Da li je moguće kontrolisati temperaturu tela?

 

Meditacija

Meditacija

Tim naučnika vođen pomoćnim profesorom psihologije, Marijom Kozhevnikov, sa NUS (Nacional University of Singapore), fakulteta za umetnost i društvene nauke, po prvi put je dokazao da telesna temeratura može biti kontrolisana mozgom. Naučnici su otkrili da se telesna temperatura može povećati uz pomoć određene tehnike meditiranja (g-tummo), koja bi dalje mogla pomoći u izgradnji imuniteta da se izbori sa infektivnim oboljenjima.

Objavljeno po prvi put u naučnom časopisu PLOS ONE u Martu 2013. godine, studije su dokumentovale da se izvesno povećanje temperature prvi put javilo kod Tibetanskih monaha dok su vežbali g-tummo meditaciju. Prethodna istraživanja ove vrste meditacije su pokazivala da se temperatura povećavala samo u perifernim delovima tela, kao što su prsti na rukama i nogama. G-tummo meditacija kontroliše unutrašnju energiju i smatrana je od strane tibetanskih monaha kao jednom od najsvetijih duhovnih vežbi u tom regionu. Ovu tehniku meditiranja danas je moguće videti samo u zabačenim delovima istočnog Tibeta.

Naučnici su prikupljali podatke tokom jedinstvene ceremonije u Tibetu, gde su monasi podizali temperaturu svog tela i sušili vlažne peškire obmotane oko njihovih tela na hladnoj temperaturi Himalaja (-25 stepeni Celzijusovih), dok su meditirali.

Korišćenje EEG u meditaciji

Korišćenje EEG-a za praćenje moždanih aktivnosti u meditaciji

Koristeći elektroencefalograf (EEG) i merenje temperature, tim je zapazio povećanja u telesnoj temperaturi do 38.3 stepena Celzijusa. Druga studija je sprovedena sa učesnicima sa Zapada koji su koristili tehniku disanja g-tummo meditacije i pomoću koje su uspeli da povećaju svoju telesnu temperaturu do izvesnih granica.

Primena rezultata istraživanja

Otkrića u studijama pokazuju nam kako specijalni aspekti meditiranja mogu biti primenjeni od onih koji nisu profesionalni meditatori uz pomoć disanja i mentalnog preslikavanja. Tehnike bi potencijalno omogućile praktičarima da se bolje prilagode hladnijim okruženjima, da unaprede imunološki sistem u borbi protiv infekcija, pojačaju kognitivne performanse ubrzavajući vreme odziva i smanjujući probleme povezane sa cirkulacijom.

Postoje dva aspekta g-tummo meditacije koja vode do povećanja telesne temperature, “vase breathe” i “skoncentrisana vizuelizacija”. “Vase breathe” je tehnika koja podstiče termogenezu, proces koji povećava temperaturu u telu. Druga tehnika, “skoncentrisana vizuelizacija”, uključuje fokusiranje na mentalno oslikavanje plamenova duž kičmene moždine i tako sprečava gubitak temperature. Obe tehnike rade povezano i tako povećavaju temperaturu u telu do umerene zone.

Skoncentrisana vizualizacija

Skoncentrisana vizualizacija

Profesor Kozhevnikov objasnila je da vežbanjem samo “vase breathing” tehnike dovodite do blagog povećanja temperature u telu. Učesnici kojima je pokazala ovu tehniku profesor Kozhevnikov, uspeli su da povećaju svoju temperaturu tela do određene granice i tako se osećaju energično i fokusirano. Sa daljim istraživanjima, učesnici netibetanskog porekla, su uz pomoć “vase breathing” tehnike uspeli da unaprede svoje zdravlje i regulišu kognitivne performanse.

Dalja istraživanja u kontroli telesne temperature

Profesor Kozhevnikov će nastaviti svoja istraživanja i praćenje neurokognitivnih osobina i posledica povećanja telesne temperature uz pomoć mozga. Ona trenutno trenira grupu ljudi da koriste “vase breathing” tehniku kako bi regulisali svoju telesnu temperaturu koja ima potencijalna značenja u polju medicine. Zaključak je da korišćenjem “vase breathing” tehnike, zajedno sa mentalnom imaginacijom, možete unaprediti svoje zdravlje i povećati sopstvenu temperaturu tela.

Doktor na svom ličnom primeru izučava dijabetes na molekularnom nivou

Značajna prekretnica u polju personalizovane medicine.

Već, više od dve godine, genetičar sa Stanford univerziteta Majkl Snajder (Michael Snyder) donira svoje (živo) telo nauci. On i njegove kolege istraživači su ispitali DNK, RNK, proteine i metabolike, stvarajući neverovatno detaljni profile njegovog personalnog „omicsa“.

U engleskom jeziku neologizam omics neformalno ukazuje na polje istraživanja u biologiji koje se završava sa sufiksom omics (genomics, proteomics, metabolomics). Pomenuti  sufiks se koristi da bi se ukazalo na predmet tih studija, kao što je genome, proteome ili metabolome.

