Herschel teleskop je otkrio molekularni kiseonik

Pasadena, Kalifornija – Veliki teleskop Herschel opservatorije i najnoviji infracrveni detektori su nam podarili prve, potvrđene nalaze molekula kiseonika u svemiru. Molekuli su otkriveni u zvezdanom sistemu Orion.

Pojedinačni atomi kiseonika su uobičajeni u svemiru, pogotovo oko masivnih zvezda. Međutim, molekuli kiseonika, koji čine 20% vazduha na Zemlji, nisu nađeni – do sada.

„Kiseonik je otkriven tokom sedamdesetih godina XVIII veka, ali trebalo je sledećih 230 godina da se sa sigurnošću kaže da ovaj jednostavni atom postoji i u svemiru.“ Kaže Pol Goldsmit (Paul Goldsmith), vođa projekta Herschel, pri agenciji NASA u okviru laboratorije za mlaznu propulziju, pogon, stacioniranoj u Pasadeni, Kalifornija. Goldsmit je vodeći autor skorašnjeg rada koji opisuje najnovija otkrića u časopisu Astrophysical Journal. Herschel je projekat Evropske svemirske agencije (ESA), uz veliku podršku NASE.

Herschel teleskop je našao molekule kiseonika (O2) u gustoj traci gasa i u prašini u blizini zone stvaranja nove zvezde unutar Orion nebule. Izvor: ESA/NASA-JP –Caltexh

Astronomi su tražili „skrivajuće“ molekule u svemiru, decenijama, koristeći balone i teleskope, stacionirane na zemlji i u svemiru. Pre 4 godine švedski teleskop Odin je primetio neke molekule, ali nije došlo do potvrde tog otkrića.

Goldsmit i njegove kolege sugerišu da je kiseonik zarobljen u zaleđenoj vodi, koja oblaže sitna zrnca prašine. Oni smatraju da kiseonik otkriven od strane Herschel teleskopa unutar Orion nebule bio formiran kada je svetlost zvezde zagrejala ledene čestice, oslobađajući vodu, koja je potom pretvorena u molekule kiseonika.

„Ovo objašnjava gde se krije nešto kiseonika.“, tvrdi Goldsmit. „I dalje nismo našli veću količinu ovog gasa u molekularnom obliku, i još uvek ne razumeo šta je posebno sa mestom u svemiru gde smo ga otkrili. Svemir, i dalje, ima mnogo tajni.“

Istraživači planiraju da i dalje traže molekule kiseonika u svemiru, pogotovo u oblastima gde se formiraju nove zvezde.

„Po zastupljenost u svemiru, kiseonik je treći po redu i očekivano je da je njegov molekularni oblik vrlo zastupljen.“ Kaže Bil Danči (Bill Danchi), naučnik u Herschel projektu pri agenciji NASA u glavnom štabu u Vašingtonu (Washington).  „Herschel se pokazao kao vrlo važno oruđe u istraživanju ove misterije. Opservatorija nudi inovativno oruđe za pregled novog seta talasnih dužina gde bi se mogla otkriti jazbina u kojoj se krije molekularni kiseonik.“

Herschel je misija Evropske Svemirske Agencije koja simboliše ponovni start, reset, u upoznavanju svemira. Instrumenti upotrebljeni u ovom projektu su obezbeđeni od strane konzorcijuma Evropskih instituta. NASA, kao agencija, je uložila svoju tehnologiju za dva od tri najvažnija instrumenta u projektu.

Ovo otkriće može biti, tek, početak novih značajnih otkrića koje će jednog dana dovesti do toga da svemir bude naša riznica sirovina, na izgled, nepresušna. Kada kažem mi, mislim na čovečanstvo u budućnosti, koje neće trovati sebe i ostatak života na planeti, neće samog sebe ubijati, neće jarmiti ostatak svemira, neće više pričati o profitu, neće… dodajte sami. Verujem da lista ne bi bila kratka.

Vojadžer 1 na granici sunčevog sistema, konačno?

Naučnici su analizirali najnovije informacije koje su dobili od letelica Vojadžer (Voyager) i Kasini (Cassini). Iz završene analize došli su do zaključka da bi Vojadžer 1 mogo, svaki čas, preći granicu i preći u prostor svemira koji astronomi zovu „među-zvezdani“ (interstellar) prostor. Zanimljivo je i to, da se prelaz može desiti ranije nego što su očekivali.

