Kepler misija agencije NASA pronašla planete u nastanjivim zonama

Sve planete koje je misija Kepler otkrila u relativnoj veličini u odnosu na Zemlju.S leva na desno:Kepler-22b, Kepler-69c, Kepler-62e, Kepler-62f i Zemlja. Osim Zemlje, sve ostale planete su umetnički prikazi.

Sve planete koje je misija Kepler otkrila u relativnoj veličini u odnosu na Zemlju.
S leva na desno:
Kepler-22b, Kepler-69c, Kepler-62e, Kepler-62f i Zemlja. Osim Zemlje, sve ostale planete su umetnički prikazi.

Kepler satelit agencije NASA pronašao je dva nova planetarna sistema koji sadrže tri planete veće od Zemje koje su u nastanjivoj zoni – zona gde je udaljenost od Sunca najpovoljnija kako bi na površini planete postojala voda u tečnom odbliku.

Kepler-62 sistem ima pet planeta: 62b, 62c, 62d, 62e i 62f. Kepler-69 ima 2 planete: 69b i 69c. Keplerove 62e, 62f i 69c su planete koje spadaju u takozvanu nastanjivu zonu,

Dve od ovih novootkrivenih planeta kruže oko zvezde koja je manja i hladnija od našeg Sunca. Kepler 62f je otprilike za 40 procenata veća od naše Zemlje, koja je ujedno i egzoplaneta (bilo koja planeta koja ne pripada našem Sunčevom sistemu) najpribližnija veličini naše Zemlje, i ujedno spada u nastanjivu zonu druge zvezde. Kepler 62f pretenduje da ima stenovitu kompoziciju. Kepler 62e, kruži na unutrašnjoj granici nastanjive zone i otprilike je za 60 procenata veća od Zemlje.

Treća planeta, Kepler 69c, je za 70 procenata veća od Zemlje i kruži oko zvezde vrlo slične građe kao naše Sunce. Astronomi nisu sigurni kakve je kompozicije Kepler 69c, ali poznato je da su joj potrebna 242 dana da napravi krug oko njenog sunca i time podseća na planetu Veneru.

Naučnici ne znaju još uvek da li život postoji na ovim planetama, ali njihova otkrića impliciraju da smo korak bliže otkrivanju planete sličnoj Zemlji koja orbitira oko zvezde koja je slična našem Suncu.

“Satelit Kepler se ispostavio kao prava naučna zvezda“, izjavio je Džon Grunsfild (John Grunsfeld), saradnik administrator u direktoratu za Naučne Misije pri glavnom centru u Vašingtonu agencija NASA. “Otkriće ovih stenovitih planeta u nastanjivoj zoni približava nas otkiriću koje podseća na naš svet. Samo je pitanje vremena kada ćemo otkriti da li je galaksija dom nebrojano mnogo planeta sličnih Zemlji, ili smo mi zaista jedinstveni“, dodao je Džon.

Keplerov svemirski teleskop, koji istovremeno i konstantno detektuje svetlost više od 150.000 zvezda, prva je svemirska misija sposobna za detektovanje planete sličnoj Zemlji koja orbitira oko zvezde slične našem Suncu. Kružeći oko svoje zvezde svakih 122 dana, Kepler 62e je prvi od ovih planeta koje spadaju u nastanjivu zonu koju smo detektovali. Kepler 62f, kojoj je potrebno 267 dana da napravi krug oko svoje zvezde, otkrivena je nešto kasnije od strane Erik Agola (Eric Agol), saradnika profesora za astronomiju na Vašington univerzitetu i koautoru članka objavljenom u novinama Science.

Veličina planete Kepler 62f je sada poznata, ali njena masa i kompozicija nisu. Međutim, bazirano na dosadašnjim istraživanjima stenovitih egzoplaneta slične veličine, naučnici su u stanju da pogode njenu masu.

“Za otkriće neke planete i kasnije priznanje iste,  neophodno je mnogo udruženog napora, i zahteva znanje celokupnog naučnog društva, kako bi došlo do ovakvih rezultata,“ izjavio je Vilijam Borucki (William Borucki), glavni istraživač Kepler misije na Ames Istraživačkom centru kod Moffet Field-a, Kalifornija (California), i glavnog autora članka “Kepler 62 sistem“ u novinama Science. “Kepler misija je oživela astronomska otkrića i mi pravimo neverovatan napredak ka otkrivanju planete slične našoj,“ dodao je Borucki.

