Gammaproteobacterium: Tuđini na bazi arsenika žive među nama?

Naučni svet ume da bude surov i vrlo kritičan.

Felisa Wolfe-Simon: Osporavana i krtikovana od strane naučne zajednice jer sebi "uvrtela" u glavu da je otrkila novi tip života, na mestu gde je sve počelo: Mono jezero, istočna Kalifornija

Priča o naučnici Feliši (Felisa Wolfe-Simon) sigurno nije usamljena. ali utoliko pre, treba da nas natera da se preispitamo u našem pristupu kada se bavimo naukom. Neću previše komentarisati, samo ću nagovestiti temu.

Pomenuta naučnica je otkrila vrstu bakterije koja svoje postojanje počiva na arseniku umesto na fosforu. Za ovaj drugi se smatra da je apsolutno neophodan za sav život na Zemlji. Barem sve do sada….

Njen rad je izuzetno kritikovan i osporavan u zadnjih godinu dana – do te mere da je ona sama počela da beleži svoje razgovore sa medijima i da bira sa kime će da priča na datu temu. Mnogi su je nazvali ne naučnikom i šarlatanom, a neko se usudio da se zapita: “Da li je Feliša Volf-Simon vanzemaljac?”

Pitanje je proizašlo iz činjenice da bakterije koje se baziraju na arseniku predstavljaju novu verziju života (2.0), koju očekujemo sresti negde van naše planete. Ispostavlja se da tuđini (što bi bila mnogo bolja reč nego vanzemaljac, na srpskom) žive ovde na našoj planeti, a da nismo ni toga svesni. Još bolje od toga, oni imaju pravo na ovaj, treći kamen od Sunca, isto koliko i mi.

Ako vas je ova priča zainteresovala, možete više saznati u detaljnijem tekstu koji se bavi posledicama jednog otkrića na jednog naučnika i na celokupnu naučnu zajednicu, i koje dovodi u pitanje same osnove naučnog mišljenja i saznanja.

Škotski naučnici pokušavaju da naprave neorganski život

Naučnici iz unverziteta u Glazgovu su na specijalnoj misiji: da stvore neorganski oblik života. Tim, koji vodi profesor Li Kronin (Lee Cronin), je pokazao metod sa kojim je moguće napraviti neorgansku ćeliju. U njoj membrane regulišu kretanje energije i materijala, baš kao u živoj ćeliji. Ove ćelije mogu skladištiti električnu energiju i mogu biti iskorišćene u medicini i hemiji, kao senzori ili kao “posude” u kojima bi se odvijale hemijske reakcije.

Slide sa predavanja profesora Kronina sa TED predavanja

Izvor: BBC

 

Svemirska simulacija: Zemlja bi mogla biti rasadnik života u Sunčevom sistemu – i šire

Astronomi su sem gledanja u zvezde dosta dugo praktikovali i izučavanje meteorita koji su očigledno došli sa Meseca i Marsa. Posle silovitih udara masivnih asteroida materijal koji se nalazio na mestu udara je bivao izbačen van gravitacionog polja ova dva nebeska tela. Posle toga je završio u među planetarnom prostoru, da bi vremenom došao i do nas, ovde na planetu Zemlju.

Postavlja se interesantno pitanje: Koliko je „Zemaljskog materijala“ moglo da završi negde u našem Solarnom sistemu?

Razni astronomi su se bavili ovim pitanjem, igrajući se sa simulacijama u kojima se razmatra mogućnost putovanja test čestica Zemaljskog porekla. Zaključak je da je relativno lako izvodljivo da se delovi Zemljine kore nađu u jednom trenutku na površini Meseca ili  Venere. S druge strane, malo je verovatno da bi nešto od tog materijala stiglo do Marsa, jer neophodno je savladati gravitaciono polje Zemlje i Sunca.

Simulacija rasejanja zemljskog zivota

Nedavno, Maurizio Rejes-Ruiz (Mauricio Reyes-Ruiz) sa Nacionalnog autonomnog univerziteta Meksika (Universidad Nacional Autonoma de Mexico), i nekoliko njegovih kolega, je završio najveću, do sada, simulaciju izbijanja Zemaljskog materijala u svemir. Čini se da imaju pomalo iznenađujući rezultat.