Koncept umetnika prikazuje dve Vojadžer letelice koje se približavaju granici sunčevog sistema, gde se nalazi oblast koju astronomi nazivaju heliosheath ili sunčeva pustara


Podaci koji su došli od Vojadžera tokom decembra 2010. godine ukazuju na to da je brzina naelektrisanih čestica koja dolazi od sunca spala, skoro, na nulu. Trend opadanja brzine se nastavio tokom sledećih meseci sve do februara 2011. godine. Ovo saznanje je dovelo do zaključka da se na obodu sunčevog sistema nalazi gusta „zona tranzicije“ nastanjena česticama koju su došle tu zahvaljujući sunčanim vetrovima.

„U jednom trenutku ćemo proći tu zonu i ući u među zvezdani prostor, a ovo su prvi znaci da se Vojadžer približava toj granici“, tvrdi Tom Krimigis (Krimigis). On je vodeći istraživač grupe naučnika koji prate instrument na Vojadžeru, zadužen za praćenje čestica sa malom energijom (low-energy charged particle). Sem toga, oni prate merenja koja daje instrument na letilici Kasini – magnetnosferični detektor.

Krimigs i njegove kolege su kombinovale najnovije podatke pristigle od Vojadžera sa prethodno ne objavljenim merenjima kamere koja prati jone i neutralne čestice u svemiru. Kamera je deo magnetnosferičnog detektora na letelici Kasini. Važno je istaći da pomenuta kamera prati neutralne čestice koje dolaze u naš sistem iz spoljnjeg svemira.

Analiza svih dobijenih i relevantnih podataka ukazuje da granica između među-zvezdanog prostora i „balona“ naelektrisanih čestica koje Sunce šalje oko sebe, udaljena od Sunca negde između 16 i 23 milijardi kilometara (16 -23∙109 km), gde je najbolja procena oko 18 milijardi kilometara. Kako je Vojadžer baš na tom rastojanju, od 18∙109 km od sunca, svaki čas se očekuje njegov prelazak is jednog prostora u drugi.

„Proračuni pokazuju da smo sve bliži granici, ali koliko smo blizu? To još uvek ne znamo, ali brzina Vojadžer 1 letelice je oko 1,6 milijardi kilometara za 3 godine, stoga nećemo morati da čekamo još dugo da bi smo saznali.“, tvrdi Ed Stone (Ed Stone). On je vodeći naučnik projekta Vojadžer.

Nastaviće se analiziranje podataka koje dolazi od Vojadžera 1, ali takođe se uzimaju u obzir podaci od Vojadžera 2. Ovaj potonji se nalazi na „svega“ 14 milijardi kilometara od sunca

Deveta planeta, ipak, postoji?

Zadnjih nekoliko dana u svetu se digla velika prašina, frka, priča… o najnovijem otkriću unutar  našeg solarnog sistema (kažu da je unutra). Kalendarski gledano, nije prošlo ni 5 godina od poslednje velike vesti, a evo već nove senzacije.

Godine 2006. Pluton je proglašen nedostojnim da nosi titulu planete. Jednosavno, kada su ga malo bolje pogledali (treba imati razumevanja, ipak je daleko), naučnici su shvatili da ovaj svemirski objekat ne ispunjava sve uslove, koji su potrebni da bi ga klasifikovali kao planetu. Sada, tokom meseca februara, imamo novu vest koja nam govori da naš solarni sistem, ipak, ima 9 planeta. Nova planeta je već dobila ime Tihe (po grčkoj boginji), a ne zna se još, pouzadno, da li je zaista tamo negde i da li je to planeta ili nešto drugo.

Ove dve vesti zahtevaju malo više istraživanja, pa ćemo se malo pozabaviti sa oba tela, i njihovom vezom.

Uspon i pad Plutona

Pluton  je prvo otkrio Clyde W. Tombaugh tokom 1930. godine radeći pri Lowell Observatoriji u Arizoni (SAD).  Astronom je postojanje Plutona predvideo godinama ranije, nazivajući je Planetom X. Tombaugh je imao ispred sebe zadatak da na osnovu slika (tačnije fotografskih ploča) razjasni šta se to dešava na ivici našeg sistema. Na obe fotografije je bilo isto područje neba, ali fotografisano sa razmakom od 2 nedelje. Bilo koji pokretni objekti u tom području bi terbali da se pojave na obe fotografije. Posle jednogodišnjeg pregledanja fotografija i ponovnog posmatranja neba Tombaugh je konačno otkrio objekat na pravoj orbiti i izjavio je da je otkrio Planetu X. Njegov tim je zbog toga dobio pravo da imenuje novu planetu, i ona je dobila ime Pluton. Predlog je došao od jedanesotgodišnje devojčice iz Oxforda u Engleskoj. Naravno, da ime nema veze sa Mikijevim psom, nego je to ime rimskog boga podzemlja.

