjava uslove eksperimenta je objavljen u časopisu  Science.

Novo lice planete Merkur

Prošlo je već više od godinu dana, od kada je sonda pod imenom „Messsnger“ počela svoje osmatranje površine Merkura. Od tada pa do sad, letelica je sa svojim uređajima zabeležila i posla na Zemlju više od 100000 fotografija, izmerila i mapirala gravitaciono polje planete i sprovela precizna merenja površine koja su otkrila nove detalje o planeti. Objavljeni podaci pokazuju, u najmanju ruku, da je planeta daleko čudnija (i zanimljivija) nego što se pretpostavljalo.

[nggallery id=7]

Merkur je, u rimskoj mitologiji, glasnik bogova (na engleskom messenger).

Tranzit Venere ispred Sunca

Danas u 17:45 po lokalnom vremenu na istočnoj obali svernoameričkog kontinenta počeće tranzit (prolaz) Venere, isperd Sunca. Događaj će biti vidljiv najbolje u području Severne i Južne Amerike.

I ako je događaj vidljiv skoro sa celog globusa, stanovnici Evrope, na primer, će videti sam kraj tranzita Venere 6. juna tokom prvih jutarnjih časova. Sve ostale podatke možete videti na linku na kraju teksta, pa ako posluži vreme i ne mrzi vas da ustanete rano, možete primeti koliko je Sunce zaista veliko.

Treba imati na umu da je tranzit Venere preko Sunca, sa stanovišta nauke, jedan od važnijih događaja ovog veka. Pokušaču da objasnim razloge.

Prvi i možda najubedljiviji razlog je činjenica da, mi sa Zemlje, možemo prisustvovati ovakvom prizoru samo jednom u 100 godina. Konkretnije, sledeća tranzicija Venere će se desiti “već” 2117. godine.

Istorija praćenja tranzita Venere je ista kao praćenja pomračenja Sunca, ali je kraća. U prvom slučaju (Venera) taj događaj nije spektakularan kao kada se desi pomračenje izazvano kretanjem Meseca. Kada neko veće nebesko telo pređe svojom putanjom između Zemlje i Sunca stiče se utisak da to telo prekriva Sunce. Svaki takav dogđaj, a vidljiv sa površine se može navati sunčevom eklipsom. Domaći izraz bi bio – pomračenje Sunca. Na osnovu toga se može lako zaključiti da je Zemlja u stanju da proizvede pomračenje meseca, kada se nađe između Meseca i Sunca i to se onda zove mesečevom eklipsom.

Slični uslovi će se uspostaviti sutra rano ujutru, po našem vremenu i veći deo Evrope će moći (ako dozvole oblaci) da vidi planetu Veneru kako prolazi ispred Sunca.

Zbog drugačijih odnosa i rastojanja, nego kod pomračenja Sunca Mesecom, Venera neće prekriti Sunce svojom veličinom nego će semo lagano preći kao ptica ispred ogromnog cepelina.

Najvažnijia stvar kod ovog događaja se ogleda u mogućnosti. Naučnici imaju priliku da provere svoja merenja i da se uvere da li je sve kako je bilo i pre. Za sada, astronomija, kao nauka, duguje mnogo novog saznanja eklipsama koje se dešavaju u svemiru, stalno. Kada je u pitanju naš komiluk (Sunčev sistem), tranzicija će poslužiti da se proveri ispravnost izmerene distance između Sunca i Zemlje koja se koristi kao jedinica za kvantitativno opisivanje rastojanja u svemiru – astronomska jedinica (AJ). Vremenski interval između dve eklipse može dati informacije o periodu kruženja nekog nebeskog tela oko njegovog sunca. U svakodnevnom jeziku mi taj vremenski interval zovemo 1 godina. U To je period, za koji Zemlja obiđe pun ciklus oko Sunca. Ovde nisam namerno iskoristio reč “krug”, jer putanje planeta oko Sunca obično nisu kružne.

Kao posebna zanimljivost je i podatak da se tranzit Venere ispred Sunca može primetiti sa Zemlje dva puta u malom vremenskom intervalu, a onda nastupa velika vremenska pauza do sledećeg tranzita. Prethodni tranzit se desio 8. juna 2004. godine, tako da se može reći da ovaj “događaj ide u paru”. Sem toga, relativne putajanje ta dva tranzita nisu iste i to je posledica još jedne zanimljive činjenice. Putanje kruženja Venere i Zemlje, oko Sunca, ne leže u jednoj ravni. Zbog toga, mnogo ređe se mogu ispuniti uslovi u kojima se Sunce, Venera i Zemlja mogu naći na jednoj liniji. Da nije te ugaone razlike ravni kruženja planeta, tranzicija Venere bi bila znatno češči događaj,

Ko je video video je, ko nije, neka potraži snimak na Internetu. 🙂

Izvor: NASA

Žućkasta površina Jupiterovog meseca Io u punom koloru

Cela površina meseca Io

Ova čudna fotografija neobičnih boja prestavlja površinu Jupiterovog meseca Io. Ono što je najvažnije, to je sada prva kompletna geološka mapa ovog nebeskog tela. Na ovom mesecu vulkanska aktivnost je najveća u celom sunčevom sistemu, te je on vrlo interesantan naučnicima, a pogotovo geolozima, jer se njegova površina neprestano obnavlja i menja. Sem toga, to je jedino nebesko telo na kome naučnici nisu primetili kratere izazvane udarcima meteora (što i nije mnogo čudno, s obzirom na stalne promene).

Ustanova pod imenom U.S. Geological Survey je objavila mapu meseca Io, koristeći podatke, tačnije 4 slike, koje su poslali Vojadžer (Voyager) i Galileo (Galileo) probe. David Vilijams (David Williams) istraživač pri školi za Zemaljsko i Svemirsko istraživanje (School of Earth and Space Exploration) pri državnom univerzitetu u Arizoni, je proveo 6 godina raščlanjujući dobijeni mozaik na 19 različitih vrsta materijala, koji se mogu videti na površini Jupiterovog meseca. Sada, ta mapa može biti iskorišćena kao neka vrsta etalona za dalje istraživanje meseca Io, omogućavajući naučnicima da prate promene na njegovoj površini.

Plimske sile koje nastaju u interakciji Jupitera Io-a i ostalih meseca, Ganimed i Evropa, prouzrokuju velika pomeranja ispod mesečeve površine (Io), stvarajući veliku količinu toplote unutar meseca, koja se posle manifestuje kroz vulkansku aktivnost.

Sama mapa, koja je publikovana sa originalnim bojama terena, pokazuje tokove lave, vulkanske kupole, kratere, i sumporne ravnice.Intregalna verzija se može preuzeti sa ovog linka.

Video: Evolucija Meseca

Prati nas kroz celu našu istoriju i uvek je predstavljao izvor inspiracije. Sa druge strane, toliko smo se navikli na njegovo prisustvo, da ga često i ignorišemo. Ako bi se desilo da preko noći nestane, planeta Zemlja više ne bi bila ista planeta.

Ovaj video ukazuje na činjenicu da svaku potragu treba početi od samog početka, bez preskakanja – to važi i za našu potragom za tajnama svemira. Prva stanica na tom putu: Mesec!