Dve planete koje orbitiraju u nastanjivoj zoni Kepler 62 sistema imaju tri saputnika koji kruže znatno bliže svojoj zvezdi. Dve koje su veće od Zemlje, i jedna koja je približne veličine kao naš Mars. Kepler 62b, Kepler 62c i Kepler 62d naprave krug na svakih 5, 12, odnosno 18 dana, i to ih čini veoma vrelim i nenastanjivm za život kakav mi poznajemo.

Pet planeta Kepler 62 sistema kruže oko zvezde klasifikovane kao patuljak K2, koji ima veličinu kao 2/3 našeg Sunca i samo 1/5 njegove svetlosti. Sedam milijardi godina star, K2 je klasifikovan kao stariji od Sunca i udaljen je 1200 svetlosnih godina od Zemlje i nalazi se u sazvežđu Lira.

Saputnik Kepleru 69c, poznat kao Kepler 69b je više nego duplo veći od Zemlje i napravi krug oko svoje zvezde svakih 13 dana. Zvezda u Kepler 69 sistemu pripada istoj klasi kao naše Sunce, takozvani G-tip. Ona je 93 procenta veličine našeg Sunca i 80 procenata svetlostna, udaljena oko 2700 svetlosnih godina od Zemlje u sazvežđu Labud.

“Mi znamo za Sunce, kao jedinu zvezdu koje pruža život nekoj planeti, i nalazeći planetu u nastanjivoj zoni koja kruži oko svoje zvezde je izvanredan korak ka pronalasku planete sličnoj Zemlji“, izjavio je Tomas Barkli (Thomas Barclay), naučnik pri Institutu za ekologiju u Sonomi (Sonoma), Kalifornija i glavnom uredniku članka o Kepler 69 sistemu objavljenom u Astrophyisical novinama.

Kada planeta kandidat prolazi između satelita Kepler i njene zvezde, deo svetlosti te zvezde je blokiran. To odstupanje u sjaju zvezde otkriva veličinu planete koja se kreće u odnosu na njenu zvezdu. Koristeći takvu metodu, Kepler misija je otkrila 2740 kandidata. Korišćenjem analitičkih metoda i drugih uređaja za osmatranje 122 otkrivne planete su i potvrđene.

Ranije u misiji, Kepler teleskop je pronašao gasovite džinove koji kruže na veoma bliskoj udaljenosti od njihovih zvezda. Poznati kao „vreli Jupiteri“, najlakše ih je otkriti zbog njihove ogromne veličine i veoma kratkog orbitirajućeg perioda. Kako Kepler nastavlja sa istraživanjima, tranzitni signali novih planeta u nekim drugim nastanjivim zonama koje kruže oko svojih zvezda će se polako pojavljivati.

Ames je odgovoran za Keplerov razvoj na Zemlji, sprovođenje misije, i analizu naučnih istraživanja. Jet Propulsion laboratorija agencije NASA u Pasedini (Pasadena), Kalifornija, upravlja daljim razvojem Keplerovih misija.

Ball Aerospace & Technologies Corp. u Bolderu (Boulder), Kolorado, razvija Keplerov sistem za letenje i potpomaže operacije zajedno sa laboratorijom za atmosferu i svemirsku fiziku na Univerzitetu u Koloradu.

Space Telescope Science institut u Baltimoru, čuva i distribuira Keplerove naučne podatke. Kepler je deseta misija agencije NASA i pokrenuta je od agencije za naučni svemirski direktorat.

[nggallery id=8]

Novo lice planete Merkur

Prošlo je već više od godinu dana, od kada je sonda pod imenom „Messsnger“ počela svoje osmatranje površine Merkura. Od tada pa do sad, letelica je sa svojim uređajima zabeležila i posla na Zemlju više od 100000 fotografija, izmerila i mapirala gravitaciono polje planete i sprovela precizna merenja površine koja su otkrila nove detalje o planeti. Objavljeni podaci pokazuju, u najmanju ruku, da je planeta daleko čudnija (i zanimljivija) nego što se pretpostavljalo.

[nggallery id=7]

Merkur je, u rimskoj mitologiji, glasnik bogova (na engleskom messenger).