Neprekidno su pratili, u realnom vremenu (i na molekularnom nivou) napade virusa na njegove ćelije, i shvatili su da, na opšte iznenađenje da je podložan razvijanju dijabetesa (tip II). Sledi još bolje iznenađenje za nas: Odlučili su da gledaju kako se taj dijabetes razvija. Pojam žrtve izmišljen ponovo…

Sve u svemu, ovaj „projekat“ predstavlja prvu studiju koja prati, na molekularnom nivou, razvoj bolesti jedne osobe. Ovakav pristup predstavlja prekretnicu u razvoju tzv. lične ili personalne medicine (nije isto što i lična higijena :D). Sem toga to je i prvo osmatranje pojave (da ne kažemo rađanja) bolesti i njenog detaljnog praćenja kao se razvija. Sve ove aktivnosti se dešavaju pod okriljem mediciniskog univerziteta u Stanfordu.

Još od samih početaka proučavanja matrice DNK lanca kod čoveka, lična medicina (ili bolje personalizovana medicina) je svojim razvojem obećavala mnogo dobrih stvari, a među njima i mogućnost predviđanja pojavljivanja određenih bolesti kod posmatranog pacijenta. Do sada je to rađeno na relaciji lekar-pacijent to je uvek podrazumevalo dve osobe, barem. Sa ovakvim pristupom, čini se da malo šta može promaći osobi koja se bavi istraživanjem, jer je u isto vreme i pacijent i istraživač.

Istraživanje ide dalje od izučavanja genoma, tačnije prete se sve važnije strukture u organizmu. Pratili su sve: DNK, RNK, metabolike, proteine i anti tela u njegovim ćelijama. Svi ti aspekti Snajderovog organizma čine jedinstveni i lični „Omics“ profil ili skraćeno (na engleskom integrative Personal „Omics“ Profile) iPOP. Cilj je bio da se prostudiraju i procene rizici od razboljevanja i da se prouči psihološko stanje pacijenta zavisno od toga kada je zdrav ili bolestan.

Sam Snajder, koji je vodio celu studiju, je na svakih dva meseca davao uzorke svoje krvi dok je bio zdrav, da bi de uporedilo sa uzorcima krvi koje je davao dok je bolestan. Na taj način on je 20 puta „davao“ krv (nema smisla d kažem da ju je „puštao“). Tim, koji je radio uz njega, se sproveo ogroman broj testova što je dalo na hiljade podataka, na kojima su sprovede kompleksni algoritmi i tehnike obrade (drugačije rečeno – teška i mukotrpna statistička analiza i klasifikacija podataka).

Na početku, tim je detaljno pregledao Snajderov genom i otkrio da on ima predispozicije za dijabetes tipa II, i pored toga što u njegovo familiji nema osobe koja ima sliče karakteristike i nema značajne faktore rizika u svom životu (nije debeo, ne puši, itd.). Takođe, analizirali su genom njegove majke.

Kada se Snajder razboleo sa vrlo nezgodnom virusnom infekcijom, njegove kolege su posmatrale nivo šećera u njegovoj krvi, koji se tokom bolesti povećao. On je odmah promenio svoj način ishrane i životne navike. Na posletku, uspeo je da snizi nivo glukoze, tvrde istraživači. Ova mala epizoda ukazuje kako poznavanje situacije na genetičkom nivou može poslužiti da se poboljša stanje pacijenta.

Tokom istraživanja, istraživači su otkrili promene u Snajderovom t-RNK (t = transkriptivni) i genomu kada su uporedili njegovo zdravo i bolesno stanje. Tako su mogli otkriti kako se telo menja kao odgovor na uticaj raznih fenomena.

„Detaljni opis „omics“ profila tajedno sa sekvenciranjem genoma može pružiti molekularne i psihološke informacije od medicinskog značaja.“ tvrde istaživači. „Personalni pristup se može postati uobičajeni pristup rada prilikom praćenja stanja pacijenta i njegovog lečenja.“

Studija je objavljena u žurnalu Cell.

Prilažem sliku koja bi trebala, donekle, da objasni kompleksnost sprovedenog istraživanja.

Da li nam trebaju lekovi koji su u stanju da utiču na naše pamćenje?

Naučnici već godinama ozbiljno razmatraju droge i lekove koji mogu uticati na naše pamćenje, a usput otkrivaju stalno nove supstance. Neke od njih mogu da nas nateraju da zaboravimo potrebu za kokainom ili da utiču na emotivnu debalans nastao posle traumatičnih događaja. Pilula koja vas rešava nekih događaja iz prošlosti može imati problematične posledice. Svi koji zastupaju primenu etike u nauci, smataju da ne bi trebalo razijati ovakve preparate.

Šta vi mislite?

Gubitak pamćenja ume da bude i nezgodna stvar.Izvor: dailymail.co.uk

Izvor: http://io9.com