Naučnik iz Fermilab-a optimizuje proces ukrcavanja u avione

Neki put, ljudi nemaju baš neki osećaj da im nauka pomaže. Naučnici su ljudi u belim mantilima, za koje se često misli da su jedini koji sami sebe razumeju. Sem toga, deluju kao čudaci, koje svakodnevne, životne stvari ne zanimaju previše, i da se bave samo nekim svojim visokoumnim problemima.

To nije tačno.

Evo jednog primera, gde naučni pristup problemu može dati poboljšanja za sve, ne samo za određenu grupu ljudi.

čovek: Dr. Džejson Stefen (Jason Steffen)

zanimanje: nuklearni fizičar pri Fermilab-u

problem: brže ukrcavanje putnika u avion

Rešenje

Raspored ukrcavanja može uticati na brzinu celog procesa, i to je intuitivno jasno. Međutim, ako malo razmislimo, jasno je da ne daju svi rasporedi isti učinak. Predloženi pristup se svodi na sledeće.

Od 6 kolona sedišta u avionu, sprovesti tako ukrcavanje da niko nikoga ne čeka,  i što je još važnije, da ceo proces teče, kako na mikro tako i na makro nivou.

– Svi koji treba da sednu do levog prozora i u neparnom redu ući će, smestiti stvari i zauzeti svoje mesto.

– Svi koji treba da sednu do desnog prozora i u neparnom redu ući će, smestiti stvari i zauzeti svoje mesto.

– Svi koji treba da sednu u središnji levu kolonu i u neparnom redu ući će, smestiti stvari i zauzeti svoje mesto.

– Svi koji treba da sednu u središnji desnu kolonu i u neparnom redu ući će, smestiti stvari i zauzeti svoje mesto.

– Svi koji treba da sednu u prvu levu kolonu i u neparnom redu ući će, smestiti stvari i zauzeti svoje mesto.

– Svi koji treba da sednu u prvu desnu kolonu i u neparnom redu ući će, smestiti stvari i zauzeti svoje mesto.

Ponoviti ovaj postupak za sve parne redove i avion je spreman da poleti!

Rezultat sprovođenja upravo opisanog algoritma se pretvara u opipljivu činjenicu: vreme ukrcavanja u avion je prepolovljeno! Avio kompanijama bi se to, verovatno, isplatilo – i ne samo njima.

Međutim, i ako je rad ovog naučnika objavljen još 2008. godine (koji se bazira na algoritmu za optimizaciju Monte Carlo), izgleda da se još niko nije setio da ga primeni in vivo.

Brzom analizom ponuđenog možemo izvući neke zaključke.

Ljudi bi morali prilikom ulaska u avion znati kada tačno moraju ući u njega. Algoritam unapred određuje raspored ulaza. Ovde nije u pitanju vremenski trenutak nego, poštovanje redosleda, ili nema ulaska van reda. To upućuje na dodatnu organizaciju, i na pitanje: „Na kome je to da sprovede? Na samim putnicima, ili na osoblju koje je već zaduženo za njihov transport do aviona?“ Na kraju, toliko pravila ima već, koja treba ispoštovati prilikom ukrcavanja u avion, da uvođenje još jednog deluje, samo, kao dodatna gnjavaža.

Ovde čovek može i drugačije da razmišlja.

Od kada su procedure za ukrcavanje u avion silno pooštrene, gde se skoro ništa ne prepušta slučaju, dodatna organizacija zarad bolje efikasnosti ne bi trebala biti neki naročiti problem.

Sve se svodi na izreku: „Kakvo sedište, takvo gledište…“