Tranzit Venere ispred Sunca

Danas u 17:45 po lokalnom vremenu na istočnoj obali svernoameričkog kontinenta počeće tranzit (prolaz) Venere, isperd Sunca. Događaj će biti vidljiv najbolje u području Severne i Južne Amerike.

I ako je događaj vidljiv skoro sa celog globusa, stanovnici Evrope, na primer, će videti sam kraj tranzita Venere 6. juna tokom prvih jutarnjih časova. Sve ostale podatke možete videti na linku na kraju teksta, pa ako posluži vreme i ne mrzi vas da ustanete rano, možete primeti koliko je Sunce zaista veliko.

Treba imati na umu da je tranzit Venere preko Sunca, sa stanovišta nauke, jedan od važnijih događaja ovog veka. Pokušaču da objasnim razloge.

Prvi i možda najubedljiviji razlog je činjenica da, mi sa Zemlje, možemo prisustvovati ovakvom prizoru samo jednom u 100 godina. Konkretnije, sledeća tranzicija Venere će se desiti “već” 2117. godine.

Istorija praćenja tranzita Venere je ista kao praćenja pomračenja Sunca, ali je kraća. U prvom slučaju (Venera) taj događaj nije spektakularan kao kada se desi pomračenje izazvano kretanjem Meseca. Kada neko veće nebesko telo pređe svojom putanjom između Zemlje i Sunca stiče se utisak da to telo prekriva Sunce. Svaki takav dogđaj, a vidljiv sa površine se može navati sunčevom eklipsom. Domaći izraz bi bio – pomračenje Sunca. Na osnovu toga se može lako zaključiti da je Zemlja u stanju da proizvede pomračenje meseca, kada se nađe između Meseca i Sunca i to se onda zove mesečevom eklipsom.

Slični uslovi će se uspostaviti sutra rano ujutru, po našem vremenu i veći deo Evrope će moći (ako dozvole oblaci) da vidi planetu Veneru kako prolazi ispred Sunca.

Zbog drugačijih odnosa i rastojanja, nego kod pomračenja Sunca Mesecom, Venera neće prekriti Sunce svojom veličinom nego će semo lagano preći kao ptica ispred ogromnog cepelina.

Najvažnijia stvar kod ovog događaja se ogleda u mogućnosti. Naučnici imaju priliku da provere svoja merenja i da se uvere da li je sve kako je bilo i pre. Za sada, astronomija, kao nauka, duguje mnogo novog saznanja eklipsama koje se dešavaju u svemiru, stalno. Kada je u pitanju naš komiluk (Sunčev sistem), tranzicija će poslužiti da se proveri ispravnost izmerene distance između Sunca i Zemlje koja se koristi kao jedinica za kvantitativno opisivanje rastojanja u svemiru – astronomska jedinica (AJ). Vremenski interval između dve eklipse može dati informacije o periodu kruženja nekog nebeskog tela oko njegovog sunca. U svakodnevnom jeziku mi taj vremenski interval zovemo 1 godina. U To je period, za koji Zemlja obiđe pun ciklus oko Sunca. Ovde nisam namerno iskoristio reč “krug”, jer putanje planeta oko Sunca obično nisu kružne.

Kao posebna zanimljivost je i podatak da se tranzit Venere ispred Sunca može primetiti sa Zemlje dva puta u malom vremenskom intervalu, a onda nastupa velika vremenska pauza do sledećeg tranzita. Prethodni tranzit se desio 8. juna 2004. godine, tako da se može reći da ovaj “događaj ide u paru”. Sem toga, relativne putajanje ta dva tranzita nisu iste i to je posledica još jedne zanimljive činjenice. Putanje kruženja Venere i Zemlje, oko Sunca, ne leže u jednoj ravni. Zbog toga, mnogo ređe se mogu ispuniti uslovi u kojima se Sunce, Venera i Zemlja mogu naći na jednoj liniji. Da nije te ugaone razlike ravni kruženja planeta, tranzicija Venere bi bila znatno češči događaj,

Ko je video video je, ko nije, neka potraži snimak na Internetu. 🙂

Izvor: NASA

Video: Evolucija Meseca

Prati nas kroz celu našu istoriju i uvek je predstavljao izvor inspiracije. Sa druge strane, toliko smo se navikli na njegovo prisustvo, da ga često i ignorišemo. Ako bi se desilo da preko noći nestane, planeta Zemlja više ne bi bila ista planeta.

