Kanarska ostrva – rađanje jednog ostrva

Nije najnovija, ali je definitivno vest koja svojim trajanjem samu sebe ističe, još uvek!

Kanarska ostrva, vlasništvo španske države, su mali arhipelag u Atlantskom okeanu u blizini zapadne obale Afrike koji već duže vreme drže pažnju naučnika, pogotovo geologa. Najkraće rečeno, da su ostrva živa bića, vest bi bila da ova mala porodica dobija prinovu! Bukvalno!

Ovde se sve to dešava

Šalu na stranu, južno od postojećih ostrva polako, ali sigurno, uzdiže se novo ostrvo. Kada se malo oduva pepeo i dim koji se tamo trenutno nadvija, situacija je malo jasnija. Na mestu budućeg nastanka, već mesecima radi podvodni vulkan koji neprekidno izbacuje magmu. Posledica ima nekoliko:

 a) Naučnici su fascinirani što prisustvuju tako jedinstvenoj pojavi (ne dešava se baš svaki dan)

b) Turisti su fascinirani i pomalo uplašeni što su baš sada došli na odmor na Kanarska ostrva

c) Živi svet u tom delu mora nema osećaj jer je odavno mrtav ili je pobegao odatle

d) Turistički radnici sa ostrva su očajni jer, imaju manju posećenost turista i slabiji ulov – dva osnovna izvora prihoda za njihov život su ozbiljno okrnjena.

Ribar Elio Morales Rodrigez  (Elio Morales Rodriguez) koij živi u mestu La Restinga, na južnom delu ostrva El Hieroo ima svoj komentar: „Ta zelena mrlja u vodi je mrtva zona. Ubija sve. Nema pecanja, škole ronjenja, nema turista, samo mrtva riba na površini.“

Još od novembra meseca podvodni vulkan radi svoj posao, na samo 5 kilometara od najjužnijeg i najmanjeg ostrva El Hierro. Ovaj podvodni vulkan sprovodi svoju aktivnost na dubini od 60 metara, pa se tu i tamo desi da gasovi i lava izlete kroz površinu mora. Ova situacija je bila još na početku, kada je erupcija primećena, sada je to malčice drugačije što pokazuje snimak koji prilažem u okviru teksta.

Ovaj događaj je privukao mnogo radoznalih kamera, a ljudi koji žive tamo se samo pitaju kada će se cela stvar stišati, pa da nastave da žive svojim normalnim životom. Njih ne zanima jedinstvenost ovog događaja…

Naučnici vele da je erupcija posledica dugoročne vulkanske evolucije Kanarskih ostrva (koja je očigledno, u toku), koja može proizvesti novo ostrvo ili da doda novu teritoriju na južnu obalu ostrva El Hierro.

[nggallery id=5]

Žitelji ovog arhipelaga ne moraju biti mnogo stari da bi potvrdili ovo što naučnici kažu:

1909 – erupcija Činjero (Chinyero) vulkano, na ostrvu Tenerife.

1949 – erupcija vulkana San Huan (San Juan), na ostrvu La Palma

1979 – erupcija vulkana Teneguja (Teneguia), isto na ostrvu La Palma.

***

2012 – rađanje novog ostrva!

Malo li je!? 🙂

Tsunami: kako se rađa ledena santa (iceberg)

Posledice velikih događaja (veliki po bilo kom parametru) se, često, osećaju i dosta vremena kasnije. Evo jedne priče, koja to potvrđuje.

Događaj: veliki zemljotres i tsunami koji su pogodili Japan marta meseca 2011. godine.

Naučnica agencije NASA i njene kolege su bili u prilici da, po prvi put, posmatraju kako snaga zemljotresa i tsunamija doprinosi rađaju ledenih santi na moru (iceberg) i to na rastojanju od cele hemisfere.

Keli Brunt (Kelly Brunt), specijalista u poznavanju krijosfere (cryosphere) – bilo koja oblast na Zemlji  gde se nalazi voda u smrznutom stanju – pri svemirskom centru  Goddard (Goddard Space Flight Center) i njene kolege su bili u mogućnosti da povežu otkidanje ledenog brega od Sulzberger grebena na Antarktiku sa Tohoku Tsunamijem, koji je nastao kao posledica zemljotresa na obali Japana. Ovo posmatranje, dokumentovano u žurnalu Journal of Gaciology, je prvo koje povezuje stvaranje ledene, plutajuće sante i tsunamije.

Rođenje morskih ledenih bregova se može desiti na više načina. Često, naučnici, imaj priliku da vide već odvojene sante koje plivaju po polarnim morima i u situaciji su da rekonstruišu ceo razvoj događaja da bi saznali uzrok.

Kada se sam tsunami desio 11. marta, Brunt i kolege su odmah pogledale na jug. Sve do kraja na jug. Koristeći više različitih satelitskih snimaka, Brunt, koleginica Emili Okal (Emilie Okal) pri univerzitetu Northestern i Daglas Mekajel (Douglas MacAyaeal) sa univerziteta u Čikagu, mogli su da primete novu plutajuću santu leda kako odplutava, ukratko pošto je talas tsunamija došao do Antarktika.

Dinamika je sledeća: Zemljotres iz oblasti japanske obale je prouzrokovao eksploziju velikih talasa na sve strane. Vodeni talas je pohitao ka ledenom grebenu, udaljenom 13600 km, i nekih 18 časova kasnije posle samog zemljotresa, talasi su odvalili nekoliko delova leda koji svi zajedno imaju 160 km2. Prema istorijskim zapisima, ovaj deo grebena, parče leda se nije nigde pomerilo, barem 46 godina pre nego što je tsunami udario u njega.