I bi deveta planeta u sistemu našeg sunca.


Tek mnogo godina kasnije, tačnije 1978, došlo je do boljih i preciznijih merenja koja su odredila masu Plutona. To su uspeli, kada su, baš te godine, otkrili njegov najveći mesec Charon. Poznajući masu Plutonovog meseca (0.0021 puta masa Zemlje), konačno su mogli da odrede veličnu samog Plutona. U poređenju sa Merkurom (prečnik 4880 km), Pluton je sićušan (prečnik 2400 km), ali se smatrao najvećim  objektom u području iza Neptuna.

Najnovija saznanja i tehnike dostpuna astronmima, sada, nam govore, da Pluton nije sam u tom delu svemira. Ispostavlja se da je on (sve sa svojim pratiocima, mesecima) ustvari samo deo velike kolekcije objekata koji se mogu tamo naći, u tako zvanom Kupier pojasu. Ovaj pojas se proteže od orbite Neputa, pa 55 astronomsih jedinica ka spoljašnosti sunčevog sistema (1 astronomska jedinica je približno jednaka rastojanju od Sunca do Zemlje).

Astronomi procenjuju da u toj oblasti ima, barem, 70.000 ledenih objekata, koji su sličnog sastava kao i Pluton, koji u prečniku imaju 100 ili više kilometara. Prema novim pravilima Pluton nije planeta, nego samo jedan od tih 70.000 objekata koji se leškare po toj oblasti. Istraživači su vrlo brzo ocenili da će se pre ili kasnije, u toj oblasti, pojaviti objekat koji je veći od Plutona.

Naravno, to se i desilo, i 2005. godine je otkriveno telo koje je bilo iste veličine kao i deveta planeta, ako ne i veće. Zvanično ime objekta je bilo UB313, da bi kasnije dobilo ime Eris. Nešto kasnije je izmereno da je Eris širok 2600 km i da ima 25% veću masu nego Pluton.

Ovo otkriće je dovelo u pitanje, našu, ljudsku definiciju pojma planete. Konačna odluka je donesena na XXVI (26.) generalnom skupu Internacionalne astronomske unije, koji se desio od 14. do 25. avgusta 2006. godine u Pragu, republici Češkoj. Na skupu je glasnao za 3 različita predloga za novu definiciju planete. Po prvoj, Sunčev sistem bi dobio, čak, 3 nove planete, po drugoj, broj planetna bi ostao nepromenjen, a po trećoj, sistem bi imao samo 8 planeta.

Odluka je pala, i Pluton je, zajedno sa Eris, svrstan u novu kategoriju “patuljaste planete”. Da bi objekat u svemiru imao kategoriju planete mora da ispuni sledeće uslove:

1. Mora orbitirati (kružiti) oko sunca, a ne oko nekog drugog objekta. – ispunjeno

2. Mora imati gravitaciono polje koje će ga oblikovati u sferu, loptu – i ovo Pluton ispunjava

3. Mora da “raščisti svoje susede” sa svoje orbite. – neispunjeno, stoga Pluton nije planeta.

Prva dva uslova ne treba mnogo objašnjavati, ali šta znači ovo raščišćavanje komšiluka?

Planeta tokom svog formiranja postaje dominatno telo na svojoj orbiti oko sunca. To znači da prava planeta sve objekte na svojoj putanji, ili pomera sa svoje putanje ili asimilra i oni postaju deo te planete. Kada su brojevi u pitanju, Pluton poseduje 0,07 mase svih objekata na njegovoj putanji, tj. čini 7% ukupne mase. Zemlja, sa druge strane, ima 1.700.000 puta masu svih objekata koji se nalaze na njenoj putanji.

Po svemu sudeći Plutonu nije mesto u svemiru, ipak je on gospodar podzemlja.

Boginja sreće će nadgledati granicu Sunčevog sistema?

Senzacionalizam je dobar za novine koje žive od toga, ali kao i sve instant stvari na ovom svetu, ima kratak dah. Kao i kod ideje da se Pluton ražaluje, i ovde će proći neko vreme dok se potvrdi da deveta planeta postoji.