Prema njihovoj simulaciji, 10242 test čestice (ovde shvatiti čestice vrlo rastegljivo – to bi trebalo da budu, u stvari, veliki komadi zemlje i kamena) su izbačene u Solarni sistem. Simulaciju su startovali 5 puta, ali svaki put su povećanom srednjom brzinom kretanja izbačenih fragmenata.

Prvo pravo iznenađenje je bio podatak da je broj čestica koji je „stigao“ do Marsa, čak, sto puta veći od onog koje su prethodne simulacije davale (naučnički: dva redova veličina veći broj).

Sledeće iznenađenje je još bolje: povećanjem brzine fragmenata, povećavala se šansa da oni stignu do Jupitera, a ne do Marsa!

Ovo bi moglo imati značajne posledice na mogućnost da je život sa Zemlje došao i u najdalje delove Sunčevog sistema. U tim simulacijama je uzeto u obzir i vreme, jer teško je verovati da nešto sa Zemlje može preživeti u nedogled van svog prirodnog okruženja. Meksički tim je ograničio svoju simulaciju na vremenski period 30000 godina. Prema astro biolozima, to je maksimalno vreme preživljavanja živog organizma u svemiru, a koji dolazi sa Zemlje. Ovde se podrazumevaju samo najotpornija bića – bakterije, virusi i slične štetočine.

U nekoj hipotetičkom razvoju događaja, postoji mogućnost da je Zemlja ta, koja je posejala život ka Jupiterovom mesecu Evropi. Da bi život sa Zemlje mogao da opstane u promenjenim uslovima gravitacije i prinosa sunčeve toplote, neophodna mu je voda. Za Evropu se veruje da na svojoj površini krije ispod ledenog pokrivača veliki okean. Međutim, meksička simulacija ne pokazuje da li, i koliko fragmenata pada na Evropu, samo potvrđuje njihov pad na Jupiter.

Jupiterov mesec Evropa: Nova simulacija otkriva da fragmenti velike brzine odvojeni od Zemljine kore bi mogli da dođu do meseca kao što su Ganimed i Evropa, koji je ovde prikazan. Veruje se da Evropa na sebi ima veliki okean. Izvor: Wikimedia Commons

Iznenađenjima nije kraj, jer se ispostavlja da sa povećanjem brzine mnoge čestice uspešno napuštaju Sunčev sistem. U stvari, mnogo je veći broj njih koji završi u među zvezdanom prostoru nego sveukupno na svim planetama sunčevog sistema. Tu su ubrojani i fragmenti koji se vremenom vrate na Zemlju.

I sada jedno veliko AKO…

Ako ovi fragmenti sa Zemlje mogu da sačuvaju život sa Zemlje, čak, i na duži vremenski period nego što naučnici predviđaju, onda u ovom trenutku, život sa Zemlje bi mogao biti na putu ka udaljenim zvezdama.

To boldly go… again.

Treba imati na umu da polazna brzina fragmenta, izbijenih sa površine Zemlje, ne može prevazilaziti neku vrednost. Granična vrednost (maksimalna moguća) je ona, pri kojoj Zemlja biva uništena prilikom sudara sa nekim povećim asteroidom. U tom slučaju ne bi bilo nikoga da pravi ovakvu simulaciju.

Nekoliko stvari može da se zaključi iz ove priče.

Artur K. Klark (Arthur C. Clark) je smislio svoju odiseju potpuno pogrešno (2001: Odiseja u svemiru).

Monolit, iz pomenute odiseje je, u stvari, sa planete Zemlje. Moja slobodna interpretacija.

Pre ili kasnije, Svemir će biti „zaražen“ antropomorfnim oblicima života (život koji se zasniva na ljudskoj morfologiji i hemijskom sastavu). Primesa prisutna u univerzumu TV serije „Zvezdane Staze“.

Ako oćemo da otputujemo negde, van okvira naše planete, najbolje bi bilo da zakucamo asteroid u Zemlju, pa – kud koji mili moji. Kada se Sunce bude gasilo, to i nije tako loša ideja.

Možda, smo i mi došli od nekud na isti način. Možda, i sa samog Marsa. Ovde izreka „pao sa Marsa“ dobija potpuno drugačiji smisao.

Sve u svemu, ideja je intrigantna, ali ostavlja mesta za mnogo špekulacija i nagađanja. Jedna od onih stvar koja će još dugo vremena (ako ne, i zauvek) ostati u domenu „misaonog eksperimenta.“