Zahvaljujući satelitskim snimcima, naučnici su bili skoro u stanju da posmatraju šta se dešava sa ledenim grebenom i da ugledaju novu santu leda kako odlazi u Rosovo more (James Ross).

„Znali smo da je ovo jedinstveni događaj, odmah!“ kaže Bruntova, „Znali smo da će talasi imati dovoljno snage da urade nešto – i ovog puta smo imali i izvor nastanka ledene sante.“

Naučnici su nekada, tokom sedamdesetih godina XX veka špekulisali da neprekidno uvijanje ledenog grebena – plutajući produžetak glečera ili ledenog pokrova koji se nalazi na čvrstom tlu – zbog talasa, bi moglo da prouzrokuje odvajanje ledenih santi. Naučna istraživanja su, u skoroj prošlosti, pokušavala da uspostave modele koji bi kvantifikovali uticaj morskih talasa na frontove velikih ledenih masa.

Sam talas, koji je došao da Sulzberger grebena je bio vrlo mali – 30 cm. Međutim, učestalost talasa je bila dovoljna da se napravi dovoljan stres da se desi odvajanje. Visina komada leda, koji se odvojio, je oko 80 metara, od podvodne baze pa sve do najviše tačke.

Čišćenje radijacije sa plavom „sluzi“

Japan je još uvek pod uticajem događaja koji se desio marta ove godine (zemljotres velike jačine + tsunami), a posledice su i dalje vidljive. Radovi su još uvek u toku, a čišćenje samo deo tog procesa. Ono što je posebno interesantno, jeste specijalna metoda dekontaminacije – čišćenje prostora od radioaktivnih materija.

Deo sanacije predstavlja i polivanje, najugroženijih delova, plavom viskoznom tečnošću. Ne dugo posle nanošenja na površine, tečnost se pretvara u gel. Pri tome ona zarobljava sve čestice (i makro i mikro čestice) sa kojima je bila u kontaktu. To, bez razlike, važi i za sve radioaktivne čestice.

Jedini deterdžent za otklanjanje tvrdokorne radijacije - DeconGel

Jedini deterdžent za otklanjanje tvrdokorne radijacije - DeconGel

Ime materijala, čije sam ponašanje upravo opisao, je DeconGel. Zahvaljujući srećno-nesrećnom događaju došlo je do otkrića ove zanimljive smeše. Sve se desilo u prostorijama havajske preduzimačke i istraživačke kompanije – Skai Venturers. Tokom izvođenja jednog eksperimenta mala količina rastvora je pala na pod. Sutradan, prilikom čišćenja, stvrdnuta tečnost je pokupljena, ali je ona sa sobom pokupila sve što nije pripadalo podu: prljavštinu, druge čestice od kojih nije sastavljen pod, tečnosti… Pokazalo se da je pod ispod ovog rastvora bio toliko očišćen da je bilo nemoguće očistiti ostatak poda do istog nivoa, koristeći se standardnim metodama (ribaća četka, deterdžent…).

Ubrzo je ova plava „slina“ postala komercijalizovana, ali nije doživela neki publicitet. Međutim, pošto su poklonili Japanu oko 454 litara DeconGel-a (oko 100 galona), počele su da stižu velike porudžbine sa svih strana.

Kako ovaj gel radi?

Vrlo je jednostavno – prilikom nanošenja na površnu, tečnost optoči svaku česticu koja nije istog sastava površine na kojoj leži. Tu se računaju i mikroskopske čestice koje su nosioci radijacije. Tečnost se polako stvrdnjava i pretvara u gel, a sve nečistoće ostaju zarobljene u njemu. Konvencionalno, radijacija se „struže“ sa zahvaćenih površina pomoću sapuna i vode. Ovom metodom, timovi za čišćenje terena od radijacije, u stvari pomeraju nečistoće i uvek postoji dobra šansa da oni završe u okolnim vodama ili u zemljištu. Da ne pominjemo činjenicu da je sam proces čišćenja opasan za same čistače. Proizvod ovakvog pristupa je kontaminirana voda koja je teška za skladištenje i traži specijalne uslove čuvanja.

Korišćenjem DeconGel-a loše materije ne mogu pobeći ni na koji način, jer su zarobljene u samom gelu. Ovakav sistem čišćenja i dekontaminacije je sam po sebi poprilično napredan u odnosu na standardni pristup.

Malo objašnjenje za kraj: DeconGel ne zna da prepozna šta je pod, a šta prljavština. Međutim, zapremina ove tečnosti je daleko veća od zapremine nečistoća koje se nalaze, na primer, na podu. Kako je pod velik i sve čestice koje ga čine vezane su međusobno mnogo jačim vezama (kristalna rešetka) nego čestice prljavštine za sam pod, onda je tečnosti (DeconGel) mnogo lakše da se provuče između poda i prljavih delova.

Kada bi hteli da fantaziramo, ako je DeconGel zaista tako moćan, teoretski bi mogli (sa dovoljno količinom ovog materijala) da odvojimo sve unutar prostorije od njenih zidova, koliko god to bilo veliko ili malo.

Zamislite svoj primer na još većoj skali (sa još većim predmetima i prostorom) i broj primena ovog zanimljivog materijala naglo raste. Računajući tu i one pogrešne…