Ovaj video ukazuje na činjenicu da svaku potragu treba početi od samog početka, bez preskakanja – to važi i za našu potragom za tajnama svemira. Prva stanica na tom putu: Mesec!

Oblaci oko planete Zemlje su se spustili, što može biti dobro

Zemljini oblaci bi su se malo spustili – u proseku, izgubili su 1% svoje visine.

Ovaj podatak je utoliko značajniji ako se uzme u obzir da se ovaj gubitak desio tokom prve decenije ovog veka. Ovaj zaključak se zasniva na podacima i slikama koje su napravili sateliti svemirske agencije NASA. Ovakva promena može imati uticaja na buduće kretanje globalne (svetske) klime.

Naučnici sa univerziteta u Oklandu na Novom Zelandu (Auckland, New Zeland) su analizirali kretanje oblaka tokom prvih 10 godina ovog veka (merenja su obavljena od marta 2000. do februara 2010. godine). Merenja je obavio instrument koji se skraćeno zove MISR (Multi-angle Imaging SpectroRadiometer) koji se nalazi na satelitu TERRA, koji orbitira oko Zemlje.

Prikaz rada instrumenta MISR na satelitu TERRA

Analiza koja je prikazana u nedavno objavljenom radu je ukazala na sveopšti gubitak visine oblaka oko cele planete. Kada se 1% gubitka visine pretoči u broj, oblaci na našem nebu su se u proseku spustili za nekih 30 do 40 metara. Direktan razlog tome je smanjeni broj oblaka na većim visinama.

Ovako gledano, dobijeni podatak je samo statistički rezultat koji se može sutra promeniti…

Vodeći istraživač u pomenutoj analiti Rodžer Dejvis (Rodger Davies) je istakao da i ako je prerano pričati o svojevrsnom rekordu, ovaj podatak nam govori da se nešto značajno dešava. Dugoročno posmatranje će otkriti kakve će posledice imati ovaj fenomen na promenu globalne temperature.

Stalno opadanje visine Zemljinih oblaka bi omogućilo planeti se efikasnije hladi, što bi, dalje, dovelo do smanjenja temperature površine i tako potencijalno usporilo globalno zagrevanje i njegovo efekte (sve pod uslovom da verujete da je globalno zagrevanje u toku). Opisana pojava može predstavljati svojevrsnu negativnu povratnu spregu – promena koja je uzrokovana zagrevanjem, radi protiv samog zagrevanja. „Ne znamo tačno šta uzrokuje spuštanje oblaka“ kaže Dejvis, „ali to može biti i zbog promena u kretanju oblaka koje je, nekada dozvoljavalo oblacima da se penju na veće visine.“

Satelit TERRA će sakupljati informacije o oblacima do kraja ove decenije, a podatke koje im dostavlja MISR, naučnici će pažljivo pratiti i analizirati.

MISR, kojim upravlja laboratorija za mlazni pogon pri agenciji NASA (NASA’s Jet Propulsion Laboratory) je jedan od 5 instrumenata koji se nalaze na satelitu TERRA, lansiranog još decembra meseca 1999. godine. Sam instrument koristi 9 kamera  koje su postavljene pod različitim uglovima u odnosu na posmatranu sliku. Cilj ovakvog razmeštaja je dobijanje STEREO slike (stereo ovde ima smisao prostora i prostornosti) oblaka oko cele planete, što onda omogućava merenje njihovog kretanja i visine.

Pomenuta laboratorija za mlazni pogon (JPL) je lansirala još jedan satelit koji prati kretanje oblaka oko planete – CloudSat, 2006. godine. Ovaj satelit (prvi ovog tipa) poseduje merne uređaje koji su u stanju da „iseku“ sliku kroz oblake i da tako „vide“ njihovu vertikalnu strukturu. To daje novu perspektivu osmatranja iz svemira. Uloga novijeg satelita je da obezbedi podatke koji će poboljšati prikaz oblaka u globalnim modelima. To će poboljšati predviđanje stvaranja i kretanja oblaka i što je najvažnije – bolje spoznaje uloge oblaka u procesu promene klime.