Bez obzira a kriticizam, podaci koji su, za sada, objavljeni su vredni pomena. Imajući u vidu da je potera za definitivnim dokazima i dalje u toku, nova planeta se po svemu sudeći nalazi u spoljenm delu Oort Oblaka. Planeta je mnogo udaljena od Sunca, čak 15000 astronomskih jedinica, što znači da je 375 puta dalja nego Pluton. To je razlog zašto nije primećena do sada.

Prvi solidni dokaz da imamo planetu na rubu sistema je dao svemirski telskop WISE, vlasništvo NASE (NASA). Podaci koje je ovo svemirsko oko pokupilo se još uvek analiziraju.

Očekuje se da će prvi set podataka i njihova analiza biti objavljeni u aprilu mesecu ove godine. Prema kazivanju astronoma, John Matese i Daniel Whitemire sa univerziteta u Luizijani (Louisiana), sa ovakvim ritmom obrade podataka i dodatnih istraživanja, planeta Tihe će biti otkrivena u naredne 2 godine. Znači, nije otkrivena, ali se predviđa njeno otkriće, što se već desilo sa nesrećnim Plutonom.

Naravno, već ima teroija koje se protive proklamovanju Tihe u novu planetu. Postoji mogućnost da je ovo telo (Tihe) nastalo oko nekog drugog sunca, da bi kasnije bilo privučeno gravitacionim poljem našeg sunca. Ovo može stvoriti potrebu za novom kategorijom nebeskog tela, kao što se deslio 2006. godine kada je Pluton proglašen patuljastom planetom.

Ime planete će biti isto predmet odluke, jer joj je ime dodeljeno na osnovu prvobitne teorije koja je kasnije odbačena. Za stare grke boginja Tihe je bila odgovorna za sudbinu gradova, njihovu sreću ili nesreću. Astronomi su verovali, neko vreme, da je naše Sunce deo binarnog sunčevog sistema (sistem sa dva sunca), a da je drugo sunce znatno tamnije. Sem toga, teorija je podrazumevala da je to drugo sunce odgovorno za masovna izumiranja na Zemlji (dinosaurusi pre 65 miliona godina). Zbog toga, tom drugom (sada nepostojećem) sunucu dato je ime Nemezis. Ova boginja, prema mitologiji je imala sestru koja se zove Tihe.

Kandidat, za upražnjeno deveto mesto među planetama ovog sistema, je definitivno gasni džin koji se uglavnom sastoji od hidrogena i helijuma. Njegova atmosfera je slična onoj kod Jupitera. “Očekuje se da će imati i sopstvene mesece”, ističe Whitemire.

Bez obzira na daljinu od sunca, ova planeta bi tebalo da ima temperaturu oko -73°C, što je skoro 5 puta toplije od Plutona. Whitemire kaže: “To je posledica stvaranja ovog tela, s obzirom da je veliko telo, treba mu dosta da se ohladi.” Treba još potvrditi, ali procena je da je Tihe 4 puta veća od Jupitera.

Postojanje ove planete je i dalje na nivou predloga, jer za sada nema boljeg objašnjenja za čudno ponašanje kometa koje na redovnoj bazi prolaze kroz naš sistem. Kako oni tvrde, mnoge od tih kometa dolaze iz pogrešnog pravca. Gravitaciona sila koju poseduje telo masivno kao što je Tihe može objasniti njihovo neočekivano ponašanje.

Promena putanja kometa može biti i posledica galaktičke plime – kombinovani gravitacioni uticaj miliona zvezda, koje vuku prema centru Mlečnog puta, galaksije u kojoj se nalazimo. Ako se to uzme u obzir, onda sve te komete počinju svoj dug pad unutar unutrašnjeg dela Sunčevog sistema.

Za sada, predlog nije našao svoje potvrde, jer još uvek nema dikretnog dokaza da se u oblasti Oort oblaka dešavaju promene tih putanja, gde se, navodno, nalazi planeta Tihe.

Međutim, ako je Tihe realnost, ona može svojim prisustvom da opovrgne postojeće naučne teorije.

Ako je prema knjizi Artura Klarka (Arthur Clarck) “Odiseja u svemiru 2001.”, i prema nagoveštenim osboinama nove planete, možda će naš sistem u bliskoj budućnosti (milion godina gore, dole) dobiti novu zvezdu. Samo, gospodin Klark nije znao da će Tihe biti ta koja će biti pojedena od strane monlita.