Telefoni, mikrotalasni fotoni i opasnost po ljudsko zdravlje

Ništa lepše kada se čovek nađe u poziciji da rasplamsa stare i, naizgled, gotove diskusije. To je sasvim jedinstven osećaj – započneš temu i onda se lagano povučeš i gledaš kako se razvija priča. Svašta se može čuti tokom tih rasprava, čak i stvari koje nisu za svačije uši… uhm… nije sada to toliko bitno… tema dana je:

Da li je prekomerno izlaganje zračenju iz mobilnog telefona, štetno po zdravlje ili ne?

Da, da, beše to divan period kada su izvesne firme zaradile bogatstvo na štitnicima, od te “zle” radijacije, koji su stavljani na mobilne i izgledali kul (cool). U jednom trenutku presuda je donesena i niko više nije brinuo. Mobilni telefoni ne mogu da vam sprže mozak, pričajte koliko god hoćete!

Repetitori signala mobline mreže - tihe ubice ili obavezan deo pejsaža savremenog života?

U to doba, bilo je dosta dokaza koji su ukazivali da mobilni telefoni utiču na svoje korisnike. Lista simptoma je sadržala pojave kao što su depresija, nesanica, promene u metabolizmu mozga, glavobolje i još dosta toga.

Epidemiolozi (oni koji izučavaju bolesti) su ustanovili da svi ovi simptomi nemaju nikakve veze sa izlaganjem radijaciji koja dolazi od mobilnog uređaja.

U raspravu su se uključili i fizičari, koji su istakli da pomenuta radijacija emitovana iz telefona ne može oštetiti ljudsko tkivo (ili bilo koje drugo), jer mikrotalasni fotoni nemaju dovoljno energije da rasture (oštete) hemijske veze (u tkivu). Nema mehanizma koji bi Vam pomrsio konce u glavi – nema razloga za brigu.

Tako se završila debata o štetnosti mobilnih telefona, jer je to bio konačni argumet. Sve do sada.

Izvesni gopodin Bill Bruno, teorijski biolog (šta god to značilo) pri nacionalnoj laboratoriji u Los Alamosu u Novom Meksiku (SAD), tvrdi  da postoji, ipak, način da fotoni oštete tkivo, a da do sada to nije uzimano u obzir (zar?).

Početak njegove analize je, ustvari, kritika poslednjeg argumenta, po kome, štetnost ne postoji. On tvrdi da je argument validan sve dok je broj fotona manji od sledeće odrednice. Ako uzmemo talasnu dužinu tih fotona i dignemo na treći stepen (na kub), ustvari dobijamo određenu zapreminu. On kaže da opasnosti po naše zdravlje nema, ako se u toj zapramni u proseku nalazi manje od 1 fotona.

Kada je gustina fotona veća od pomenute, tada u igru ulaze drugi efekti, jer fotoni mogu da deluju sa, većim, ukupnim efektom. Bruno ističe primer optičkih pinceta, gde se, između ostalog, pokazalo da koheretni fotoni mogu da guraju, vuku i rotiraju male objekte kao što su ćelije.

U ovom slučaju, sila se generiše kada dielektrični objekat “sedi” u gradjinetnom električnom polju koje zavisi od fotona. Više fotona generiše veću snagu.

Oštećenja koja mogu da proizvedu optičke pincete su poznata. To se dešava, jer dolazi do velike promene indeksa refrakcije na ivicama ćelijskih struktura, sa jedne strane, i velike gustine fotona, sa druge.

Naravno, optičke pincete uglavnom funkcionišu u infracrvenom dijapazonu frekvencija. Bruno postavlja pitanje, da li bi sličan efekat mogao da se ispolji kod mikrotalasnih fotona.

U ovom trenutku, analiza se svodi na dva faktora. Prvi, da li mobilni telefoni mogu da proizvedu dovoljnu gustinu mikrotalasnih fotona koja bi, kumulativno, imali dovoljno snage da oštete organsko tkivo. Drugi – da li postoje strukture unutar tela (ćelije, krvni sudovi, krv…), sa odgovarajućim dijelektričnim osobinama, koje bi bile podložne uticaju koncentrisanih fotona.

Oba faktora se moraju uzeti u obzir sa dosta ozbiljnosti. Gustina mikrotalasnih fotona koje zrače mobilni telefoni i atene koje su odgovorne za obezbeđivanje mreže, premašuju za više redova veličina graničnu vrednost od 1 fotona po kubnoj talasnoj dužini.

Ljudsko telo sadrži puno strukura, uključujući i neurone do metar dužine, koji bi mogli biti podložni zbirnom uticaju fotona. Neki od organa ili tkiva bi mogli, čak, da koncentrišu, akumuliraju fotone, povećavajući time njihovu gustinu unutar tela.

NOTA: zašto se uopšte brinemo oko uticaja mobilnih telefona!? Ispostavlja se da frekvenicje preko 10 GHz bivaju apsorbovane od strane kože, dok frekvence koje su niže od 1 GHz – TV i radio transmisija – se uglavnom odbijaju od kože bez značajnog transfera energije tokom procesa odbijanja.

Ako je takva situacija sa nama i našom kožom, koliki je dozvoljeni nivo izloženosti? Bruno predlaže dozu koja je jednaka broju mikrotalasnih fotona koji se mogu naći u normalnom okruženju tokom noći (suviše opsino, ali se da izmeriti). “Na žalost, to je vrlo nizak nivo, po standardima tehnologije mobilnih telefona, tačnije, 8 do 9 redova veličina manja amplituda zračenja nego kod antena koje su odgovorne za održavanje mobilnih mreža.”

Ako je ovo neostvarivo, onda bi drugi izbor bio: izlaganje koje bi bilo ekvivalentno srednjoj termalnoj energiji po kubnoj talasnoj dužini. Bruno tvrdi da bi to odgovaralo izlaganju od 30 picoWat-a (pico – 10-12) po kvadratnom metru, pri frekvenci od 1 Ghz. “To je jednako koliličini zračenja koje dolazi do nas, ako je toranj za održavanje mobilne mreže udaljen od nas nekoliko kilometara.”, tvrdi on. Treba imati na umu da se neki tornjevi nalaze mnogo bliže ljudim nego, tih, par kilometara.

U svakom slučaju, ovakvo sagledavanje daje razloga za brigu.

Bruno zaključuje, da način na koji se sada definišu dozvoljene doze zračenja, nije dobar, jer ne uzima u obzir gore pomenute efekte.

Red je na fizičarima da odgovore na predstavljenu analizu. Uvek može da se desi da efekat optičkih pinceta sa razlogom nije uzet u obzir. Ako postoji takav razlog, uskoro će uslediti vrlo detaljan i monumentalan odgovor (i onaj prethodni je bio, pa opet…).

Naravno, prvi na udaru će biti Bruno, koji će morati da odgovori na mnoge.. recimo, komentare.

Ako vas interesuje tematika, mislim da predstoji vrlo zanimljiva i važna debata. Kao što rekoh, zavalite se u svoj kutak i posmatrajte.

“Briga mene ko će da pobedi, ispećiću onog koji izgubi…” – kobac lovac.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *